Odmah da se razumemo, ovo nije tipični „jumping on the bandwagon“. Oni koji su u toku znaju da više nisam deo srpske Twitter zajednice (o razlozima sam pisala pre par nedelja, koga zanima – ovde), ali sam osetila potrebu da se oglasim povodom skandaloznih poteza države koji direktno zadiru u slobode i prava nas, njenih građana.
Dakle, kao što već sigurno znate, SBPOK je rešio da ispita lažne profile naših političara na Twitteru, i to tako što je kontaktirao Twitter sa zahtevom (ili molbom, whatever) da se isti obrišu, ali da se njihov sadržaj sačuva, da bi oni mogli mirno da prečešljaju ko je tu šta pisao protiv „narodne vlasti“. Hm.
Ajmo ovako... SBPOK. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Organizovanog. Kriminala. I još jednom, polako pročitajte – Služba za borbu. Protiv. Organizovanog kriminala. Verovatno je stvar lične kulture i afiniteta, ali meni to „organizovani kriminal“ više vuče na Čikago 20ih godina prošlog veka, Gotija, Gravana, porodicu Gambino, seriju „La Piovra“, Kolesara, Janjuševića, opremanje VIP salona aerodroma, šverc veće količine narkotika, korupciju na najvišim nivoima, aferu na Institutu za onkologiju, stečajne mafije itd. Izgleda da sam pogrešila, organizovani kriminal su pojedinci sa internet konekcijom. Svaki dan naučiš nešto novo.
Twitter. Društvena mreža dostupna svima. Registracija u 2 koraka, ostaviš mejl, odabereš korisničko ime i to je to. Svako može da ga koristi. Koriste ga i „VIP“ face, pa su se mudre glave Twittera dosetila bedža „Verified Account“, čisto da bi običan korisnik znao da iza tog nalog stoji prava osoba, a ne neki dokoni lik koji zbija šale.
@VookJeremic – da li zaista mislite da bi iko pomislio da iza ovakvog naloga stoji “pravi” ministar? Sa sve “Vook?” Da li iko misli da se državna politika vodi preko tajmlajna? Da li iko misli da strana ministarstva za inostrane poslove pažljivo prate šta se piše po profilima, i na osnovu toga formiraju svoje politike? Državo, ti to mene hoćeš da ubediš da je taj lažni profil načinio kakvu štetu Srbiji i našem “diplomatskom imidžu?” Državo, da izvinu deca, je l’ ti to mene zajebavaš?
Ali hajde da se ne lažemo. Ako želite da osnujete dnevni list, nedeljnik, mesečnih, whatever, država je ta koja se pita možete li ili ne. Ako želite da osnujete svoju radio ili TV stanicu, država je ta koja odlučuje da li možete ili ne. Samim tim, država može da vrši uticaj na medijske sadržaje. U teoriji “može”, a u praksi to uveliko radi, i to najrazličitijim metodama. Pritisci, ucene, otežavanje uslova poslovanja… Međutim, postoji jedan način da se vaš glas zaista čuje, a to je internet. Za otvaranje WordPress ili Blogger naloga, trebaju vam 4 minuta. Za otvaranje Twitter naloga, minut.
Naravno da je država ljuta zbog toga. Jednostavno, nema efikasna sredstva da se bori sa “nelojalnim” internetom, a da to ne bude flagrantno i ekstremno. Blokadom FB-a, Twitter-a ili cenzurom interneta. Ipak želimo da budemo deo EU (riiiight?), a država (ma koliko potajno želela da blokira te sajtove) kapira da bi joj takva fašistička odluka značajno pokvarila ionako kilav rejting. I onda pribegava “planu B”.
A “plan B” je otprilike ovakav: pokrene se izuzetno glomazna mašinerija u vidu SBPOK da ganja pojedince po Twitteru. Za taj čin se nađe neko bezvezno opravdanje, tipa “krađa identiteta”, “narušavanje ugleda države i državnika”, yadda yadda yadda…. Priča nikad ne dobije sudski epilog, ali se na internetu stvara atmosfera straha i cenzure. Jednostavno, da bi sebi izbegao probleme, ne pričaš o političarima. Lakše je, sigurnije je. Jednostavno, biraš opciju autocenzure i opušteno lupaš lajkove i RTove na sličice sa LOLcatima i YT klipove na kojima se smeju bebe. La vita è bella.
Ovo nije stvar koja će se ograničiti na Twitter, ovo je samo početak. Što je fotelja na vrhu sve klimavija, preduzimaće se drastičnije mere. A zapamtite i ovo: država uvek ima mehanizam da vas sjebe, samo ako to poželi. Princip “minima non curat praetor”, sadržan u čl.18. Krivičnog zakonika RS je veoma elastičan.
I ako je u zadnjih nekoliko godina zaista postojao razlog da svi povlačite one famozne, do sada zilion puta zloupotrebljene, blogovane i tvitovane stihove (“Kada su nacisti došli po komuniste ja sam ćutao, jer nisam bio komunista…… kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni”), to je sada.
