Znači, da apsolviramo: nacizam i fašizam nisu isto, sloboda govora je neprikosnovena, a zabrane nisu rešenje zato što mogu predstavljati opasan presedan. Ah, da, one more thing: Srbi su definitivno zbunjen narod kada je Drugi svetski rat u pitanju.
Pa opet, sve to što sam u prethodna 3 teksta navela nikako ne znači da treba ignorisati problem jačanja ekstremne desnice. Naprotiv. Problem je što naša "rešenja" za cilj imaju represiju (a svaka represija je ista, bilo da se sprovodi u cilju so-called demokratskih tekovina ili u cilju očuvanja apsolutne državne vlasti), a ne preventivu.
Pre svega, ne nasedajte na priče o "Vajmarskoj" Srbiji. To što se desilo u Nemačkoj je bio specifični splet okolnosti, što trenutnih, što istorijskih, i šanse da se takav scenario odigra u Srbiji su ravne šansama da klonirate sami sebe na WC šolji nakon obilnog obroka. To što je sada u Srbiji situacija teška i zaista podseća na situaciju u Nemačkoj u "ono" vreme nikako ne znači da će sutra da se pojavi neki lik koji će Srbe da naloži na ideju "super-rase", nadmoći i eugenike. Pobogu, kroz istoriju sveta, tolike zemlje su bile u većim nedaćama od Srbije, pa se nisu rađali novi Hitleri.
Da se ne lažemo - ekstremne desnice je uvek bilo. Od najranijeg detinjstva se sećam ponekog grafita sa svastikom na skrivenom zidu u gradu. Od toga niko nije pravio big deal. Matorci prođu, vide, coknu koji put, ljutito odmahnu glavom i krenu dalje. Ne mogu da se otmem utisku da se danas mediji prosto utrkuju ko će pre da uslika ekstremni grafit, samo da bi dalje mogli da eksploatišu spinovanu priču o "Vajmarskoj Srbiji", a da bi političar iz vlasti došao i ljutito, ali odlučno, prekrečio grafit. A upornom i neprimerenom medijskom pažnjom zapravo se daju odrešene ruke državi da se "svim raspoloživim snagama" bori protiv tog "super-zla". Po cenu ustavnih zabrana. Hm.
Ne kažem da je "neprijatelj" imaginaran, ali da li je zaista toliko moćan i jak koliko mu mi pridajemo na značaju? Imala sam priliku da u par navrata razmenim po nekoliko rečenica sa ljudima koji bi se mogli okarakterisati kao "ekstremna desnica". U najvećem broju slučajeva, u pitanju su klinci kojima je dosadno, kojima prija osećaj pripadnosti grupi, a kojima ponajviše treba reboot. Ali ne reboot u smislu policijske represije, već edukacije. Alo sine... Seti se streljanja đaka u Kragujevcu. Seti se Banjice. Aj' ne blamiraj se više i odrasti. Izuzetno je lako navesti prosečnog simpatizera tih ideologija u logičku zamku. Kao što rekoh, razgovor pali u 95% slučajeva. Preostalih 5% su budale koje laju, a ne ujedaju.
Međutim, ako u akutnoj epizodi panike i straha damo mandat državi da se u naše ime na neumeren način obračunava sa minornom i marginalnom grupom, apsolutno niko ne može garantovati da se ta državna sila jednog dana ne može okrenuti i protiv nas, samo zato što se ne slažemo sa svime što aktuelna vlast u tom trenutku radi.
