Communiqué br.01 /2011
Umro je moj Twitter nalog.
To je večeras saopštio Centralni komitet radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Tvitoslavije.
Umro je. Da. Nakon duge i teške bolesti. I dok telegrami saučešća pristižu u velikom broju, postoji nekoliko pitanja koja možda zaslužuju detaljni odgovor od onoga: “dosta je bilo”. Pa, evo.
Na Twitteru sam od novembra 2007. godine. U to vreme, FB je bio “alfa i omega”, MySpace je polako nestajao, a Twitter je delovao kao simpatično mesto, potpuno nerdy, sa rudimentarnim opcijama. Idealno za sve nas kojima je povremeno trebalo bekstvo od blistavih svetla Fejsa. I tu smo se nekako pronašli. U tih 140 karaktera. Nije nas bilo mnogo, ali smo upravo zbog toga bili prisniji. Kao neki mali caffe u komšiluku u kome se stalno okuplja ista ekipica.
A onda su stvari počele da se menjaju. Tweetovi dragih likova su polako počeli da se gube u moru novih tviteraša… Kao i većina “starih” tviteraša, osećala sam se dužnom da se “nađem pri ruci” novajlijama, objasnim im šta je zapravo Twitter, zbog čega je to tako zanimljivo kad je toliko ograničeno… I nekako nam je bilo drago, barem u početku, gledati kako naše mezimče (barem kada su društvene mreže u pitanju) raste iz dana u dan. Prihvataš nove tviteraše, pratih ih, menšnuješ ih, ohrabruješ ih… Odjednom, broj followera i followanih prestaje da se meri desetinama, već stotinama… Poneko oduševljenje, poneko razočaranje, sve je to život. Niko nije savršen… Da bi nakon izvesnog vremena Twitter počeo da se pretvara u “priručnu” varijantu FB-a, sa svim onim stvarima zbog kojih sam svojevremeno tamo izbrisala svoj nalog. Jeftina muvanja, zlobni komentari, dupli nalozi, ogovaranja, ćućorenje po DM-ovima… I sve se to nekako moglo podneti, for old time’s sake.
Onda je počela da seva sujeta. Neko je bacio kosku zvanu “uticaj” međ’ tviteraše. I počelo je da varniči na sve strane. Menšn bez menšna. Svađe oko trivijalnih stvari. I to, čak i to sam mogla da istrpim. Niti prozivah, niti se osećah prozvanom, ali jbg, bilo mi krivo gledajući ljude za koje sam imala izuzetno visoko mišljenje kako se valjaju u blatu zarad nekih jeftinih Pirovih tajmlajnskih pobeda.
Poslednja kap su političari. Stranke. Funkcioneri. Aktivisti. To što ih nisam pratila nije bilo dovoljno da izbegnem njihov otrov, zbog novonastale tendencije nezanemarljivog broja tviteraša da se do grla uvuku u bulju “moćnima”.
Prvo bi “moćni” tvitnuo nešto tipa: “Sunce je na nebu”. Posle 20 sekundi, isti taj tvit ritvituje barem 10 ljudi. To su oni što ga RTuju normalno, “na dugme”. Pored tih 10, nađe se još barem 20 njih koji tvituju po formuli:
@wannabeuticajnitviteras: +1 RT @mocnitviteras “Sunce je na nebu”
Nedugo zatim:
@drugiwannabetviteras: Tacno! RT @wannabeuticajnitviteras: +1 RT @mocnitviteras “Sunce je na nebu”.
A posle kreću varijacije na temu:
@treciwannabetviteras: RT @mocnitviteras: “Sunce je na nebu” via @wannabeuticajnitvitears
Znači, zajebite me tih sranja. Stvarno. Da me zanima šta oni imaju da kažu o bilo čemu, zapratila bih ih.
I u pravu ste vi koji sada mislite „pa što lepo nisi unfollowala te što ti smetaju?“ Pre svega, to što je neko „loš tviteraš“ ne znači da je „loš čovek“. Nikada ne bih UF-ovala nekoga zato što nam se politički stavovi razlikuju... Ali na Twitteru nema razmene mišljenja, nema dijaloga. Sve se svodi na napuš i blok. Zajebi. A meni je nekako glupavo bilo stalo do cele te Twitter priče da nikada, ali NIKADA nisam blokirala nekoga. Unfollowala jesam, ali ni unfollow ne pomaže, zato što od jbnih RTova ponekad ne može da se živi!
Pa čak kada bih i to stavila po strani, ostaje činjenica da se Twitter promenio. Od malenog i šarmantnog kafića iz kraja, prerastao je u gigantski bar veličine hipodroma u kome niko nikoga ne sluša, skoro svi pokušavaju da budu cool i što mudriji u tih 140 karaktera. Nema spontanosti, nema priče, nema uvažavanja... Umesto da bude mesto koje zbližava i relaksira, 90% tviteraša svakih par minuta rifrešuje Favstar, samo da bi hranilo svoj ego.
Kao što rekoh, ZAJEBITE ME TIH SRANjA.
Ne vidim sebe više tamo, a 140 karaktera je isuviše malo da bi u njih stao sav moj hejt prema social media sceni Srbije. Ne želim da se svađam, ne želim da upadam u polemike. Ne želim da čitam DMove prepune ogovaranja. Ne želim da čitam gde se ko „forskverovao“. I ne želim da unfollowujem par stotina ljudi da bih „smirila živce“.
Vraćam se dobim, starim vremenima. Blog, chat. A sada i Google +, zahvaljujući kome ću ostati u kontaktu sa elitom Twittera. Pametnim i mudrim ljudima čije glasove nisam mogla da čujem od sveopšte galame.
Kome trebam, taj zna gde da me nađe.
Ja promenila kafanu. A vi?
