El Jefe

Ako kojim slučajem ne živite u Srbiji, ili pak živite u Srbiji, ali ste udobno ušuškani u sopstveni svet pa se ne tangirate naročito oko trivijalnih stvari i još trivijalnijih likova - onda verovatno ne znate ko je Aleksandar Tijanić. Obična Google pretraga će vam izlistati hiljade i hiljade stranica o dotičnom, a pretraga slika će vam pokazati krupnog čoveka, kockaste glave, još kockastije frizure koji izgleda ima patološku potrebu da se džekira pred objektivom fotoaparata.

Pored toga što voli da pozira, čovek prosto obožava da praktikuje omiljenu srpsku literarnu disciplinu u vidu kolumni i otvorenih pisama. Čovek je direktor televizije. Državne televizije. Šatro gistro, javnog servisa. Pomislio bi čovek da se u tim kolumnama i ostalim mozgotvorinama može pročitati štogod interesantno i zanimljivo o samoj televiziji, produkciji, izazovima sa kojima se ovaj medij susreće u 21. veku itd. Ali ne. Tijanićev intelekt je odveć prevelik, preširok, svesadržajan, omnipotentan, omniprisutan i papski nepogrešiv da bi se fokusirao na televiziju. On zna sve. U sve se razume. Uvek je u pravu. Čak i kada nije u pravu. On je ta fantastična statistička greška (ili rezultat direktne božanske intervencije) - on je hodajuća enciklopedija. Korups svih saznanja do kojih je došla ljudska civilizacija. Od prve rečenice Knjige Postanja, pa do onoga o čemu ćemo tek slušati i učiti vekovima unapred. To je naš Acika. Alfa i omega. Onaj koji je bio, koji jeste i koji će biti. Svesadržitelj.

Prostim narodnim rečnikom, on je "mlatiša". Galamdžija koji svima gura prst u oko, psetance koje laje, ali nikada ne ujeda, živeći duboko u uverenju da mu i to "lajuckanje" daje kredibilitet. Možda u moru mlađih i "perspektivnih" novinarki, uniformisanih u dominatrix fazonu, pseudointelektualnog swaga. Njegov bunt je fejk, a njegova "stručnost" je autentična koliko i Karleušino poprsje.

Direktor televizije. Državne televzije. Nečega što "El Jefe" pokušava da nam proda kao "javni servis". I vaistinu nas servisira, i to računima za TV pretplatu, bezobrazno visoku za naše uslove, a još bezobraznije nesrazmernu kvalitetu programa (bolje reći pomija) koji nam servira iz dana u dan. Više nego "javni", televizija je i lični "El Jefeov" servis za obračun sa svim neistomišljenicima. Tj naivnim ljudima koji veruju da ima svrhe pričati sa "mlatišom". U maniru najelitnijeg flejmera sa foruma pre nekoliko godina, "El Jefe" jedva čeka da mu neko uputi hejt ili kritiku. Kao kakva attention whore, sešće za svoj laptop, skuckaće odgovor i mejlom (u čijem naslovu je nešto tipa: DESKU - HITNO!, a sigurno je stavio sebe u Cc i Bcc da se sam sebi divi kasnije) proslediti isti taj odgovor redakciji naredne udarne informativne emisije; nekom zbunjenom spikeru koji će sa neskrivenim "wtf" pogledom izmumlati jedan od trejdmarkovanih "El Jefeovih" odgovora. Tu negde, u sendviču između vesti sa Kosova, sranja u Siriji i eksplozija u Liježu. Sasvim realno, pošto je napad na ego "El Jefea" jednak, ako ne i kobniji i strašniji od bilo kog sranja, bilo gde na svetu. I zato će "El Jefe" iskoristiti sve svoje moći i prerogative kao glavonja (što u prenesenom smislu, što bukvalno) i preko jednog od najvećih parazita Srbije (tj "javnog servisa") napušiti i na sve načine poniziti protivnika, pri čemu će njegova biti poslednja.

I ne, nije dovoljno, vi zemaljsko roblje i sužnji koje mori glad, nije dovoljno što plaćate TV pretplatu, uzaludno se nadajući da ćete na dva kanala RTS-a moći da vidite nešto kvalitetno i originalno. Ne, ne. Za obrazovne i naučne emisije se nema novca i/ili vremena. Ali pogodite za šta ima? Za Radoša Bajića. Za Sinišu "Aman Čoveče Prestani Više Da Pišeš Izvršiću Suicid" Pavića. Žiku Šarenicu. Za Ivana Bosiljčića u sosu od Mir Jam na hiljadu načina. Za ostalo "igrano" smeće "rekordne gledanosti" čija umetnička vrednost može da se poredi jedino sa skečevima u Grand Show-u. S tim što ovi iz Granda ne tripuju da su hochkultur.

I onda se tako desi da jedan od naših (boljih) glumaca, inače jedan od protagonista podjednako bljutave "Bele lađe" (koncept "šibanje mrtvog konja" koji je postao zaštitnik znak "El Jefeove" umetničke vizije) zatraži da bude dobro plaćen za svoju ulogu. Za strane uslove - smešno. Ali ne toliko tragikomično kao iznos pretplate. Naravno, na njemu je da traži, na "El Jefeu" je da odluči da li će da mu izađe u susret ili ne. "El Jefe" je procenio da glumac traži previše. I sve bi moglo da se završi džentlmenskim sporazumom i prekidu sradnje. Ali neeee... "El Jefe" je morao da pokaže svoj drama queen / attention whore karakter time što je u javnost izneo pojedinosti tih pregovora i stavio glumca na stub srama, javno ga prozvavši u sred Dnevnika. Jadno? Bedno? Smrdljivo? Patetično? Govnarski? Izaberite izraz koji vam najviše pogoduje, nećete pogrešiti. Štaviše, isti taj izraz slobodno reprizirajte svaki put kada se ukaže potreba. Baš kao što "El Jefe" ne vidi problem u konstantnom repriziranju domaćih serija iz osamdesetih i devedesetih, i to u udarnim terminima. A sva njegova priča o profesionalizmu i stručnosti pada u vodu i u njoj se davi (kao ona trudna devojka iz Eminemove pesme "Stan") samim podsećanjem na dan kada je uhapšen Ratko Mladić, a RTS se direktno uključio u... program BBC i CNN. Da ima barem trunku moralnog integriteta, Tijanić bi sam sebi potpisao momentalni otkaz. "Sreća" naša, pa mu je obraz kao đon minerskih čizmi.

I nastaviće on i dalje da lajucka. Bez obzira ko sutra dođe na vlast. Taj pliva u svakoj sredini.

A što se "javnog servisa" tiče... Recimo da je zreo za jedan detaljan servis. Ali od vrha. Što se mene tiče, Bogu hvala, imam kablovsku, tako da sam davno prestala da budem osuđena samo na jebene rođake sa sela, čupave babe piromanke, ranjene orlove i ostalu prašinu. A Bogu hvala još više, imam internet, imam gde da se informišem. Ali se onda na trenutak setim da je Srbija, ona jadna, krezuba i nepismena dobrim delom osuđena da živi u El Jefeovom svetu. Oni zaslužuju bolje, mnogo bolje od Tijanića.

Dragi gledaoci, hvala na pažnji i doviđenja!

"Samo da rata ne bude"

Sa televizora u susednoj sobi dopiru veseli zvuci najnovije reklame mobilnog operatera. Život je lep na tim reklamama. Muzika je uvek vesela, svi su raspoloženi. Poslovni ljudi prstićima prevlače svoje touch-screen telefone, omladina bleji na suncem obasjanom danu, a blistavi osmesi sevaju na sve strane. Bilo da si prepaid ili postpaid. Da, u tim reklamama, ljudi imaju posao, a omladina ima sve zube. Sledi reklama za banku. Još veselija. Svi su srećni, radosni... Kao da su na kolektivnom tripu. Čovek bi pomislio da reklamiraju najnoviju poboljšanu sustained-release formulu LSD-a sličica, a ne potrošačke kredite koji deru kožu sa leđa i teraju u dužničko ropstvo.

"Znaš šta", obratih se tihim glasom kevi koja se davila u činiji salate, "ona reklama za životno osiguranje sa likom koga tresne infarkt na sred livade mu dođe kao osveženje nakon ovih reklama. Jebeni shiny happy Srbi. Govna mi se jedu od njih... Izvini, kevo, znam da jedeš, nije mi bila namera da te zgadim..."

Keva ne reaguje. Misli joj lutaju ko zna gde... Kao i meni... Kod nas to zovu "ja u Nišu, misli u Ljubišu". Komentarišem reklame tek da bih prekinula mučnu tišinu. A retko kad komentarišem reklame. Zato što retko kad gledam TV. Mislim, pored živog i zdravog interneta, sve što mi treba je par klikova od mene. Ali to veče sam sedela u dnevnoj sobi porodičnog doma i čekala. Dnevnik. Prebirala sam po pamćenju kada sam poslednji put sa ovakvom nervozom čekala jebeni Dnevnik... I setila sam se. 12. marta, kada je ponovo izbilo sranje na Kosovu. I matori je tu. Čita najnovije vesti sa telefona. Čovek je pod stare dane otkrio mobilni internet. Pre par dana je hteo da mu otvorim nalog na Twitteru. Rekla sam da ne dolazi u obzir. Samo mi još to treba.

Počinje Dnevnik. Spikeri otvaraju usta, političari pričaju svoje priče, njihove reči dopiru do mene, ali neki jebeni gnev u meni traži neki viši smisao u svemu onome što čujem. Njihova zabrinuta lica su u potpunom neskladu sa onim što čujem. A čujem samo "trla baba lan da joj prođe dan da joj prođe da joj prođe da joj prođe dan". Znate ono u filmovima kada je neko sranje u avionu, tipa turbulencije, otkaže jedan motor ili tako nešto, pa se kapetan obrati putnicima, ono, "this is your captain speaking..." I kapetan uvek ima siguran glas, prosto te ubedi da stvari drži pod kontrolom i da će sve ovo biti samo mizeran fragment sećanja koji ćeš prepričati par puta, pre nego što ga zaboraviš.

Kod nas je kontra. Umesto sigurnog i smirenog glasa, sa zvučnika našeg aviona dopire uspaničena histerija stjuardesa i nekih pripravnika koji se svađaju kako se uopšte leti avionom. U stvari, mi nemamo kapetana. Mi imamo samo gomilu nesposobnog i priučenog osoblja, primljenog zahvaljujući kojekakvih vezama, a koje nije doraslo situaciji.

Sve do ovog trenutka nisam htela da pišem o Kosovu. Nekako, naivno sam se nadala da će neko od naših mudrih vlastodržaca izaći sa konkretnim planom akcije i diplomatskog delovanja, kad ono šipak.

A sa ove strane televizora, pitanja se neumitno roje. Kako će država da zaštiti Srbe na Kosovu? Šta će da uradi ako ponovo dođe do scenarija kao za 12. mart? Šta, uložiće oštar protest UN i Eulexu? Možda KFOR-u, koji se stavio pod kontrolu Prištine? Šta ćete konkretno da uradite? Konkretno? Napisati angry mail?

Čujem, predsednik nam se busa u grudi time što je zahvaljujući diplomatskoj akciji zaustavljen pogrom 12. marta. Završio bi se on i bez njega. To je bila samo prva faza. Druga faza samo što nije. A kada ona počne, više neće imati ko da se brani. Dok se Jeremić avionom dovuče do Brisela, sedišta UN ili čega već, Srba dole neće biti.

Ali pored standardne diplomatske mlohavosti tako karakteristične za našu spoljnu politiku, ono što mi nije jasno je mantra da smo posvećeni "miru i pregovorima, kao i da se neće ratovati". Predsednik države (suverene, šatro gistro), glavnokomandujući oružanih snaga, u trenutku kao što je ovaj decidno odbacuje mogućnost upotrebe sile, čak i u teoriji. A ja ga pitam, šta je posao vojske? Mislim, naše vojske, konkretno? Koja je njena funkcija u državi? Za policiju znamo, to je da batinja u korist vlasti, ali za vojsku mi nije jasno. Da pitam Šutanovca možda? Ako je završio prepisku sa Čelsi Hendler preko "Fejsa", naravno. Ili su naše oružane snage rezervisane samo za učešće u potencijalnim NATO operacijama, pošto kapiram da je to "naš" dugoročni cilj. Jebene „evro-atlantske integracije“... Znate, kada Amerikanci, Francuzi i Englezi (inače miroljubivi narodi, koji nas onomad bombardovaše, da bi samo godinu dana kasnije bili promovisani u naše partnere) završe sa iživljavanjem nad nekom neposlušnom zemljom poput Libije, uvek će trebati neki buzdovani da zavode red na terenu. A Srbi su jeftini.

Pregovori, pregovori, pregovori... Pregovara se kada ima o čemu da se pregovara. Za Prištinu, njen status nije tema pregovora, niti će to ikada biti. Zašto bi onda Albanci pričali o bilo čemu? Da ste na mestu lidera Kosova, koji bi bio vaš motiv da pregovarate sa Srbijom? Pa Amerikanci i njihovi evropski sateliti, koje vi inače nazivate partnerima (i kanda bi voleli da uđemo u NATO čim ih tako rado gostite u Beogradu) su istim tim Albancima dali poklončić, sa sve mašnicom u vidu priznanja nezavisnosti. A sada su im dali i sopstvenu oružanu silu u vidu KFOR-a. Haj'te, molim vas, zbog čega bi neko, u neuporedivo superiornijoj poziciji uopšte želeo da pregovara o bilo čemu (makar to bila i boja stubova za semafore) sa nekim tako JADNIM, BEDNIM, PATETIČNIM I MIZERNIM kao što je Srbija? Lider u regionu, my ass. Jedino u čemu smo lideri u regioni je luzerstvo.

Da li vi zaista, ali zaista mislite da pregovorima Albanci mogu da se odobrovolje na bilo šta? Ono kao, Tači kaže Tadiću, "pa dobro, predsedniče, evo, odustaćemo mi od daljeg insistiranja na uspostavljanju potpune kontrole nad teritorijom koju dobismo na poklon od Amerikanaca, čak ćemo dopustiti određenom broju srpskih predstavnika države da se vrati, u skladu sa rezolucijom 1244, ali samo mi recite, molim vas, gde ste kupili tu košulju, hoću i ja da budem balkanski Džordž Kluni? Ili barem Endi Garsija?" Pa se tu bratski izgrle i izljube, a onda Barak Obama dođe, zagrli ih obojicu i kaže, "Zajebite ovo, imam super vutricu u AirForce One-u, aj se uradimo, pa ćemo bratski da gradimo novu Jugoslaviju!"

Da bi pregovori funkcionisali, mora da postoji "leverage". Albanci sve odluke donose u saglasju sa Amerikom i NATO. Da li mi imamo čime da vršimo pritisak na SAD i NATO da bi ovi obuzdali prištinske apetite? Da li mi možemo uopšte bilo čime da diplomatski trgujemo zarad ostvarenja ciljeva? Pa nemamo. Ono što je i Albancima i NATO-u trebalo, već su uzeli. Bez pitanja. I uz to nam zalepili par šamara. A mi još uvek nismo naučili lekciju. Kao žena koja se uporno vraća nasilniku, iako je ovaj tuče svaki dan. A Rusa i Kineza se setimo samo kada nam je frka i tada očekujemo da budu „veći Srbi od nas“.

Probudite se.

Šta vi mislite, kako su Albanci na Kosovu dobili državu? Hm? Dobro, jeste, dali su im Amerikanci, eventually. Ali ne zaboravite da je OVK nekada bila na Stejt Departmentovoj listi terorističkih organizacija. Ali i da im Amerikanci nisu dali, šta, mislite da bi odustali od borbe? Naravno da ne bi.

Činjenica je da Albanci nisu Srbi. Da jesu Srbi, nikada ne bi stvorili svoju državu. Pre svega, konstantno bi se svađali oko svake gluposti, podmetali nogu jedni drugima i prodavali "ideju" za večeru. I najbitnije, nikada, ali nikada ne bi dozvolili da im bilo šta ugrozi lični komfor i mir.

Albanci su se izborili za svoju državu ne zato što im je NATO poklonio Kosovo, već zato što su bili spremni da se bore za ono što je njima vredno. Možda Albanci nisu ništa drugo nego primitivno pleme koje se još uvek loži na taj trip o teritoriji, suverenitetu, svojoj zemlji. Biće da ih puca taj neki patriotizam, šta li... Mi, Srbi - mi smo ti koji više nismo spremni da se borimo i koji smo digli ruke. Albanci nisu digli ruke, nisu odustali. Albanskim majkama nije bilo žao "njihove dece". Albanski očevi nisu govorili "kakav crni rat i oružje, treba da se živi". Civilizacijske razlike.

Ukratko - Albanci jesu zaslužili Kosovo. Srbi nisu. Zato što ih očigledno nije briga. Većinu barem. Zato što vam je noga zaglavljena u rupi zvanoj "Kosovo", a oči su vam pune svetlosti Brisela. I očajnički želite tamo, a ta zaglavljena noga vam ne da da se pomerite. I onda rešite da je odsečete.

A toliko ste glupi (da, glupi) da ne shvatate da je ceo organizam već inficiran. Da više nikada neće biti nijedne prepreke da bilo koja teritorija Srbije traži bilo šta, i to po etničkom principu.

Šta se prebrojavate, koji moj? Šta, mnogo je Albanaca na Kosovu, nema Srba, etnička slika je promenjena? Kakva je etnička slika u Bujanovcu, Medveđi? Ako sada pristanete na "biološki" princip, koji argument možete imati da se bilo koji deo teritorije Srbije u budućnosti ne otcepi, samo zato što "njihovih" ima više nego "naših?" 

Ali hej, sve to nije bitno, dokle god je vama OK. Vi ste shiny happy Srbi.

I samo vas jedno molim: nemojte mi kenjati o "deci i budućnosti". Ne ostavljate im ništa osim poniženja i sramote. I gomile dugova koje će morati da vraćaju ne samo vaša deca, već i vaši unuci.

Kamo lepe sreće da su Albanci slušali Balaševića. Kamo lepe sreće.

Something's rotten in the state of Serbia

Odmah da se razumemo, ovo nije tipični „jumping on the bandwagon“. Oni koji su u toku znaju da više nisam deo srpske Twitter zajednice (o razlozima sam pisala pre par nedelja, koga zanima – ovde), ali sam osetila potrebu da se oglasim povodom skandaloznih poteza države koji direktno zadiru u slobode i prava nas, njenih građana.

Dakle, kao što već sigurno znate, SBPOK je rešio da ispita lažne profile naših političara na Twitteru, i to tako što je kontaktirao Twitter sa zahtevom  (ili molbom, whatever) da se isti obrišu, ali da se njihov sadržaj sačuva, da bi oni mogli mirno da prečešljaju ko je tu šta pisao protiv „narodne vlasti“. Hm.

Ajmo ovako... SBPOK. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Organizovanog. Kriminala. I još jednom, polako pročitajte – Služba za borbu. Protiv. Organizovanog kriminala. Verovatno je stvar lične kulture i afiniteta, ali meni to „organizovani kriminal“ više vuče na Čikago 20ih godina prošlog veka, Gotija, Gravana, porodicu Gambino, seriju „La Piovra“, Kolesara, Janjuševića, opremanje VIP salona aerodroma, šverc veće količine narkotika, korupciju na najvišim nivoima, aferu na Institutu za onkologiju, stečajne mafije itd. Izgleda da sam pogrešila, organizovani kriminal su pojedinci sa internet konekcijom. Svaki dan naučiš nešto novo.

Twitter. Društvena mreža dostupna svima. Registracija u 2 koraka, ostaviš mejl, odabereš korisničko ime i to je to. Svako može da ga koristi. Koriste ga i „VIP“ face, pa su se mudre glave Twittera dosetila bedža „Verified Account“, čisto da bi običan korisnik znao da iza tog nalog stoji prava osoba, a ne neki dokoni lik koji zbija šale.

@VookJeremic – da li zaista mislite da bi iko pomislio da iza ovakvog naloga stoji “pravi” ministar? Sa sve “Vook?” Da li iko misli da se državna politika vodi preko tajmlajna? Da li iko misli da strana ministarstva za inostrane poslove pažljivo prate šta se piše po profilima, i na osnovu toga formiraju svoje politike? Državo, ti to mene hoćeš da ubediš da je taj lažni profil načinio kakvu štetu Srbiji i našem “diplomatskom imidžu?” Državo, da izvinu deca, je l’ ti to mene zajebavaš?

Ali hajde da se ne lažemo. Ako želite da osnujete dnevni list, nedeljnik, mesečnih, whatever, država je ta koja se pita možete li ili ne. Ako želite da osnujete svoju radio ili TV stanicu, država je ta koja odlučuje da li možete ili ne. Samim tim, država može da vrši uticaj na medijske sadržaje. U teoriji “može”, a u praksi to uveliko radi, i to najrazličitijim metodama. Pritisci, ucene, otežavanje uslova poslovanja… Međutim, postoji jedan način da se vaš glas zaista čuje, a to je internet. Za otvaranje WordPress ili Blogger naloga, trebaju vam 4 minuta. Za otvaranje Twitter naloga, minut.

Naravno da je država ljuta zbog toga. Jednostavno, nema efikasna sredstva da se bori sa “nelojalnim” internetom, a da to ne bude flagrantno i ekstremno. Blokadom FB-a, Twitter-a ili cenzurom interneta. Ipak želimo da budemo deo EU (riiiight?), a država (ma koliko potajno želela da blokira te sajtove) kapira da bi joj takva fašistička odluka značajno pokvarila ionako kilav rejting. I onda pribegava “planu B”.

A “plan B” je otprilike ovakav: pokrene se izuzetno glomazna mašinerija u vidu SBPOK da ganja pojedince po Twitteru. Za taj čin se nađe neko bezvezno opravdanje, tipa “krađa identiteta”, “narušavanje ugleda države i državnika”, yadda yadda yadda…. Priča nikad ne dobije sudski epilog, ali se na internetu stvara atmosfera straha i cenzure. Jednostavno, da bi sebi izbegao probleme, ne pričaš o političarima. Lakše je, sigurnije je. Jednostavno, biraš opciju autocenzure i opušteno lupaš lajkove i RTove na sličice sa LOLcatima i YT klipove na kojima se smeju bebe. La vita è bella.

Ovo nije stvar koja će se ograničiti na Twitter, ovo je samo početak. Što je fotelja na vrhu sve klimavija, preduzimaće se drastičnije mere. A zapamtite i ovo: država uvek ima mehanizam da vas sjebe, samo ako to poželi. Princip “minima non curat praetor”, sadržan u čl.18. Krivičnog zakonika RS je veoma elastičan.

I ako je u zadnjih nekoliko godina zaista postojao razlog da svi povlačite one famozne, do sada zilion puta zloupotrebljene, blogovane i tvitovane stihove (“Kada su nacisti došli po komuniste ja sam ćutao, jer nisam bio komunista…… kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni”), to je sada.

4 laka komada - 4: "Umesto zaključka"

Znači, da apsolviramo: nacizam i fašizam nisu isto, sloboda govora je neprikosnovena, a zabrane nisu rešenje zato što mogu predstavljati opasan presedan. Ah, da, one more thing: Srbi su definitivno zbunjen narod kada je Drugi svetski rat u pitanju.

Pa opet, sve to što sam u prethodna 3 teksta navela nikako ne znači da treba ignorisati problem jačanja ekstremne desnice. Naprotiv. Problem je što naša "rešenja" za cilj imaju represiju (a svaka represija je ista, bilo da se sprovodi u cilju so-called demokratskih tekovina ili u cilju očuvanja apsolutne državne vlasti), a ne preventivu.

Pre svega, ne nasedajte na priče o "Vajmarskoj" Srbiji. To što se desilo u Nemačkoj je bio specifični splet okolnosti, što trenutnih, što istorijskih, i šanse da se takav scenario odigra u Srbiji su ravne šansama da klonirate sami sebe na WC šolji nakon obilnog obroka. To što je sada u Srbiji situacija teška i zaista podseća na situaciju u Nemačkoj u "ono" vreme nikako ne znači da će sutra da se pojavi neki lik koji će Srbe da naloži na ideju "super-rase", nadmoći i eugenike. Pobogu, kroz istoriju sveta, tolike zemlje su bile u većim nedaćama od Srbije, pa se nisu rađali novi Hitleri.

Da se ne lažemo - ekstremne desnice je uvek bilo. Od najranijeg detinjstva se sećam ponekog grafita sa svastikom na skrivenom zidu u gradu. Od toga niko nije pravio big deal. Matorci prođu, vide, coknu koji put, ljutito odmahnu glavom i krenu dalje. Ne mogu da se otmem utisku da se danas mediji prosto utrkuju ko će pre da uslika ekstremni grafit, samo da bi dalje mogli da eksploatišu spinovanu priču o "Vajmarskoj Srbiji", a da bi političar iz vlasti došao i ljutito, ali odlučno, prekrečio grafit. A upornom i neprimerenom medijskom pažnjom zapravo se daju odrešene ruke državi da se "svim raspoloživim snagama" bori protiv tog "super-zla". Po cenu ustavnih zabrana. Hm.

Ne kažem da je "neprijatelj" imaginaran, ali da li je zaista toliko moćan i jak koliko mu mi pridajemo na značaju? Imala sam priliku da u par navrata razmenim po nekoliko rečenica sa ljudima koji bi se mogli okarakterisati kao "ekstremna desnica". U najvećem broju slučajeva, u pitanju su klinci kojima je dosadno, kojima prija osećaj pripadnosti grupi, a kojima ponajviše treba reboot. Ali ne reboot u smislu policijske represije, već edukacije. Alo sine... Seti se streljanja đaka u Kragujevcu. Seti se Banjice. Aj' ne blamiraj se više i odrasti. Izuzetno je lako navesti prosečnog simpatizera tih ideologija u logičku zamku. Kao što rekoh, razgovor pali u 95% slučajeva. Preostalih 5% su budale koje laju, a ne ujedaju.

Međutim, ako u akutnoj epizodi panike i straha damo mandat državi da se u naše ime na neumeren način obračunava sa minornom i marginalnom grupom, apsolutno niko ne može garantovati da se ta državna sila jednog dana ne može okrenuti i protiv nas, samo zato što se ne slažemo sa svime što aktuelna vlast u tom trenutku radi.

4 laka komada - 3: "Zabrane"

U stvari, iako sam i ranije imala ideju da pišem o svemu ovome, konkretan povod je bio tekst objavljen u "NIN"-u prošle nedelje (br.3157), a koji se bavio temom zabrane delovanja organizacija ekstremne desnice. Tekst je veoma zanimljiv, bavi se raznim aspektima cele priče, a sadrži i nekoliko interesantnih prmera iz uporednog prava, tj prava drugih zemalja. Danas ću pokušati da "odbranim" svoju tezu, koja se može sublimirati u jednoj rečenici: "zabrane nisu dobre".

Ne znam koliko ste upućeni u tu problematiku, ali gro sajtova sa neonacističkim, antisemitskim i ostalim hejt sadržajem, hostovani su na serverima u SAD. Za razliku od našeg i velike većine ostalih evropskih ustava, američki ustav se prilično dosledno pridržava čuvenog "Prvog amandmana", po kome je sloboda govora neprikosnovena, i smatra se jednim od kamena temeljaca demokratije. Samim tim, imate pravo da lajete o čemu god poželite, dokle god to vaše lajanje nema za posledicu konkretno krivično delo. Nosi vam se majica sa svastikom? Knock yourself out. Negirate Holokaust? Nema problema. Veličate "Mein Kampf?" Nije sporno. Paradirate u Waffen SS uniformi i salutirate sa "Heil Hitler?" OK. Furate bele kukuljice i smatrate da je bela rasa najbolja na svetu? Ma važi. Ali - napadnite nekog tamnoputog, idete u zatvor. Premlatite stranca u naletu ksenofobije - idete u zatvor. Podignite ruku na ideološkog istomišljenika? Idete u zatvor. Lupite šamar gej osobi? Tvorza.

Ako mislite da je američkoj vladi mnogo stalo do demokratije i ljudskih sloboda grešite. Baš kao što grešite i ako mislite da je "Prvi amandman" glupost i ozbiljan propust koji omogućava realno minornim ultradesničarskim organizacijama da budu "vidljive". Ameri su zapravo ispali najmudriji, jer upravo time što dozvoljavaju svima da laju kako im volja, te grupe čine vidljivim. To je i cilj. Aktivnosti takvih udruženja (za koje nema spora da su negativna pojava) je kudikamo lakše pratiti i nadzirati ako se bave aktivnošću koja je legalna. Kada bi njihove aktivnosti bile inkriminisane, takva udruženja ne bi nestala, već bi prešla u underground.

Amerikanci su praktični ljudi. "Možeš da kenjaš o čemu god želiš. Mi čak i želimo da ti kenjaš što više, na taj način te imamo na radaru. Ali ako napraviš sranje, ideš u zatvor. End of story".

Sudija ustavnog suda, M. Draškić se u tekstu u NIN-u osvrnula i na "Prvi amandman", rekavši sledeće:

„U Americi nisu imali neposredno iskustvo sa ovom vrstom ideologija. Mislim da društva koja su se nedavno suočavala sa teškim zločinima koji su počinjeni upravo zbog usvajanja ideologija koje podrazumevaju mržnju prema drugom i drugačijem, moraju da pokažu veću dozu osetljivosti za ono što se u tom društvu događa“.

Reče žena i ostade živa. Alo, tetka. Ropstvo je u SAD bila normalna pojava sve do građanskog rata. Ku Klux Klan nije nastao u Lihtenštajnu ili Moldaviji, već u SAD. Amerikanci su u direktnoj borbi protiv sila Osovine izguble negde oko 400.000 ljudi, od čega nešto na Pacifiku, nešto u Evropi. Alo... Ovako eklatantan primer neznanja mogu da tolerišem na nekom phpBB forumu, ali ne i od osobe koja danas-sutra treba da ocenjuje i vrednuje šta je OK, a šta ne kada su zabrane u pitanju. Houli šit. Da se smrzneš.

"Efikasan" način da identifikuješ simpatizera neke ultradesničarske organizacije je ikonografija. Ako neko nosi svastiku, logično je da je neonacista (nećemo se baviti istorijatom svastike koju su nacisti nepravedno kidnapovali iz svetske baštine). Ergo, inkriminisaćemo nošenje svastike. I? Šta će se onda desiti? Pa ništa. Tamo gde je to slučaj, neonacisti su se već organizovali na druge načine. Umesto svastike, na garderobi nose broj 18 ili 88. 1. slovo abecede je "A", a 8. "H". 18 - AH. Adolf Hitler. 88 - HH. "Heil Hitler". Logičan korak - inkriminisati brojeve. Vi to ozbiljno? Hoćemo da inkrimnišemo i rune, pošto je i to pismo postalo sastavni deo ultradesničarske ikonografije? Poenta je, my dear brothers and sisters, stavljanje simbola van zakona ne rešava problem.

Početkom 2001., Yahoo je sa svojih servera uklonio sajt koji se bavio prodajom nazi džidža-bidža. Iako je po američkim zakonima tu sve OK, pod pritiskom francuske vlade, Yahoo je popustio. Baš kao što je popustio i pod pritiskom nemačkog sudstva zbog aukcije primerka "Mein Kampf". Nakon toga, ljudi iz Yahoo su odlučili da na svojim sajtovima zabrane prodaju nazi i KKK memorabilije, ali ne samo njih, već i svih ostalih grupacija koje veličaju mržnju i nasilje. Hm.

U očima prosečnog Kineza, ratna zastava carskog Japana izaziva podjednak revolt i bes kao što svastika izaziva kod većine Evropljana. Kako i ne bi. Japanci su u Drugom svetskom ratu u Kini počinili silan zulum, o kome prosečni Evropljanin ne zna ništa, a koji je često po svojoj monstruoznosti prevazilazio čak i nemački teror. Hoćemo da pričamo o genocidu? Britanci su odgovorni za smrt aproksimativno 10 miliona ljudi u Indiji. Hoćemo o tome kako su Britanci masakrirali negde oko 300.000 pripadnika plemena Kikiyu u Keniji, i to nakon Drugog svetskog rata? Da pričamo o genocidu nad Jermenima? Ili o onome što su konkistadori radili u Južnoj Americi? Staljin u Rusiji? Što ne bi inkriminisali lik Staljina? Ili Klintona? Buša? Američku "intervenciju" u Vijetnamu? Ako se složimo da je javno isticanje znamenja Hitlerovog Wehrmacht-a loše, po čemu je nošenje US Army Marine Corps znamenja OK?

Da li je jedini kriterijum u određivanju šta je zlo i šta se ne sme to da li smo MI stradali od toga ili nismo? Ako smo apsolutno osudili Holokaust (i to sa razlogom), iako su od njega stradali Jevreji, zbog čega sa istim ubeđenjem ne bi inkriminisali obeležja onih koji su zlo činili drugim narodima? Kinezima? Južnoafrikancima? Indijcima? Vijetnamcima? Aboridžinima? Jermenima? Rusima? Crncima u USA? Srbima u Jasenovcu? Hrvatima u Vukovaru? Muslimanima u Srebrenici? Nije mi namera da banalizujem i marginalizujem Holokaust (oni koji me poznaju, znaju koliki sam filosemita i koliko mi je drag jevrejski narod i sam Izrael), ali ako se već zalažemo za zabrane, i to pod okriljem univerzalnih i globalnih vrednosti, zbog čega našim zakonima ne bi imali globalni okvir? Zašto?

Pa zato što je nemoguće, that's why. Onaj ko je ratni zločinac za jedne, taj je heroj drugima. Onaj ko je genijalni strateg za jedne, taj je osvajač i okupator za druge.

Ali ima tu još jedna stvar. Kada zabraniš neku organizaciju, ona će nastaviti svoju aktivnost pod drugim imenom. Ako je zakonski pritisneš još više, povući će se u ilegalu. To smo apsolvirali. Ali ako kreneš sa progonom članova, od njih praviš žrtve. Ako pripadnike te organizacije uhapsiš samo po osnovu članstva, a ne zato što su počinili neko krivično delo (laju, ali ne ujedaju), vraćamo se u vreme verbalnog delikta i totalitarizma. U situaciji kakva je danas u Srbiji, od takvih ljudi praviš heroje. Kao što su nekada hapsili zbog posedovanja Staljinove slike, i slali na Goli Otok, sada treba da se hapse klinci koji imaju "Mein Kampf", ne razumem? Ne zaboravite da je taj "Mein Kampf" napisan upravo u zatvoru.

Dakle, zabrane ne samo da suštinski ne funkcionišu, već su i kontraproduktivne. Iako SAD nisu primer koji treba slediti, možda bi ovaj put trebalo da se ugledamo na njih. Pustimo ih da laju koliko hoće, neka se šetaju, neka marširaju... Ali čim naprave neko sranje - aps. I to žestok, ništa uslovna, ništa kućni pritvor.

My two cents. Eto.

4 laka komada – 2: “Terminologija“

iliti „nazovimo stvari pravim imenom“

A jeste nekako pogodno. Najlakši način da diskredituješ nekoga je da ga nazoveš „fašistom“.  Čak mi se čini da u kolektivnoj percepciji termin „fašista“ nosi veću stigmu od pojma „nacista“. Obično se govori o „antifašističkoj borbi“, „antifa“ pokretu i td. A neuki će često reći da su fašizam i nacizam ista stvar, s tim što je nacizam nemačka varijanta. Kako je to samo netačno. Jeste da je leto, tj letnji raspust, ali nikad nije kasno da se neke stvari nauče kako treba. Naročito ako se sa njima susrećemo u svakodnevnom životu.

Odmah da se razumemo: fašizam i nacizam NISU isto. Ponovite za mnom.

Nemam nameru da sada ulazim u istorijat tih ideologija, kada je koja nastajala, čime je bila inspirisana. Idemo instant.

Il manifesto dei fasci italiani di combattimento – tj manifest italijanskih fašista, objavljen je 1919. godine.  Na Wikipediji imate kompletan tekst manifesta, ali bih ovde izdvojila nekoliko detalja. Manifest se zalaže za, pazite ovo – aktivno i pasivno biračko pravo za žene (smeju da biraju i da budu birane); ustanovljavanje minimalnih zarada, učešće predstavnika radnika u upravljanju fabrikama; smanjenje životne dobi za odlazak u penziju sa 65 na 55 godina; miroljubivu spoljnu politiku; ali i nacionalizaciju crkvene imovine, kao i visoke poreze za najbogatije.

True, fašisti su kasnije u praksi... paaa, da kažemo „prevideli“ najveći broj odredbi i principi proklamovani manifestom su jednostanvo skrajnuti, a sve u cilju stvaranja jake, autoritarne, totalitarne države, sa nimalo miroljubivom spoljnom politikom.

Simbolika fašizma je veoma interesantna.

Snop uvezanih grančica i sekirče su simboli poznati još od rimskih dana, i dan danas se mogu naći na mnogim grbovima širom sveta. Intrigantno je što sam simbol o fašizmu govori kudikamo više od bilo kakvog istorijskog teksta. Obrati pažnju.

Jednu grančicu je lako slomiti. Međutim, ako uzmeš više grančica i jako ih stegneš, onda je taj snop znatno teže slomiti, zar ne? To je osnova fašizma (inače, fasces  na italijanskom znači upravo to, snop): snaga države je u jedinstvu. Jedinstvu, kolektivizmu. Ideologije, mišljenja. Svi su zbijeni i posvećeni istom cilju, i to ih čini jakim. A sekirče? Sekirče simbolizuje dominaciju države i monopola sile. Sekirčetom se služi država da održava red i da svaka „jedinka“ bude na pravom putu. Ako neka grančica štrči, sekirče je skrati. Totalitarizam – država je alfa i omega. Interes države je bitniji od ličnog interesa; stoga – lični interes „grančice“ mora biti podređen interesu države, tj sekirčeta, i zato se formira snop čvrsto vezanih grančica. Zaboravite pluralizam, zaboravite drugačije mišljenje, zaboravite opoziciju. (A onda se osvrnite i pogledajte gde živite).

Iako je i u fašizmu bilo eugeničnih i rasističkih momenata, oni su bile daaaaaleeeko manje izraženi nego u nacizmu. 1933. godine (kada su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj), Musolini je javno istakao da „nacionalnom ponosu nije neophodan delirijum rase“. Štaviše, Jevreji u Musolinijevoj Italiji su uživali znatno bolji tretman od svojih sunarodnika u Nemačkoj. Tek nakon što se Musolini čvršće spanđao sa Hitlerom 1938. godine, i kada su u izvesnoj meri, adaptirani zloglasni Nirnberški rasni zakoni, položaj Jevreja se pogoršao; gubili su poslove, bili su izloženi progonima, a bilo im je zabranjeno da se bave određenim profesijama. Pa opet, nisu bili ubijani. Do pravih pogroma, deportacija i ubijanja Jevreja došlo je tek pred kraj rata, i to od strane nemačkih trupa koje su vršljale po Italiji (koja je u međuvremenu ostala bez Musolinija i pokušala da sklopi mir  sa saveznicima).

A sada – nacizam.

Fašizam zaista deluje kao mala beba u poređenju sa zverskom ikonografijom nemačkog nacional-socijalizma. Za razliku od fašističke ideologije, bazirane na totalitarnoj državi koja ima apsolutnu nadmoć, a koja se tek kasnije artikulisala kroz agresivne militarističke i u manjoj meri rasne elemente, nacizam je bio totalni trip.

Krenimo samo od simbolike. Za razliku od fašista koji su furali rimsko nasleđe, nacisti su bili okrenuti mistici i drevnim civilizacijama. Kukasti krst, tj svastika, poznat je vekovima (neki naučinici smatraju još iz bronzanog doba) i  to u mnogim civilizacijama. Od dalekoistočnih, tibetanskih, indijskih, pa preko Jevreja, Indijanaca, sve do tevtonskih vitezova i čuvenog „Društva Tula“ (Thule Gesellschaft). Ali o tome detaljnije neki drugi put.

Kao što već rekoh, nacisti su bili crazy bitches, ali stvarno. Tripovali su se da su pripadnici arijevske rase, ložili su se na mistiku Tibeta (čak su slali ekspedicije tamo), na rune, drevne severnoevropske kultove... Vaistinu crazy bitches.

E sad – Hitler je primer fašističke Italije često uzimao kao model po kome treba ustrojiti državu. Jaka i apsolutna državna vlast, totalitarizam, militarizam… Međutim, ono što bitno i suštinski razlikuje je element rase. Nacisti su kapirali da se jaka Nemačka može stvoriti samo uz očuvanje čiste arijevske rase, iz koje je neophodno eliminisati sve one štetne faktore koji tu arijevsku krv prljaju. Ergo, najveći problem Nemačke je upravo prisustvo tih štetnih elemenata koji svojim delovanjem ne dozvoljavaju Nemačkoj da povrati ono mesto koje joj civilizacijski pripada –a to mesto je na samom vrhu, pošto su Nemci, jel’te super-rasa. Sve ostale rase moraju biti potčinjene i/ili uništene. Kolika je posvećenost ideji rasne čistoće bila prisutna u Nemačkoj dokazuje i činjenica da su koncentracioni logori radili nesmanjenim tempom sve do samog kraja rata.

Da se razumemo, ovo nije neki posleratni trip pobednika – ovo su istorijske činjenice. Ma koliko to danas neverovatno izgledalo, u Nemačkoj je u to vreme eugenika dovedena na nivo državne nauke, tj pseudonauke. Čuveni rasni zakoni nisu plod mašte nekih distopijskih autora, oni su bili realnost. Baš kao i sterilisanje, a kasnije i eutanazija invalida, mentalno obolelih i svih onih koji se nisu uklapali u ideal arijevca koji je proklamovao nacizam. Nacisti su se čvrsto oslanjali na darvinističke teorije, naročito ono “survival of the fittest”.

Znači, zaboravite i Musolinija, i “camicie nere”. Ovde govorimo o rasi, o krvi, o biologiji, o “naučno opravdanim” ubijanjima miliona ljudi, i to na hladan i proračunat način. Govorimo o fanatizmu, mistici, runama, okultnom, geomantiji. Govorimo o apsolutnom raskidu sa hrišćanskim moralom, kao i institucijom crkve. Antisemitizam nacizma nema apsolutno nikakav koren u hrišćanstvu.

To što nacizam i fašizam zaista imaju dodirnih tačaka, i što je Musolini na neki način “inspirisao” Hitlera nikako nije dovoljno da izjednačimo ta dva pojma.

A zbog čega je sve ovo bitno danas? Pa jednostavno je. Ako želimo da se borimo protiv nečega, onda to “nešto” moramo znati da prepoznamo. I da ga razumemo. A ne da lupamo etikete kako nam se prohte pod uticajem dnevnopolitičke terminologije.

4 laka komada: 1 - "Ratni"

I tako čitam danas u Blicu kako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema dan borbe protiv fašizma. Zvanično – problem je što smo, šatro gistro, imali 2 pokreta otpora, pa eto, nikako da se odličimo kada smo počeli da se rokamo sa Nemcima i Italijanima. Da l' onog dana kada je „Španac“ ubio žandara 7. jula 1941., ili nešto ranije, 13. maja kada su se organizovali „ravnogorci?“ E, da, nisam htela reći „Nemci i Italijani“, pošto to nije politički korektno. PC izraz je „nacisti i fašisti“. Riiight?

Faktografija tu nije sporna, barem što se datuma tiče. Ono što se kasnije dešavalo sa našim „pokretima otpora“ se najlakše može okarakterisati kao „balkanska“ posla, da ne kažem srpska. Uvek smo više voleli da se koljemo međusobno, nego da rokamo onoga koga treba da rokamo. Iako mi nije mi namera da ovde drobim o NOB-u i ravnogorcima, ne mogu a da ne primetim našu istorijsku tendeciju da se međusobno delimo, ma šta da je u pitanju.

(Uopšte, naš odnos prema Drugom svetskom ratu se može opisati kao „zbunjen“. Milošević je nekako vešto uspeo da napravi remiks komunističke zaostavštine sa motivima nacionalizma, koji su u to vreme bujali širom SFRJ. Aj nou. -.- Čovek je rodonačelnik političkog turbo-folka. Bio je dovoljno „comy“ da za sebe pridobije glasove „stare garde“, a dovoljno „čex“ da se očeše i o glasove umerene desnice i centra. No, da ne širim priču. )

Međutim, aspekt cele priče o obeležavanju dana borbe protiv Nem... ups, htedoh reći, fašizma i nacizma ima još jednu dimenziju koja se već neko vreme provlači kroz našu svakodnevicu. Naime, respektabilan broj istoričara, analitičara i ostalih –ara je mišljenja da smo „džabe krečili“. Tj , da je najveća greška što smo napravili sranje marta 1941. godine, da nam je Hitler nudio neutralnost „na tanjiru“, kao i da je sve ono što se dešavalo („Bolje grob, nego rob“, „Bolje rat, nego pakt“) ništa drugo nego zamešateljstvo engleske tajne službe, kao i da bi danas Srbija bila na nivou jedne Švajcarske da smo iscoolirali i „ispoštovali“ Dada Hitlera. Ukratko, da smo „pojeli govno što smo se kur*ili“. Da izvinu deca koja ovo čitaju.

U liniji sa tom „idejom“ ide i ideja pragmatizma u politici. „Mi smo mali, jadni, i naša dužnost je da skinemo gaće i natrtimo se kada onaj ko je jači to traži. Štaviše, mi u našem naguzivanju treba da vidimo priliku za dalje napredovanje!“ To je po meni legitiman politički kurs. Redovno ga furaju silikonske sponzorušice diljem naše lepe zemljice. Interes na prvom mestu, 'beš ideale.

Pored taze kvarcovanih Srpkinjica koje paradiraju u potrazi za situiranim matorcima (svašta, neće valjda da rade u nekom kiosku i prave pljeskavice za minimalac?), pragmatizam furaju i političari. Pragmatični smo u odnosima sa SAD. U odnosima sa Rusijom. U odnosima sa Albancima. BoTa je pragmatičan prema Ivici i njegovim „Maricama“. Toma Nikolić je pragmatičan prema EU. Svi smo pragmatični. I fini.

I da se naša zemlja ponovo danas nađe u situaciji u kojoj se našla 1941., kod mene nema nimalo sumnje da bi naša vlastela sa osmehom skinula gaće za šaku vlasti.

Ali ni to nije poenta ovog „lakog komada“, prvog u nizu. Poenta je u sledećem. Ja sam nekako... kako da se izrazim... tako je*eno PONOSNA na otpor mog naroda u Drugom svetskom ratu. Ponosna sam što smo se borili i izborili protiv ideologije koja je bila oličenje samog, koncentrovanog ZLA. Što nismo okrenuli glavu. Što smo očuvali integritet i dostojanstvo. Što smo se ganjali sa njima po šumama i gorama. I jedni i drugi, at some point. I ponosna sam na sve one koji su stradali od ruke nekog plavokosog „arijevca“. Ponosna sam na Užičku republiku, prvu oslobođenu teritoriju u okupiranoj Evropi. Kapiš?

I kada neko strada u borbi protiv ZLA, njegova žrtva nije uzaludna. To što smo mi učestvovali u WW2 nije za preispitivanje, već za ponos i diku. Bili smo na pravednoj strani, nismo dozvolili da nas gaze. 

I jeste, od ponosa i časti se ne živi. Ali to je ono što greje dušu i ono što ti daje pravo da ulicom koračaš uzdignute glave. I da svakoga pogledaš u oči.

A valjda smo do sada naučili  da se i od prodaje ponosa i časti ne živi. Osim ako niste oni koji je prodaju u vaše ime. Onda ste situirani.

Šta, nisam u pravu?

Mrzi me da smišljam naslov. Lazy bloggerka.

Ne bih sada da pišem "esej" na temu aktuelnih zbivanja u Srbistanu; iskreno - nemam živaca za to. Od celokupne srpske političke scene mi je muka, a život u Srbiji me je naučio da prezirem i demokratiju, i državu, i narod i višestranačje. Počev od penzionera koji se otimaju o sadnice trešnje, jajara koje pljačkaju SOS markete, pa do političarčića koji zapošljavaju podobne po javnim preduzećima. Iskoristiću tu autorsku slobodu kao vlasnik ovog bloga da samo na kratko ukažem na nekoliko stvari koje su nekako pale u zapećak, što zbog silnih spinovanja, što zbog toga što često "ne vidimo drveće od šume", tj "šumu od drveća", kako vam drago.

- tvrdnja #1: "štrajk glađu je neprihvatljiv metod političke borbe". Pogrešno. Štrajk glađu je kroz istoriju često korišćen. Jedan od najpoznatijih primera je čuveni štrajk glađu irskih zatvorenika 1981. godine. Ako mislite da je Nikolićev razlog za štrajk (raspisivanje vanrednih izbora) banalan, šta reći tek za razlog koji su imali Bobby Sands, Raymond McCreesh, Kevin Lynch i još sedmoro pripadnika IRA koji su umrli od izgladnjivanja samo zato što vlada Velike Britanije nije htela da im izađe u susret i vrati im status političkih zatvorenika? Bobby Sands je prvi krenuo sa štrajkom, i to 1. marta. Izdržao je 66 dana, pre nego što je preminuo 5. maja 1981. godine. Najduže je izdržao Kieran Doherty, koji je principijelno odbijao hranu čak 73 dana, nakon čega je preminuo. Ma koliko se vlada Margaret Tačer trudila da celu stvar banalizuje, činjenica je da su "štrajkači" dobili status mučenika u Severnoj Irskoj, a da je obeležavanje godišnjice čuvenog štrajka postalo kultni događaj, i to ne samo za simpatizere Sinn Fein-a.

- tvrdnja #2: "štrajk glađu je vid samoubistva". Paaaa ne bih to baš tako pojednostavila. Štrajk glađu je vid pritiska i iznude, gde štrajkač u zalog stavlja svoj život i svoje zdravlje, a svoju sudbinu stavlja u ruke i "na savest" drugoga. Štrajk, uopšteno govoreći, predstavlja metod borbe za ostvarenje određenog cilja. Kada je u pitanju štrajk glađu, štrajkač je spreman da založi svoj život, i igra se "kukavice" sa drugom stranom, čime vrši izuzetan pritisak. Sa druge strane, ako govorimo o političkim samoubistvima, za primer treba uzeti čuvenog Jana Palaka. Jan Palak nije štrajkovao glađu, ni žeđu; već se polio benzinom i spalio. To svesno žrtvovanje svog života kao vid prostesta zaista predstavlja samoubistvo; ono što Nikolić radi je pokušaj iznude izbora. I za to je spreman da ako treba, teško naruši sopstveno zdravlje i ugrozi život. Nadam se da uočavate suštinsku razliku. Procenat patetike prisutan u ovakvom činu zavisi i od ličnosti štrajkača i od okolnosti. To ostavljam vama da presudite.

- tvrdnja #3: "ovim štrajkom, Nikolić izlaže ruglu one koji štrajkuju zato što nemaju šta da jedu". Ova tvrdnja mi je naročito interesantna, pošto obično dolazi od simpatizera vladajuće političke garniture. Meni je zaista žao što ću vam oteti sladoled i baciti ga u đubre, ali činjenice kažu sledeće: Nikolić nikada nije bio na vlasti. SRS nikada nisu bile vladajuća partija, ako izuzmemo onaj kratak period u Vladi narodnog jedinstva, u kojoj je prva violina bio - SPS. You know, those guys... Deo aktuelne koalicije? (Ako je ono bila crveno-crna koalicija, na šta bi se zgranuo svaki pošteni anarhista; onda je ovo žuto-crvena?) Ili možda mislite da je famozni Vučićev Zakon o informisanju kriv zbog loših privatizacija? Stvarno? Zaista, SRS, a ni SNS (ma šta ja mislila o njima) nikada nisu bile u poziciji političke stranke koja kroji državnu politiku, bila ona ekonomska, socijalna ili monetarna. Samim tim, što nisu bili u poziciji vlasti, pomalo je... glupo (da ne kažem "drsko") iste pozivati na odgovornost za aktuelno stanje u državi. Ukratko; to što radnici sebi seku prste i vezuju se za šine na prugama nikako ne može biti posledica Nikolićeve politike. Jebiga, ako ste baš rešili da pišete opravdanja DS-u zbog katastrofalnog stanja u zemlji, onda bi mogli jedino da optužite SPS, premda je i to far-fetched. A opet, to ne možete - zbog Dačića, Mrkonjića, Bajatovića i ostale podgojene bratije.

Eto, toliko od mene, ne bih vas više zadržavala. Uputiću vas kod blogoleginice Mahlat. Samo bih na kraju rekla da je mnogo poštenije otvoreno hejtati nekog političara, nego bljuvati "profinjeni" otrov pod maskom političke tolerancije i demokratije. Na kraju krajeva - zamislite da je Nikolić neko labilan poput Draškovića? Da ima ženu poput Dane? Da priziva i poziva na nerede? Ali to nije bitno - ako ga mrzite, mrzećete ga šta god da uradi. A kada se umorite od hejta, ne zaboravite da citirate Patrijarha SPC. Show.

I na kraju, dok nisam počela da psujem: u duhu čuvene "dance like nobody's watching", moj savet bilo kojoj partiji, bilo opozicionoj, bilo vladajućoj... "vladaj kao da ćeš sutra biti opozicija". Što u ovom slučaju nije tako neverovatan scenario. A simpatizerima: coke moje drage, ne padajte u vatru. Svi oni, i levi i desni, pasu na istoj livadi. Ne budite naivni. Ko razume - shvatiće.