Down

Uvek je neka glupa stvar okidač. Kreneš na put, a zaboraviš da napuniš mp3 plejer. Ili ti rikine olovka u sred pisanja. Ili ti neko pojede paradajz koji si prethodni dan stavio u frižider, u istu ladicu u kojoj je i low-fat sir, bademovo mleko i pimento chili sos. U know, stuff that only U eat.

  

’Aj sad, jbš paradajz, ’fala Bogu, počinje njegova sezona, ima ga svuda (realtivno pristojnog i ne toliko hemijskog ukusa). Mogla sam da izađem do marketa i kupim. Ali to nije poenta.  Poenta je bila da sam ja računala na egzistenciju tog paradajza kada sam obavljala jutarnji šoping. I kada sam se vraćala iz tog šopinga. I kada sam se presvukla iz „pristojne“ odeće u kućnu pidžama-varijantu. I u trenutku kada sam već iseckala krastavac, sremuš, mladi luk i narendala mladi nemasni sir. I stavila malo bosiljka i nane. Malo maslinovog ulja. I u trenutku kada sam krenula ka frižideru.

I dan je bio vaistinu lep do tog trenutka. Očekivala sam paketić koji je trebalo da mi donese kurir, a u kome su se nalazile knjige koje željno čekah danima. Napolju je bilo friško, just the way I like it (Siobhán likes it cold), a paradajz (za koji se kasnije ispostavilo da je imaginaran) je bio u mojoj pregradi frižidera.

A onda je nastupila bolna spoznaja da je neko prethodni dan iskoristio moj paradajz za garnirung. Za neku krmenadlu ili tako nešto morbidno. Da se sada ne nalazi u fridžu, već u nečijem digestivnom traktu.

I mogla sam da dreknem na tu osobu. Imala bih pravo. Ali nisam, stisnula sam pesnice u gnevu, pogledala u činiju slate u pokušaju, iznad koje kao da je stajao znak pitanja: „No, Šivon? Kamo rajčica?“

Mogla sam da odem do prodavnice. Nije daleko, 20 metara. Ali to bi od mene zahtevalo da se presvučem iz udobne pidžame u „normalnu“ odeću (ionako misle da sam narkić, još samo da počnem da se šetam u pidžami po komšiluku, ima prisilno da me hospitalizuju), izađem, kupim, vratim se, ponovo se presvučem. Zajebi. Mrzi me.

Gnevni tok misli je prekinuo pokajnički glas: „Pa hoćeš da ti kupim paradajz?“ „Neću!“ „Pa šta ćeš da jedeš?“ „Ješću bez paradajza!“

I to je to. Očekivala sam malo više ubeđivanja sa druge strane, tipa: „Hajde, sačekaj, sad ću ja da skoknem do marketa“, ali ništa. Ćorak. Iscoolirana sam k’o Toma Nikolić. Tomo, znam kako ti je.

A onda sam besnim hodom uletela u kuhinju i frustrirano pogledala polu-salatu. Pa kako bez paradajza? „Da imam barem pelat... ma ne bi valjalo. Mora svež... Fuck it, ne mogu ovako, bez paradajza. Ima da mi prisedne, ionako sam nervozna..“ Uzeh činiju i pohitah ka korpi za otpatke. U tom trenutku, pomislih „Jebote, koja si ti stoka. Bacaš hranu, a neki ljudi nemaju ’leba da jedu. Razmaženi stvore! Da si smesta pojela tu salatu!“

I šta ću. Protiv drugih mogu i smem, ali protiv unutrašnjih glasova ne mogu. Savest je najglasniji od svih. Ne javlja se često, ali kad se javi, onda je relentless. Ne popušta dok se ne povinujem.

I tako sam sela na ivicu kreveta, zagledala se u jednu tačku na zidu, i preživajući zeleniš u sebi razmišljala: „Dobro. Jebeš ovo... Stižu mi knjige za pola sata. Sve će biti OK“.

Naravno da knjige nisu stigle za pola sata. Kurir mi obično pošiljke donosi do 12. Eventualno 13. Na satu je već uveliko bilo 15:32, kada sam skapirala da od tog posla nema ništa. Screw this, odoh da perem kosu. I, već pogađate, bila sam kod drugog šamponiranja, kada je negde oko 16 časova kurir pozvonio na vrata, i skrušeno se izvinio što nije došao ranije. Da li mu je bilo žao fo’ real, ili se uplašio prizora mene i moje Šaume, to ne znam.

Knjige su bile tu, nisam bila gladna, ali je „proces“ počeo. Od neočekivano prolongiranog „high“-a koji je trajao nedeljama, niz potpuno bezveznih i trivijalnih mikro-incidenata je doveo do toga da to veče sedim u fotelji, prepuna nervoze koju nemam na kome da istresem. U stvari, imala bih na kome, ali se trudim da svoj bes „pravedno“ disperzujem.

Odem na Twitter, kontam, tamo će me nešto oraspoložiti, a nakon 5 minuta izađem još nervoznija. Svašta bih svakome rekla, ali to ne bih bila ja (to bi bila moja Šauma, LOL), već negativa koja me je zaposela. Poneki tweetić, pomalo depresivne sadržine... Tu i tamo neki smajlić, da neko ne pomisli da ću da se offiram ili počinim kakav belaj kontra sebe. A do smajlića mi nije. Svi ti smajlići su inače fejk. Kombinacija 3 tastera na tastaturi.

I još uvek sam u daunu. Nije to neki suicidni down (ja o suicidu kao fenomenu često razmišljam. O smrti takođe. Ne mislim da je to weird.), već onako. Nisam ni za šta. Nisam za ljude. Mrzi me da pričam, mrzi me da jedem, mrzi me da izađem iz stana. Samo se zatvorim sa nekom knjigom, muzikom i/ili dokumentarcima. I ćebetom. I šoljom čaja. Bez šećera. I onda, kada prestanu ti „nadražaji“ u vidu slova, boja, tonova – onda razmišljam koliko je ovaj svet jedno ružno mesto. Štenad ostavljena pored puta u kartonskoj kutiji. Bebe koje se rađaju sa anomalijama. Bakica koja svako jutro oko 5 pretura po kontejneru ispred moje zgrade. I za svaku iole lepu i pozitivnu stvar koja mi padne na pamet, mogu da se setim još barem 5 stvari koje su ružne.

Ne znam, možda sam fakat manično-depresivni lik. A možda sam samo budala. Možda. Ali priznaćete da ovo prvo zvuči gotivnije.

Dok mi ponovo ne dođe „vesela“ faza, odoh da se prekijem ćebetom preko glave, slušam Saru McLachlan i trudim se da ne razmišljam. Uopšte.

Mrzi me da smišljam naslov. Lazy bloggerka.

Ne bih sada da pišem "esej" na temu aktuelnih zbivanja u Srbistanu; iskreno - nemam živaca za to. Od celokupne srpske političke scene mi je muka, a život u Srbiji me je naučio da prezirem i demokratiju, i državu, i narod i višestranačje. Počev od penzionera koji se otimaju o sadnice trešnje, jajara koje pljačkaju SOS markete, pa do političarčića koji zapošljavaju podobne po javnim preduzećima. Iskoristiću tu autorsku slobodu kao vlasnik ovog bloga da samo na kratko ukažem na nekoliko stvari koje su nekako pale u zapećak, što zbog silnih spinovanja, što zbog toga što često "ne vidimo drveće od šume", tj "šumu od drveća", kako vam drago.

- tvrdnja #1: "štrajk glađu je neprihvatljiv metod političke borbe". Pogrešno. Štrajk glađu je kroz istoriju često korišćen. Jedan od najpoznatijih primera je čuveni štrajk glađu irskih zatvorenika 1981. godine. Ako mislite da je Nikolićev razlog za štrajk (raspisivanje vanrednih izbora) banalan, šta reći tek za razlog koji su imali Bobby Sands, Raymond McCreesh, Kevin Lynch i još sedmoro pripadnika IRA koji su umrli od izgladnjivanja samo zato što vlada Velike Britanije nije htela da im izađe u susret i vrati im status političkih zatvorenika? Bobby Sands je prvi krenuo sa štrajkom, i to 1. marta. Izdržao je 66 dana, pre nego što je preminuo 5. maja 1981. godine. Najduže je izdržao Kieran Doherty, koji je principijelno odbijao hranu čak 73 dana, nakon čega je preminuo. Ma koliko se vlada Margaret Tačer trudila da celu stvar banalizuje, činjenica je da su "štrajkači" dobili status mučenika u Severnoj Irskoj, a da je obeležavanje godišnjice čuvenog štrajka postalo kultni događaj, i to ne samo za simpatizere Sinn Fein-a.

- tvrdnja #2: "štrajk glađu je vid samoubistva". Paaaa ne bih to baš tako pojednostavila. Štrajk glađu je vid pritiska i iznude, gde štrajkač u zalog stavlja svoj život i svoje zdravlje, a svoju sudbinu stavlja u ruke i "na savest" drugoga. Štrajk, uopšteno govoreći, predstavlja metod borbe za ostvarenje određenog cilja. Kada je u pitanju štrajk glađu, štrajkač je spreman da založi svoj život, i igra se "kukavice" sa drugom stranom, čime vrši izuzetan pritisak. Sa druge strane, ako govorimo o političkim samoubistvima, za primer treba uzeti čuvenog Jana Palaka. Jan Palak nije štrajkovao glađu, ni žeđu; već se polio benzinom i spalio. To svesno žrtvovanje svog života kao vid prostesta zaista predstavlja samoubistvo; ono što Nikolić radi je pokušaj iznude izbora. I za to je spreman da ako treba, teško naruši sopstveno zdravlje i ugrozi život. Nadam se da uočavate suštinsku razliku. Procenat patetike prisutan u ovakvom činu zavisi i od ličnosti štrajkača i od okolnosti. To ostavljam vama da presudite.

- tvrdnja #3: "ovim štrajkom, Nikolić izlaže ruglu one koji štrajkuju zato što nemaju šta da jedu". Ova tvrdnja mi je naročito interesantna, pošto obično dolazi od simpatizera vladajuće političke garniture. Meni je zaista žao što ću vam oteti sladoled i baciti ga u đubre, ali činjenice kažu sledeće: Nikolić nikada nije bio na vlasti. SRS nikada nisu bile vladajuća partija, ako izuzmemo onaj kratak period u Vladi narodnog jedinstva, u kojoj je prva violina bio - SPS. You know, those guys... Deo aktuelne koalicije? (Ako je ono bila crveno-crna koalicija, na šta bi se zgranuo svaki pošteni anarhista; onda je ovo žuto-crvena?) Ili možda mislite da je famozni Vučićev Zakon o informisanju kriv zbog loših privatizacija? Stvarno? Zaista, SRS, a ni SNS (ma šta ja mislila o njima) nikada nisu bile u poziciji političke stranke koja kroji državnu politiku, bila ona ekonomska, socijalna ili monetarna. Samim tim, što nisu bili u poziciji vlasti, pomalo je... glupo (da ne kažem "drsko") iste pozivati na odgovornost za aktuelno stanje u državi. Ukratko; to što radnici sebi seku prste i vezuju se za šine na prugama nikako ne može biti posledica Nikolićeve politike. Jebiga, ako ste baš rešili da pišete opravdanja DS-u zbog katastrofalnog stanja u zemlji, onda bi mogli jedino da optužite SPS, premda je i to far-fetched. A opet, to ne možete - zbog Dačića, Mrkonjića, Bajatovića i ostale podgojene bratije.

Eto, toliko od mene, ne bih vas više zadržavala. Uputiću vas kod blogoleginice Mahlat. Samo bih na kraju rekla da je mnogo poštenije otvoreno hejtati nekog političara, nego bljuvati "profinjeni" otrov pod maskom političke tolerancije i demokratije. Na kraju krajeva - zamislite da je Nikolić neko labilan poput Draškovića? Da ima ženu poput Dane? Da priziva i poziva na nerede? Ali to nije bitno - ako ga mrzite, mrzećete ga šta god da uradi. A kada se umorite od hejta, ne zaboravite da citirate Patrijarha SPC. Show.

I na kraju, dok nisam počela da psujem: u duhu čuvene "dance like nobody's watching", moj savet bilo kojoj partiji, bilo opozicionoj, bilo vladajućoj... "vladaj kao da ćeš sutra biti opozicija". Što u ovom slučaju nije tako neverovatan scenario. A simpatizerima: coke moje drage, ne padajte u vatru. Svi oni, i levi i desni, pasu na istoj livadi. Ne budite naivni. Ko razume - shvatiće.

Enhenseri

Rob navike.

Dan počinje ovsenim pahuljicama. Nekad sam ih miksala sa sojinim mlekom, ali kako sam prestala da budem  vegan i vratila se vegetarijanstvu, mešam ga sa whey-om. Čokoladnim, jbg. Smor je što moram da čekam barem 20 minuta da ovsene smekšaju. U praksi, to znači da moram da ustanem 20 minuta ranije, što je luksuz koji retko kad sebi mogu da dozvolim.

Ako sam baš u žurbi, sručim MRP. Meal Replacement Powder iliti zamenu za obrok. „Najvolim“ Labradin sa ukusom jagode. Sve je tu. Oko 300kcal, od čega 40g proteina, 20ak grama UH, od čega 8 grama vlakana. Naravno, bez trans-masti. Kesicu smućkam sa 3 dl hladne vode u najobičnijem šejkeru. A ako me ne mrzi da posle čistim blender, onda korstim Labradu od vanile, ubacim i šaku jagoda ili malina in d miks, kao i malo mlevenog lanenog semena. To me drži sitom otprilike 4 sata. Posle je vreme za „refuel“. Jabuka odlično odradi posao.

Čini vam se da zdravo živim? Ne jedem meso, izbacila sam šećere, „loše“ masti, gazirano? Ne konzumiram duvan, alkohol? Čitajte dalje.

Koristim „enhancer“-e. Pitate se, „šta su enhenseri?“ To su suplementi. Legalne stvarčice koje me održavaju u zdravom, društveno-korisnom i overall funkcionalnom stanju.

Uz jutarnji šejk ili ovsene neizostavni elementi su multivitamin i esencijalne masne kiseline, u narodu poznate kao „Omega 3-6-9“. Kada kažem „multivitamini“, ne mislim na one one-a-day formule koje su dobre samo za penzionere i predškolsku decu. Koristim „drugačije formulisane“ multiće. 2 tablete uz doručak, 2 uz ručak i 2 uz večeru. Time raspoređujem steady flow vitamina i minerala tokom čitavog dana. Kada bih srokala sve odjednom, sav višak bi završio u urinu par sati kasnije.

Kako ne jedem ribu (duuuuh), koristim omega 3-6-9 iz biljnih izvora. Moj izbor je laneno ulje. Organsko, hlado ceđeno. Jeftino i odlično izbalansirano. Inače, omega masne kiseline su odlični kardioprotektivi, štite srčku. A mojoj treba zaštita – iz prostog razloga što kao pogonsko gorivo koristim kofein.

Ne iz kafe, a naročito ne iz energetskih napitaka. Guarane, Boosteri, Red Bullovi... amaterske stvari, koje sam i ja nekada revnosno koristila. Prepune šećera i džanka. Koristim isključivo čist kofein, farmacetuske klase. Ukoliko taj dan idem u teretanu ili imam kakvu napornu fizičku aktivnost (npr trčanje), uz kofein drmnem i tirozin. Jašta. To dvoje kad se udruže, prag vaše fizičke izdržljivosti se podigne za barem 40%. Odokativno. A osećam se kao da sam „On the top of the freakin’ world“. A posle treninga ponovo sručim proteinski šejkić, sa ukusom čokolade. Bez šećera, sa svega 1 g UH. Ponekad ubacim i esencijalne amino-kiseline. It’s all good. Kada ne možeš da jedeš redovno, kada i kako treba, moraš da se krpiš alternativnim metodama.

Trudim se da spavam 8 sati svakog dana. Nekad mi to ne pođe za rukom, sastavim svega 5-6, ali to nadoknadim već narednog slobodnog dana, kada sastavim 10. Ponekad mi dan prođe na 2 proteinska šejka i 3 porcije salate. Raw, bez fensi salatnih preliva. Zaljućenih do te mere da slinim i plačem dok jedem. Hard core.

I sve ovo vreme, kako sam u potpunosti oslonjena na „enhensere“, nisam imala nazeb. Opštu slabost koja zna da prati usporen rad tiroide sam u potpunosti anulirala uz pomoć kofeina i energetika. Krvna slika mi je OK.

Funkcionišem.

Da li je ovakav način „ishrane“ dobar? Sigurno da nije idealan. I ne preporučujem ga nikome ko sve ovo može da obezbedi na neki „normalan“ način. Ja ne mogu – zato koristim enhensere. Zato što me enhensuju. Oni nisu za svakoga, ali to već znate i sami.

Pa opet, moja tabletica od 100mg dehidrovanog kofeina izaziva veću sablazan od pušača koji troši 2 pakle dnevno. Ili nekoga ko klopa gigantski hamburger sa pomfritom i majonezom. To što posle teretane popijem proteinski šejk (koji se dobija mikrofiltracijom najobičnije surutke) je „strašno i jezivo“. A zaprška nije.

Ma važi.

Krivica 101

....zato što 140 karaktera jednostavno nije dovoljno. :) Znači, ni zbog Cece, ni zbog #KoJeSledeci, ni zbog Tatonovih ubica. Zbog vas.

Za početak - da jednu stvar učinimo jasnom. Nemam nameru da vređam vašu inteligenciju i crtam vam stvari. Ako do sada niste ukačili da PRAVDA nije isto što i PRAVO, onda je vrlo moguće da ovaj tekst nećete skapirati baš najbolje. Ovo je kreš-kurs, baviću se elementarnim stvarima, ali baš toliko elementarnim - neću.

Svaka država ima svoje pravo, tj svoj pravni sistem. To se obično naziva pozitivno pravo, a nazivamo ga i zakonodavstvo ili legislativa. Kako vam drago. Pozitivno pravo ima svoju hijerarhiju. Na samom vrhu "piramide", nalazi se Ustav. Ustav je (sada ja držim mikrofon uperen ka masi čitalaca, koji odgovaraju: "...najviši pravni akt zemlje"). Bravo, to znate. Njime se uređuju elementarne stvari, poput ustrojstva države, podele vlasti, zaštite ljudskih prava... U neku ruku, Ustav najsnažnije ograničava vlast države nad pojedincem, a one koje su na vlasti ograničava u njenom vršenju. Zato je toliko važan.

Pošto je na vrhu piramide, svi drugi pravni akti moraju biti "ispod" Ustava, tj ne smeju sadržati bilo šta što se kosi sa stvarima proklamovanim i zajamčenim Ustavom. Baš zato što je toliko važan, Ustav se donosi i menja po posebnoj proceduri.  Odmah ispod Ustava, nalazi se čitava kamara zakona. Krivični zakon, Zakon o braku, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o državnoj upravi, Zakon o nasleđivanju, Zakon o radu, yadda yadda yadda... Zakone donosi Narodna Skupština. Takođe po odgovarajućem postupku. Odmah ispod, nalaze se uredbe. Uredbe su obično zakonski akti koji se donose "po hitnom postupku" ili kada iz nekog razloga Skupština ne može da donese zakon, a okolnosti nalažu hitnu državnu intervenciju. Uredbe donosi Vlada. Na samom dnu, nalaze se pravilnici, uputstva i ostali tekstići kojima se propisuju kojekakve stvarčice i bliže određuju neke stvari koje su uopšteno opisane u zakonima. Naravno, uputstva i pravilnici moraju biti u skladu sa zakonom, baš kao što zakoni moraju biti u skladu sa? - Ustaaaavom. Bravo.

Sada kada smo na brzinu pretresli kako izgleda pravni sistem, brzinski ćemo preleteti nekoliko ustavnih odredbi.

član 3. - Vladavina prava - Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.

član 4. - Podela vasti - Pravni poredak je jedinstven. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli. Sudska vlast je nezavisna.

Podela vlasti je tekovina evropske ustavnosti, a odredbe o nužnosti postojanja nezavisnog sudstva se mogu pronaći još u Dušanovom zakoniku (čl.171 - Još zapovedi carstvo mi; ako piše pismo carstvo mi, ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo razara zakonik, nije po pravdi i po zakonu, kako piše zakonik, sudije tome pismu da ne veruju, nego da sude i vrše kako je po pravdi; čl.172. Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako piše u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi). Ukratko - govorimo o elementarnoj stvari. Pa ipak - da podelimo: Narodna skuština: zakonodavna vlast. Predsednik & Vlada - izvršna vlast. Sudovi - sudska vlast. Got that?

Koliko je danas u Srbiji sudska vlast nezavisna od izvršne, ostavljam vama da zaključite... samo ću vas podsetiti na članove Vlade i ministre koji komentarišu sudske postupke koji još uvek nisu okončani, kao i na čuvenu Homenovu izjavu od pre par godina, kojom je sugerisao sudovima da zamrznu izvršenja po sporovima iz oblasti radnog zakonodavstva (ono kada se radnici bune i pišu tužbe što ne primaju platu godinama), pošto to, jel'te ima loš impact na privredu.

Naredni član ustava neću komentarisati, ostaviću ga samo kao "komični predah", da se nasmejemo malo.

član 6. - Zabrana sukoba interesa - Niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima. Postojanje sukoba interesa i odgovornost pri njegovom rešavanju određuju se Ustavom i zakonom.

Htedoh da ubacim ovde baner Dulićeve firme za prodaju računara, ali me mrzelo da googlam. Elem, nastavljamo!

Naredni član ćemo malo skratiti, pošto je preobiman:

član 32. - Pravo na pravično suđenje - Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njeogvim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

...ali da ne smaramo previše sa Ustavom. You get the idea. Pređimo na ono što je za razliku od ustavnog prava zanimljivo - krivično i krivično procesno pravo.

Ponavljam - nećemo previše širiti priču. Držimo se osnovnih stvari i principa. Zapovesti, if you will. Ono što možda ne znate, a morate znati:

~ nullum crimen, nulla poena sine lege. Ova čuvena fon Fojerbahova pravarica je nadaleko poznata i predstavlja prvi član našeg aktuelnog Krivičnog zakonika. Nema krivičnog dela niti kazne bez zakona. Ako vi uradite nešto što u trenutku izvršenja zakonom nije bilo predviđeno kao krivično delo - ne možete biti pozvani na krivičnu odgovornost. Takođe, ukoliko učinite nešto, za šta je u trenutku izvršenja bila predviđena kazna u vidu rada u javnom interesu, ne možete biti osuđeni na kaznu zatvora. Da pojasnim - uzmimo za primer krivično delo silovanja. Sve do donošenja aktuelnog Krivičnog zakonika, silovanje je podrazumevalo nasrtaj na žensku osobu sa kojom počinilac nije u bračnoj zajednici. Ili - prevedeno: silovatelj je mogao biti samo muškarac, a silovanje u braku po sili zakona nije moguće. Novi zakon nije gender-specific kada je ličnost učinioca u pitanju, a postojanje braka nije smetnja za postojanje krivičnog dela. Pa opet, ukoliko je ženska osoba silovala mušku pre donošenja aktuelnog zakona, ona ne može biti odgovorna na silovanje. Jednostanvo, zakon je u tom trenutku nije predvideo kao mogućeg počinioca. Got that?

~ inače, to je u direktnoj vezi i sa principom zabrane retroaktivne primene zakona. Primer: sko nešto nije bilo nezakonito 2008. godine, ne možete 2011. godine doneti pravilo po kome to iz 2008. godine naknadno proglašavate nezakonitim, i na osnovu takvog zakona krivično gonite ljude. Hipotetički, zamislite da 2015. godine neko donese zakon po kome se blogovanje smatra nezakonitim. Iako ste u međuvremenu batalili blog (jbg, life got in the way), sutra vam stigne sudski poziv zbog vašeg blogovanja u 2011. godini. WTF momenat? Istini za volju, postoji jedan izuzetak od principa retroaktivnosti, a to je kada je novi zakon povoljan po učinioca krivičnog dela. Primera radi, vi učinite neko krivično delo januara 2011. godine, u vreme kada je za to delo bila predviđena kazna zatvora. Kako nam je sudstvo sporo i kilavo, vaš slučaj dospe pred sudsko veće tamo negde u avgustu. A u maju se zakon promeni, i za isto to delo koje ste učinili predvidi novčanu kaznu. E u tom slučaju će moći da se primeni novi zakon (retroaktivno), zato što je to u vašoj koristi. Samo tad.

~ nema kazne bez krivice - da bi neko mogao biti kažnjen za krivično delo koje mu se stavlja na teret, neophodno je postojanje krivice. Primer: devojka sedi u kafiću. Lista Cosmo i pije kafu. U kafu joj neki ološ sipa... paaa... recimo... rohipnol, ili neku drugu drogu za silovanje. Devojka ispije kafu, seti se da je zaboravila da isključi peglu kući i momentalno seda u svoj automobil i kreće ka stanu. Nakon 15ak minuta, rohipnol počinje da deluje, devojka gubi svest i kontrolu nad vozilom. Nesvesno dodaje gas i gazi majku koja gura tromesečno dete u kolicima. Nema sumnje da će sutrašnje novine biti prepune naslova "Obesna i drogirana devojka zbog prevelike brzine pokosila majku i bebu!" I nema sumnje da ćemo je svi napljuvati. Već mogu da zamislim komentare u fazonu "treba vratiti smrtnu kaznu" i td. Istina, kasnije toksikološke analize će pokazati da devojka nije kriva, pa svakako neće odgovarati pred sudom, ali šteta je već učinjena.

~ pretpostavka nevinosti - svako je nedužan dok se ne dokaže suprotno. Svako. ZeKaPe iliti Zakon o krivičnom postupku lepo kaže:

(1) svako će se smatrati nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravno-snažnom odlukom nadležnog suda.

(2) Državni organi, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica dužni su da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana i da svojim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i načelo sudske nezavisnostil.

A svi dobro znamo koliko se ovo poštuje. Naročito drugi stav.

Ljudi, ovo su osnove. Ovo mora da zna svako ko želi da se bavi bilo novinarstvom, bilo bacanjem hejta, bilo kritikom društvene stvarnosti, bilo pravom, bilo politikom.

Priznajem, preki sudovi imaju svoj šarm. Uvek se setim one čuvene scene iz "Idemo dalje", kada narodni sud "sudi" Pavlu Vujisiću, dedi jednog od učenika, koga optužuju da je bio kolaborator (šta li, ne sećam se). I gomila krezube i besne rulje histerično viče "na smrrrt, na smrrrt!" Lako je biti deo čopora, lako je anatemisati nekoga ko je već anatemisan. Ali hajde da svi probamo da stanemo na loptu i počnemo da se ponašamo kao učeni i mudri (barem da se foliramo da smo učeni i mudri, ako ništa drugo). Hajde da sagledamo stvar iz svih uglova i uvek poslušamo šta ima da kaže i druga strana. Kad je država ta koja je represivna, hajde da pokušamo da barem mi budemo trezveni.

Closely watched #fails

Imala sam volju i želju da napišem prigodan tekst o Slađi još pre nekoliko nedelja, kada je došlo do "akcidenta" na izložbi (?) povodom obeležavanja Điđijeve smrti, ali nikako da se nakanim. No, kako Sladžina pasija uveliko traje, verovatno nije kasno da se i ja zapljunem međ' ostale blogere koji su već pisali o svemu što se dogodilo.

"Da smo, svako u svom okruženju, ispravljali ono što je pogrešno i pogrešne ljude zaustavljali na njihovom putu, da smo ih sprečavali da čine loše stvari, ne bi se te loše stvari dešavale".

OK, ja stvarno moram da zastanem na trenutak, analitički stavim prst leve ruke na donju vilicu, a desnom rukom se počešem po glavi. Ovde toliko, toliko stvari nije u redu. Pa ja stvarno ne znam odakle da počnem.

Počnimo od Slađe. Nije bitna ova Slađa, uzmimo bilo koju "slađu", bilo koju mladu osobu koja reši da se priključi političkoj stranci. Ali ne bilo kojoj političkoj stranci, već vladajućoj. Za to mogu postojati dva objašnjenja: prvo objašnjenje je u duhu ukorenjenog verovanja da su mladi ljudi veliki idealisti i da strastveno brane i zastupaju ideje koje smatraju bliskim sebi. Drugo objašnjenje, znatno bliže društvenoj klimi u Srbiji je da se mladi ljudi uključuju u rad vladajućih stranaka zbog KORISTI. Svi dobro znamo da partijska knjižica "tuče" bilo koji CV, pa taman da ste diplomirali na kakvom Ivy League koledžu, summa cum laude.

Iako je politička "podobnost" izuzetno bitan faktor, bez obzira koja ste struka, u zdravstvu to ima posebnu težinu, pošto je u domenu naučne fantastike zaposliti se bez jakog zaleđa u vidu članstva i aktivašenja za račun neke od vladajućih stranaka. Stoga ne čudi zašto se "slađe" i "slađani" širom Srbije masovno uključuju u politički život. Neki igraju na sigurice, učlanjujući se u vladajuće partije, a neki pak, pokušavaju da odigraju mudro i lukavo time što biraju stranke koje su još uvek opozicija, ali koje imaju veliki "koalicioni kapacitet", a čiji rejting neumirno raste.

S obzirom na sam "akcident" koji je medijski imidž DS-a zapljusnuo gore nego cunami reaktore Fukušime, kapiram da je prilično jasno da naša Slađa ne spada u ove prve, ostrašćene. I to je, u neku ruku - manje zlo. Iskreno, zabrinula bih se kada bih videla da neko sa sektaškim i okultnim žarom recituje Điđijeve citate, pridajući im neku magičnu, metafizičku i transcedentnu dimenziju, sa dubokom posvećenosti šamana, plemenskog vrača ili kakvog drugog, "prosvećenog", "iluminiziranog" maga.

Fuck it, krajnje je vreme da neko javno kaže da je gro ovih citata glupost. Otkrivanje tople vode i rupe na saksiji. Pazi, "da smo ih sprečavali da čine loše stvari, ne bi se te loše stvari dešavale". Fo' real? Po čemu je to na bilo koji način ingenioznije od "da si na vreme otišao kod lekara, ne bi dobio upalu pluća?" "Da nisi išao bos po 'ladnom betonu, ne bi se prehladio?" "Ako kaniš pobjediti, ne smeš izgubiti?"

For cryin' out loud... Već sam ranije pisala o tome koliko mi je muka od razvlačenja najpoznatijeg srpskog pokojnika u dnevnopolitičke svrhe. Pa dosta više. Stvarno, dosta više. Muka mi je. Samo ne znam da li mi je više muka od toga što se DS još uvek poziva na "revolucionarnu prošlost" ili što se rečenice koje zvuče kao da su pokupljene iz neke self-help knjige uzdižu na nivo Očenaš. Dosta bre.

Jedino što je smešno u celom video klipu je Slađin pad (brat-bratu, smešno je). Sve ostalo je zrelo za dublju analizu. Počev od enormnog broja mladih ljudi koji se uključuju u političke stranke da bi osigrali svoje uhlebljenje, pa sve do garniture političara i političarčića koji se smeškaju u pozadini, skupljajući poene na račun čoveka koji je ubijen, a kome je zbog te proste činjenice mnogo toga zaboravljeno.

A o DS-ovom damage control-u ne bih trošila reči. Dovoljno je reći da su Slađi zabranili izjave za medije. Demokratski. Kao što su i ministrima zabranili da kritikuju rad Vlade. Demokratski.

Ovde jeste poprilično mračno, ali to što ćutite ne znači da ne možemo da vas vidimo. I dalje vas gledamo. Ton je ponekad suvišan, slika je sasvim dovoljna.

I ne zaboravite - da je svako od nas redovno prao ruke, provetravao prostorije i unosio dovoljno vitamina u vidu voća i povrća, do epidemije gripa nikada ne bi došlo. Mislite o tome. 

Zabole me bulj ako ste se našli uvređenim. I don't give a fuck.

PS Sladžo, ako čitaš - zajebi sve ovo. Završavaj taj faks i pali iz ove usrane zemlje. Valjda ti je jasno da ovde nema 'leba. A ovima što su te u srednjevekovnom stilu "zaključali u najvišu kulu u dvorcu" lansiraj jedan odjeb. Svako ima pravo na pogrešnu odluku u životu, a ti si, košarkaškim žargonom, "izašla iz bonusa".