Sindrom "Srbija"

Predlažem da se u međunarodni šifrarnik bolesti unese novi psihijatrijski poremećaj, isključivo grupnog karaktera, sačinjen od niza raznovrsnih psihopatoloških fenomena, objedinjenih pod nazivom sindrom „Srbija“.

Sindrom „Srbija“ predstavlja kulminaciju višegodišnjih frustracija na nacionalnom planu, koje se neizbežno reflektuju na mentalni život pojedinca, gde dolazi do njihove ekspanzije i međusobnog povezivanja na nivou grupe. Takve dodatno „obogaćene“ frustracije predstavljaju novi kvalitet koji pretenduje da postane novi obrazac ponašanja na nivou celog naroda.

Okidač za nastanak sindroma nikada nije jedan događaj, već niz neprijatnih i neočekivanih događaja, koji su van kontrole pojedinca, a koji postepeno i sistematski demontiraju njegov unutrašnji etički sklop. Marfijev zakon zaista postaje realnost i pravilo do te mere da pojedinac više ne očekuje da može da se dogodi nešto lepo i pozitivno. Sve to dovodi do potpunog gubitka samopoštovanja i samopouzdanja, tako da pojedinac nema volju da nešto promeni. Ono što je poseban kuriozitet je da pojedinac, iako suštinski sposoban da razlikuje „dobro“ od „lošeg“ i „pravdu“ od „nepravde“ u svojoj reakciji na istu ide u potpuno drugu krajnost, ponašajući se krajnje autodestruktivno, na svakom koraku radeći protiv sebe i svoj interesa.

Autodestruktivno ponašanje nije samo pasivno, u smislu da pojedinac ne čini ništa da popravi svoje stanje, već poprima i aktivne dimenzije, tako što pojedinac preduziima radnje koje se direktno kose sa njegovim interesima. Pa čak i kada to autodestruktivno ponašanje ima uspeha, pojedinac paradoksalno ne oseća zadovoljstvo, već se potreba za daljim degradiranjem sebe povećava. Za razliku od narkomana koji svesno žrtvuje svoje zdravlje, pa i život zarad nekoliko minuta „high“-a, pojedinac koji ima sindrom „Srbija“ to radi podstaknut iracionalnom mržnjom prema sebi.

Po svemu sudeći, u pitanju je specifičan mehanizam koji stanje bespomoćnosti i očaja, koje su koliko toliko normalne i zdrave reakcije na neki ružan događaj transformiše u iracionalno ponašanje. Osoba nije u mogućnosti da objektivno sagleda situaciju, već svu krivicu preuzima na sebe, opravdavajući tuđe postupke usmerene direktno protiv nje same, gde se već mogu pronaći analogije sa registrovanim psihijatrijskim poremećajem sindroma „pretučene žene“ (MKB10/ICD-9 T 74.1).

Na nivou pojedinca, prisutne su depresija, agresija, ali i elementi disocijativnog ponašanja. Na nivou grupe, paradoksalno, prisutni su elementi sebičnosti, potpunog nedostatka empatije i solidarnosti, masnovna histerija kao i sklonost ka autoritarnom ponašanju. Ta sklonost se reflektuje kroz uskraćivanje prava drugima na različito mišljenje.

Terapija? Za adekvatnom terapijom se traga svake 4 godine, ali se prognozira da lek neće biti pronađem još barem 40 godina. Za sada, jedine rezultate daje eksperimentalna terapija u vidu trajnog iseljenja iz Srbije i raskidanje svih veza sa njom.

Postpraznično-postprandijalni rantić

Šta je? Da niste možda očekivali tradicionalno veseli i raspevani Novogodišnji podcast, kao i svake druge godine? E pa NEMA. Što Katarina Anđelić a.k.a. „Cakana“ mudro reče (parafraziram): nema ništa gore od lažnog i ničim utemeljenog optimizma, tako sam i ja rešila da batalim forsiranje bilo čega, a ponajmanje optimizma.

Radovati se budućnosti u Srbiji je isto što i veseliti se dok vaš kanu velikom brzinom ide ka gigantskom vodopadu, a vi inače plivate kao sekira. E sad, ja jesam ljubitelj ekstremnih sportova i vaistinu s vremena na vreme imam suicidalne ideje, ali brate. Treba imati ponosa i mere.

Ovde bi sad trebalo da ide kao neka retrospektiva 2011.? Ono, uz instrumental iz „Grlom u jagode?“ E pa NEĆU. Kakva god prošla godina da je bila, 2012. teško da će biti bolja. Jedino ako stvarno spuca ona apokalipsa, to bi bilo hot. A ako ne spuca, uveravam vas da ćemo se sa setom prisećati „omražene“ 2011.

Uopšte, čemu praviti big deal oko cele Nove godine? Taj datum treba svesti na ono što zapravo jeste: vreme u godini kada je društveno poželjno trošiti novac koji imamo, jesti i piti poput raspusnih vavilonskih svinja (remember that one?) i po 150. put gledati „Žikinu dinastiju“ i „Tesnu kožu“.

S tim što su reprize domaćih filmova još i najmanje zlo u celoj priči. Pre par dana, Đavo me prevari pa pustih onu novu seriju „Folk“ na Prvoj. A na njoj, agresivno našminkana i obučena 12-godišnja devojčica uvija kukovima uz pesmu Hanke Paldum, dok se oko nje njiiše i uvija gomila pijanih i oznojenih primata. Što bi moja pokojna baka, Bog da joj dušu prosti, rekla: „Ovo za vreme Tita ne bi moglo da bude na televiziji“.

I realno ne bi. Pitam se doduše, šta bi kamarad Broz rekao i na emisije tipa „Ja imam talenat“, gde bolesni roditelji prijavljuju svoju prosečno talentovanu decu, ne bi li na njima zaradili koji dinar. Ne znam, da sam JA neka vlast, ja bih oformila posebnu službu pri Socijalnom koja bi pratila i nadzirala te porodice. Zloupotreba dece + patologija + boles'. I Broz bi rekao „Ne može to, drugovi, tako“. I poslao bi Rankovićevu ekipu da im rasturi studio. Old school.

Anyhoo... pomalo mi je deplasirano da sada ovde kačim neke smajliće i želim vam svima mnogo sreće, zdravlja, njanjanjanjanja u 2012. godini. To se valjda podrazumeva. Mislim, naravno da svakome od vas želim sve najbolje... ali moram da budem realna i kažem „drž'te se, ljudi“. Bolje biti neće.

El Jefe

Ako kojim slučajem ne živite u Srbiji, ili pak živite u Srbiji, ali ste udobno ušuškani u sopstveni svet pa se ne tangirate naročito oko trivijalnih stvari i još trivijalnijih likova - onda verovatno ne znate ko je Aleksandar Tijanić. Obična Google pretraga će vam izlistati hiljade i hiljade stranica o dotičnom, a pretraga slika će vam pokazati krupnog čoveka, kockaste glave, još kockastije frizure koji izgleda ima patološku potrebu da se džekira pred objektivom fotoaparata.

Pored toga što voli da pozira, čovek prosto obožava da praktikuje omiljenu srpsku literarnu disciplinu u vidu kolumni i otvorenih pisama. Čovek je direktor televizije. Državne televizije. Šatro gistro, javnog servisa. Pomislio bi čovek da se u tim kolumnama i ostalim mozgotvorinama može pročitati štogod interesantno i zanimljivo o samoj televiziji, produkciji, izazovima sa kojima se ovaj medij susreće u 21. veku itd. Ali ne. Tijanićev intelekt je odveć prevelik, preširok, svesadržajan, omnipotentan, omniprisutan i papski nepogrešiv da bi se fokusirao na televiziju. On zna sve. U sve se razume. Uvek je u pravu. Čak i kada nije u pravu. On je ta fantastična statistička greška (ili rezultat direktne božanske intervencije) - on je hodajuća enciklopedija. Korups svih saznanja do kojih je došla ljudska civilizacija. Od prve rečenice Knjige Postanja, pa do onoga o čemu ćemo tek slušati i učiti vekovima unapred. To je naš Acika. Alfa i omega. Onaj koji je bio, koji jeste i koji će biti. Svesadržitelj.

Prostim narodnim rečnikom, on je "mlatiša". Galamdžija koji svima gura prst u oko, psetance koje laje, ali nikada ne ujeda, živeći duboko u uverenju da mu i to "lajuckanje" daje kredibilitet. Možda u moru mlađih i "perspektivnih" novinarki, uniformisanih u dominatrix fazonu, pseudointelektualnog swaga. Njegov bunt je fejk, a njegova "stručnost" je autentična koliko i Karleušino poprsje.

Direktor televizije. Državne televzije. Nečega što "El Jefe" pokušava da nam proda kao "javni servis". I vaistinu nas servisira, i to računima za TV pretplatu, bezobrazno visoku za naše uslove, a još bezobraznije nesrazmernu kvalitetu programa (bolje reći pomija) koji nam servira iz dana u dan. Više nego "javni", televizija je i lični "El Jefeov" servis za obračun sa svim neistomišljenicima. Tj naivnim ljudima koji veruju da ima svrhe pričati sa "mlatišom". U maniru najelitnijeg flejmera sa foruma pre nekoliko godina, "El Jefe" jedva čeka da mu neko uputi hejt ili kritiku. Kao kakva attention whore, sešće za svoj laptop, skuckaće odgovor i mejlom (u čijem naslovu je nešto tipa: DESKU - HITNO!, a sigurno je stavio sebe u Cc i Bcc da se sam sebi divi kasnije) proslediti isti taj odgovor redakciji naredne udarne informativne emisije; nekom zbunjenom spikeru koji će sa neskrivenim "wtf" pogledom izmumlati jedan od trejdmarkovanih "El Jefeovih" odgovora. Tu negde, u sendviču između vesti sa Kosova, sranja u Siriji i eksplozija u Liježu. Sasvim realno, pošto je napad na ego "El Jefea" jednak, ako ne i kobniji i strašniji od bilo kog sranja, bilo gde na svetu. I zato će "El Jefe" iskoristiti sve svoje moći i prerogative kao glavonja (što u prenesenom smislu, što bukvalno) i preko jednog od najvećih parazita Srbije (tj "javnog servisa") napušiti i na sve načine poniziti protivnika, pri čemu će njegova biti poslednja.

I ne, nije dovoljno, vi zemaljsko roblje i sužnji koje mori glad, nije dovoljno što plaćate TV pretplatu, uzaludno se nadajući da ćete na dva kanala RTS-a moći da vidite nešto kvalitetno i originalno. Ne, ne. Za obrazovne i naučne emisije se nema novca i/ili vremena. Ali pogodite za šta ima? Za Radoša Bajića. Za Sinišu "Aman Čoveče Prestani Više Da Pišeš Izvršiću Suicid" Pavića. Žiku Šarenicu. Za Ivana Bosiljčića u sosu od Mir Jam na hiljadu načina. Za ostalo "igrano" smeće "rekordne gledanosti" čija umetnička vrednost može da se poredi jedino sa skečevima u Grand Show-u. S tim što ovi iz Granda ne tripuju da su hochkultur.

I onda se tako desi da jedan od naših (boljih) glumaca, inače jedan od protagonista podjednako bljutave "Bele lađe" (koncept "šibanje mrtvog konja" koji je postao zaštitnik znak "El Jefeove" umetničke vizije) zatraži da bude dobro plaćen za svoju ulogu. Za strane uslove - smešno. Ali ne toliko tragikomično kao iznos pretplate. Naravno, na njemu je da traži, na "El Jefeu" je da odluči da li će da mu izađe u susret ili ne. "El Jefe" je procenio da glumac traži previše. I sve bi moglo da se završi džentlmenskim sporazumom i prekidu sradnje. Ali neeee... "El Jefe" je morao da pokaže svoj drama queen / attention whore karakter time što je u javnost izneo pojedinosti tih pregovora i stavio glumca na stub srama, javno ga prozvavši u sred Dnevnika. Jadno? Bedno? Smrdljivo? Patetično? Govnarski? Izaberite izraz koji vam najviše pogoduje, nećete pogrešiti. Štaviše, isti taj izraz slobodno reprizirajte svaki put kada se ukaže potreba. Baš kao što "El Jefe" ne vidi problem u konstantnom repriziranju domaćih serija iz osamdesetih i devedesetih, i to u udarnim terminima. A sva njegova priča o profesionalizmu i stručnosti pada u vodu i u njoj se davi (kao ona trudna devojka iz Eminemove pesme "Stan") samim podsećanjem na dan kada je uhapšen Ratko Mladić, a RTS se direktno uključio u... program BBC i CNN. Da ima barem trunku moralnog integriteta, Tijanić bi sam sebi potpisao momentalni otkaz. "Sreća" naša, pa mu je obraz kao đon minerskih čizmi.

I nastaviće on i dalje da lajucka. Bez obzira ko sutra dođe na vlast. Taj pliva u svakoj sredini.

A što se "javnog servisa" tiče... Recimo da je zreo za jedan detaljan servis. Ali od vrha. Što se mene tiče, Bogu hvala, imam kablovsku, tako da sam davno prestala da budem osuđena samo na jebene rođake sa sela, čupave babe piromanke, ranjene orlove i ostalu prašinu. A Bogu hvala još više, imam internet, imam gde da se informišem. Ali se onda na trenutak setim da je Srbija, ona jadna, krezuba i nepismena dobrim delom osuđena da živi u El Jefeovom svetu. Oni zaslužuju bolje, mnogo bolje od Tijanića.

Dragi gledaoci, hvala na pažnji i doviđenja!

Distopija

Kao što neki od vas već znaju, i ovogodišnji Sajam knjiga je prošao bez moje malenkosti. To naravno ne znači da je moj budžet preživeo strašnu buru koja se činila neminovnom. Lokalna „Glasnikova“ knjižara je dala lep sajamski popust, koji sam itekako iskoristila, kao što sam iskoristila i rođaku da mi na licu mesta u BG pokupi još par naslova koje sam imala u planu.

I tako, dok su moji ovozemaljski, i u tom trenutku bolesnički dani tekli, u jednom dahu sam pročitala izuzetnu knjigu (bolje reći zbirku eseja u izdanju Glasnika) „Replikanti i društvo“, autora Zvonka Džokića, neuropsihijatra. Čovek zna svoj posao. Kao što i sam podnaslov ove zbirke kaže, u pitanju je zbirka eseja o društvenoj psihopatologiji, u kojima se autor latio nimalo jednostavnog zadatka, a to je da kroz prizmu psihijatrije, a naročito psihoanalize detaljno izanalizira našu društvenu zbilju. Needles to say, disekcija (or should I say, autopsija?) naše stvarnosti je izuzetno sumorna. 

Elem, rešila sam da sa vama podelim jedan odlomak iz eseja „Savremena politička psihopatologija“.

[…] Odavno, kroz istoriju ljudske civilizacije, uspešno je instalirana i široko prihvaćena, a ujedno nelogična i nenormalna, teza da je “politika kurva“. Ta teza predstavlja snažnu platformu za instaliranje shizofrene double blind komunikacije, koju politika može slobodno da propagira za sebe i sprovodi u odnosima sa okolinom, u svim društvima do danas. Time postaje potpuno etablirana (legitimna) pozicija da normalnost ne može stati na put regresivnim i perverznim tendecijama koje će se pojaviti tokom borbe za vlast. Isto tako, time je dozvoljena vladavina „patološke laži“ (pseudologia phantastica), odnosno da ono što se obeća ne mora da se ispuni. Odgovornost odraslog (oca) suspendovana je, a vrata infantilnoj i nekažnjenoj neodgovornosti, kao sili regresivne  svemoći (omnipotencije), postaju širom otvorena. U isto vreme se od ostalih, nad kojima se vlada, traži potpuna odgovornost. […]

[…] I tu je mesto sredstvima za kreiranje javne svesti, da održavaju ovakav komunikacijski sistm preko stalnog ponavljanja starih i iznalaženja novih „dokaza“ o vrednostima koje treba da potvrde istinitost lažne slike o borbi između dobra i zla. U isto vreme, oni služe za ismevanje, izolaciju, suđenje, progon i javnu egzekuciju nosilava drugačije svesti. Kreiraju slike po narudžbi moćnika putem usavršenih modela manipulacije informacijama, kojima bombarduju percepcije ljudi sa ciljem stvaranja željenih memorija u njihvom mozgovima, da bi se dalje vladalo njihovim ponašanjem „po meri“.[…]

What did you learn today?

Kopipejstologija

Moja teorija: ako tokom dana naučiš barem jednu stvar, dan nije uzalud protraćen. Evo, primera radi; juče sam naučila da se "srećan rođendan" na baskijskom kaže "zorionak zuri".  Potpuno nebitno, ali ko zna. Možda zatreba jednog dana. I današnji dan je bio "ispunjen". Saznala sam da nisu samo novinari "Blic"-a diletanti, već ni da RTS ne zaostaje. Naprotiv. A naučila sam još ponešto.

Da se odmah razumemo - ne mislim da je novinarska profesija nuklearna fizika ili neurohirurgija, te da zahteva neki specifični i visokosofisticirani intelektualni "mindset". Istina, ko želi da od toga napravi profesiju, može upisati žurnalistiku na FPN-u. Kratka digresija - oduvek me je fasciniralo to što se žurnalistika izučava na FPN. Ti divni, divni relikti socijalističkih vremena kada su novinari morali da prolaze ideološke drilove marksizma, samoupravljanja i td. Eh... Digresija završena. Bottom line - ne moraš da budeš nerd, geek ili neki "eeteefoliki" naočarko da bi se bavio novinarstvom. Mislim, možeš, ali to nije neophodno. U principu, kapiram da je dovoljno da budeš inteligentan, potkovan, pronicljiv, uporan, vredan i objektivan. I to važi za sve novinare. Bilo da pišu šarene strane, sport ili crnu hroniku.

Jednostavno, kada radiš u medijima, snosiš neku odgovornost za ono što izgovoriš, tj napišeš, zato što svojim delom utičeš na formiranje javnog mnenja. Radiš u nečemu što je definisano kao "sredstvo javnog informisanja". To ipak zahteva neku ozbiljnost u radu. Barem bi tako trebalo...

Ali ne. Danas je kudikamo jeftinije zaposliti nekog gnoma sa završenom srednjom školom ili nešto faksa da bude "novinar" određene redakcije. Istraživačko novinarstvo? Važi, tu je Google. Najaktuelnije informacije: društvene mreže. Nedostatak inspiracije za besmislene i trivijalne tekstove: Huffington Post. Zabavna sekcija: YouTube. Celebrity Gossip: Twitter. Prevod teksta koji nije na srpskom: Google Translate. Pa znate šta, rođaci... SVAKO od nas može da bude takav "novinar".

Eklatantan primer se dogodio upravo danas, kada je RTS (ali i B92 i još neki mediji) majstorski naseo na plasiranu deiznformaciju da je Dobrica Ćosić dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost, što je propratio adekvatnim kajronom tokom programa. Ono što nismo znali tada, a znamo sada, to je da ta lažna vest vodi poreklo sa mock-sajta Nobelove fondacije. I vaistinu, "average Joe" bi se lako mogao zbuniti i nasesti na ovu vest. Problem je što na RTS-u na mestu na kome bi trebalo da radi visokostručna osoba, uvek oprezna, koja sve uzima sa rezervom i ne plasira priču pre nego što je proveri; e, umesto takve osobe radi najobičniji... pa, "average Joe". Diplomirani kopipejstolog sa tastaturom i mišem.

Druga digresija: to što su autori pomenute "vesti" sa mock-sajta uradili je prilično, prilično lejm, jadno, patetično, bljutavo i otužno. Naročito kada se u obzir uzme politička konotacija cele priče. Ako misle da će ad hominem pljuvanje Ćosića "probuditi" Srbiju ili skrenuti pažnju na bilo šta, gadno su se zajebali. Toliko medijske pažnje, ne samo domaće, već i svetske javnosti, samo da bi na kraju dobili objašnjenje tipa "pa eto, hteli smo da pošaljemo poruku da je situacija u Srbiji takva i takva..." More marš. Kraj druge digresije.

Elem, koliko god da su autori vesti krivi (zato što su smišljeno plasirali lažnu informaciju), najveća odgovornost je na medijima. Da se ne lažemo, živimo u svetu koji je žestoko isprepletan društvenim mrežama, i sasvim je OK da mediji postanu aktivni deo takve slike. Međutim, svako ko je na internetu proveo barem 2 sata lako može da zaključi da sloboda koju isti pruža omogućava neverovatnu razmenu informacija, ali i dezinformacija. Namerno kažem dezinformacija. Jednostavna istina je: ljudi lupetaju. Seru. Neko sere iz neznanja. Neko iz zablude. A neko i sa skrivenim motivima. Nema korisnika interneta koji barem jednom nije upao u zamku u kakvu je upao RTS danas. Ali, što reče Alanis, "you live, you learn".

No, pitam se sledeće - na koliko laži smo već naseli? Današnji primer je posebno "opasan", zato što je bila u pitanju stvar koju je relativno lako proveriti (da ne ulazimo u tehnikalije oko sajta, domena itd). Šta mislite, koliki procenat vašeg "stava" je baziran pa pažljivo i perfidno plasiranim dezinformacijama? Ako je ovako drastičan primer "prošao" instituciju koja pretenduje da bude "javni servis evropske Srbije", koliko tek ima stvari koje smo uzeli "zdravo za gotovo", bez želje da zaista dođemo do koliko toliko objektivne slike? NATO agresija na Libiju je noviji primer iz prakse, kao i celokupno "arapsko proleće". Setimo se i političkih previranja u Iranu pre izvesnog vremena. A setimo se i Račka. I Markala. Svinjskog i ptičijeg gripa... Primera koliko vam duša želi. Čim na vestima čujem da novinar kaže "prema neproverenim informacijama...", odmah znam koliko je sati. Samo što je danas situacija utoliko gora, pošto status "source"-a dobija bilo koja dileja ili dijabola sa Twitter nalogom. Ili blogom, for that matter.

Lenjost je keyword. Bilo da je prisutna na strani "novinara" koji pretenduje da me informiše o nečemu i formira moj stav, a koga mrzi da mrdne guzicu iz kancelarije, već tekstove piše kompajliranjem rezultata top5 Google pretrage traženog pojma. Bilo na strani čitaoca (gledaoca, slušaoca...) koji slepo veruje u ono što pročita i jednostavno ne želi da se potrudi da prikupi još informacija "sa druge strane". Ili od drugog izvora.

Wikileaks je lep primer. Hiljade i hiljade poverljivih prepiski, u kojima su i neki naši političari glavni akteri. Sve je tu, na dohvat ruke. Ali - mi ne želimo time da se bakćemo, već čekamo da nam neki novinar to "dajdžestira". I onda mi to pročitamo i kažemo "AHA! Znao sam!" I okrenemo drugu stranu novina. Niti se zapitamo da li je novinar to tačno preveo, da li je nešto možda izvukao iz konteksta, ili je nešto bitno izostavio, bilo greškom, bilo iz zle namere. Ne, to bi zahtevalo od nas da se pomučimo i umesto lajkovanja fotki na FB, čitamo "tamo neke depeše". Smor, zar ne?

Jedina pozitivna stvar u celoj ovoj drami je to što je ovo bilo samo zagrevanje za ono što nas čeka. Ne zaboravite, bliže se izbori. Ne sumnjam da su spin-doktori, PR magovi i ostali "gurui" naših političkih stranaka spremili čitav arsenal fekalija kojima će da gađaju političke protivnike. A svakako da će pokušati da nam prodaju i sopstvena govanca, ali kao išlere i čokoladne kolačiće.

Zapamtite: "shame on you if you fool me once, shame on me if you fool me twice". And what did you learn today?

Zakasneli

OK, OK, znam, znam... Nema me već neko vreme. Šta da vam kažem, rođaci – život mi je ispunjen... paaa... životom? Ne stižem da se sastavim, svakodnevica se svela na „cepaj uši, krpi dupe“, a obaveze pritiskaju sa svih strana. Egzistiram samo u mejlovima i sms porukama. A i na te stvari trošim više vremena nego što objektivno imam na raspolaganju. Ali to je ta alhemija u kojoj smo se izveštili kao narod. Trošimo više nego što realno imamo, ma šta da je u pitanju...

Elem, bitne stvari. Aktuelni teret i teror obaveza koji se kao mračni oblak nadvio nad mojim postojanjem me je naterao da skapiram jednu bitnu stvar... Blog je opterećenje. Zato sam rešila da ga „terminiram“. Fuck it. Nemam ja više vremena za ovo, zajebi. Tako da... eto. Što smo se čitali, čitali smo se.

Hah, I'm just messing with you. :) Pa nećete me se tako lako ratosiljati. U srpskoj blogosferi satkanoj od lažnih osmeha, snishodljivosti i praznog akcijašenja i palamuđenja (da, ta reč stvarno postoji), neophodan je neko da baca hejt. I da vam ruši sneška.

U vezi svega toga, prethodnih mesec dana je bilo ispunjeno najraznovrsnijim događajima koje zahtevaju moj komentar... Ali kako ovaj tekst kucam „na suvo“, bez drafta, lickanja i lektorisanja (eventualno ubacim nekog prigodnog LOLcata), nemam vremena da se bavim dubljim analizama. Zato, kratko. I hejtastično.

Tasovac – od pre nekoliko nedelja, čovek koji je postao merna jedinica za prepotentnost. Pa nakon onog „performansa“, meni prvoj ne bi palo na pamet da odem u Filharmoniju, iako volim klasiku i na nju sam navučena od malih nogu. Ne razumem kakvu je „genijalnu ideju“ imao „kreativni tim“, ali šta god da je – potpuno je promašena. Varijanta 1: ono „Hvala što ne dolazite“ nije sarkastično, već to stvarno misle. U fazonu „Hvala vam što vašim odsustvom doprinosite moralno-estetsko-podobnoj higijeni Filharmonije?“ Kako jadno. Elitistički jadno. Varijanta 2: to je bilo sarkastično, zapravo su hteli da kažete „mi ne ujedamo, sviramo baš lepu muziku, što ne dođete kod nas?“ Dakle, ne sernjajte. Klasiku ili kapiraš, ili ne, nema trećeg. Najgore što možeš da uradiš je da od toga napraviš stvar „prestiža“, pa da u Filharmoniji umesto pravih ljubitelja ozbiljne muzike vidiš silikonske vile ravijojle i splavare koji svojim prisustvom dokazuju neki status, šta li? Kretenluk. Kao i ona „preskordicija“ od obraćanja Tasovca javnosti. Čoveče, idi se šišaj...

Kosovo – ništa o čemu već nisam pisala na blogu. Ali hajde, ako bih morala da izdvojim jedan motiv cele ove priče, on bi bio sledeći – Izgleda da Milošević nije bio problem, pošto se politika naših „zapadnih partnera“ prema nama od 2000. godine nije promenila. I dalje smo „bad guys“. I dalje očajnički želimo da nas „Oni“ vole i prihvate. Neće. Razumite već jednom. NE-ĆE.

Prajd – i o ovome sam pisala ranije na starom blogu, i moj stav se nije pomerio ni za milimetar. Da su birali najgori mogući trenutak za paradu, teško da bi mogli da nađu gori od trenutnog. Ali osvrnimo se na kratko na prethodni prajd, koji je takođe izguran na silu, uz nezapamćeno policijsko obezbeđenje. Da li se nešto promenilo? Pa nije. Odijum je još veći. A organizatori trebaju da stave prst na čelo i zapitaju se da li je njihov cilj politička borba ili žurka. Jer, ako je cilj politička borba – parada nije primereno sredstvo za ostvarenje tog cilja. Što se same zabrane tiče, prilično mi je jasna. Dačić zna da bi prajdaši bili samo povod da se lomi i ruši po Beogradu. Sa druge strane, tu je i pitanje duplih aršina. Ako mogu prajdaši, zašto ne mogu malinari?

Ne bih vas više zadržavala. Čitamo se u oktobru, Bože zdravlja. Cheers!

'Oću retro TV!

Da, dobro ste pročitali. ‘Oću retro TV. 'Oću televiziju kakva je nekada bila. Zašto? Zato što ova ništa ne valja. Nikada više kanala, nikada manje kvaliteta. Šta mi vredi 60 kanala na kablu kada je skoro sve smeće?

Ne, ne. Evo, zamislite ovo... Zamislite da postoji kablovski kanal koji će biti u potpunosti u retro fazonu. U duhu 50ih, 60ih, 70ih i 80ih godina. Sa voditeljima koji će izgledati kao da su iz tog vremena. Voditeljke informativnih emisija sa frizurama „a la Amy Winehouse“. Telop koji je crtan i slikan rukom, a ne kompjuterski animiran. 

Kratki reklamni blokovi, sa reklama namerno urađenim u retro maniru. A u međuvremenu, kvalitetan dramski, obrazovni, dečiji, muzički, zabavni i sportski program iz tog perioda. Evo, neka taj kanal od 05 do 11 fura pedesete, od 11 do 16 šezdesete, od 16 do 21 sedamdesete i od 21 do 02 osamdesete godine. Što u smislu vizuelnog identiteta, što u smislu sadržaja. Znači, pedesete godine u crno-beloj tehnici, ostalo kolor. I to onaj, starinski. :)

Pa to bi bilo fenomenalno. Zamislite zabavnu emisiju koju ne vodi zamašćeni voditelj sa rukama u džepovima koji se ležerno šetka ispred green-screena? Ili voditelje informativnih emisija koji imaju savršenu dikciju? 

Zamislite decu koja odrastaju uz prave dečije emisije? Kvalitetan igrani program, što domaći, što strani? Cikluse Bergmana, Kurosave, Formana, Kjubrika, Godara, Hercoga, Felinija, Pazolinija?

Aj nou. I ja sam se naježila.

"Samo da rata ne bude"

Sa televizora u susednoj sobi dopiru veseli zvuci najnovije reklame mobilnog operatera. Život je lep na tim reklamama. Muzika je uvek vesela, svi su raspoloženi. Poslovni ljudi prstićima prevlače svoje touch-screen telefone, omladina bleji na suncem obasjanom danu, a blistavi osmesi sevaju na sve strane. Bilo da si prepaid ili postpaid. Da, u tim reklamama, ljudi imaju posao, a omladina ima sve zube. Sledi reklama za banku. Još veselija. Svi su srećni, radosni... Kao da su na kolektivnom tripu. Čovek bi pomislio da reklamiraju najnoviju poboljšanu sustained-release formulu LSD-a sličica, a ne potrošačke kredite koji deru kožu sa leđa i teraju u dužničko ropstvo.

"Znaš šta", obratih se tihim glasom kevi koja se davila u činiji salate, "ona reklama za životno osiguranje sa likom koga tresne infarkt na sred livade mu dođe kao osveženje nakon ovih reklama. Jebeni shiny happy Srbi. Govna mi se jedu od njih... Izvini, kevo, znam da jedeš, nije mi bila namera da te zgadim..."

Keva ne reaguje. Misli joj lutaju ko zna gde... Kao i meni... Kod nas to zovu "ja u Nišu, misli u Ljubišu". Komentarišem reklame tek da bih prekinula mučnu tišinu. A retko kad komentarišem reklame. Zato što retko kad gledam TV. Mislim, pored živog i zdravog interneta, sve što mi treba je par klikova od mene. Ali to veče sam sedela u dnevnoj sobi porodičnog doma i čekala. Dnevnik. Prebirala sam po pamćenju kada sam poslednji put sa ovakvom nervozom čekala jebeni Dnevnik... I setila sam se. 12. marta, kada je ponovo izbilo sranje na Kosovu. I matori je tu. Čita najnovije vesti sa telefona. Čovek je pod stare dane otkrio mobilni internet. Pre par dana je hteo da mu otvorim nalog na Twitteru. Rekla sam da ne dolazi u obzir. Samo mi još to treba.

Počinje Dnevnik. Spikeri otvaraju usta, političari pričaju svoje priče, njihove reči dopiru do mene, ali neki jebeni gnev u meni traži neki viši smisao u svemu onome što čujem. Njihova zabrinuta lica su u potpunom neskladu sa onim što čujem. A čujem samo "trla baba lan da joj prođe dan da joj prođe da joj prođe da joj prođe dan". Znate ono u filmovima kada je neko sranje u avionu, tipa turbulencije, otkaže jedan motor ili tako nešto, pa se kapetan obrati putnicima, ono, "this is your captain speaking..." I kapetan uvek ima siguran glas, prosto te ubedi da stvari drži pod kontrolom i da će sve ovo biti samo mizeran fragment sećanja koji ćeš prepričati par puta, pre nego što ga zaboraviš.

Kod nas je kontra. Umesto sigurnog i smirenog glasa, sa zvučnika našeg aviona dopire uspaničena histerija stjuardesa i nekih pripravnika koji se svađaju kako se uopšte leti avionom. U stvari, mi nemamo kapetana. Mi imamo samo gomilu nesposobnog i priučenog osoblja, primljenog zahvaljujući kojekakvih vezama, a koje nije doraslo situaciji.

Sve do ovog trenutka nisam htela da pišem o Kosovu. Nekako, naivno sam se nadala da će neko od naših mudrih vlastodržaca izaći sa konkretnim planom akcije i diplomatskog delovanja, kad ono šipak.

A sa ove strane televizora, pitanja se neumitno roje. Kako će država da zaštiti Srbe na Kosovu? Šta će da uradi ako ponovo dođe do scenarija kao za 12. mart? Šta, uložiće oštar protest UN i Eulexu? Možda KFOR-u, koji se stavio pod kontrolu Prištine? Šta ćete konkretno da uradite? Konkretno? Napisati angry mail?

Čujem, predsednik nam se busa u grudi time što je zahvaljujući diplomatskoj akciji zaustavljen pogrom 12. marta. Završio bi se on i bez njega. To je bila samo prva faza. Druga faza samo što nije. A kada ona počne, više neće imati ko da se brani. Dok se Jeremić avionom dovuče do Brisela, sedišta UN ili čega već, Srba dole neće biti.

Ali pored standardne diplomatske mlohavosti tako karakteristične za našu spoljnu politiku, ono što mi nije jasno je mantra da smo posvećeni "miru i pregovorima, kao i da se neće ratovati". Predsednik države (suverene, šatro gistro), glavnokomandujući oružanih snaga, u trenutku kao što je ovaj decidno odbacuje mogućnost upotrebe sile, čak i u teoriji. A ja ga pitam, šta je posao vojske? Mislim, naše vojske, konkretno? Koja je njena funkcija u državi? Za policiju znamo, to je da batinja u korist vlasti, ali za vojsku mi nije jasno. Da pitam Šutanovca možda? Ako je završio prepisku sa Čelsi Hendler preko "Fejsa", naravno. Ili su naše oružane snage rezervisane samo za učešće u potencijalnim NATO operacijama, pošto kapiram da je to "naš" dugoročni cilj. Jebene „evro-atlantske integracije“... Znate, kada Amerikanci, Francuzi i Englezi (inače miroljubivi narodi, koji nas onomad bombardovaše, da bi samo godinu dana kasnije bili promovisani u naše partnere) završe sa iživljavanjem nad nekom neposlušnom zemljom poput Libije, uvek će trebati neki buzdovani da zavode red na terenu. A Srbi su jeftini.

Pregovori, pregovori, pregovori... Pregovara se kada ima o čemu da se pregovara. Za Prištinu, njen status nije tema pregovora, niti će to ikada biti. Zašto bi onda Albanci pričali o bilo čemu? Da ste na mestu lidera Kosova, koji bi bio vaš motiv da pregovarate sa Srbijom? Pa Amerikanci i njihovi evropski sateliti, koje vi inače nazivate partnerima (i kanda bi voleli da uđemo u NATO čim ih tako rado gostite u Beogradu) su istim tim Albancima dali poklončić, sa sve mašnicom u vidu priznanja nezavisnosti. A sada su im dali i sopstvenu oružanu silu u vidu KFOR-a. Haj'te, molim vas, zbog čega bi neko, u neuporedivo superiornijoj poziciji uopšte želeo da pregovara o bilo čemu (makar to bila i boja stubova za semafore) sa nekim tako JADNIM, BEDNIM, PATETIČNIM I MIZERNIM kao što je Srbija? Lider u regionu, my ass. Jedino u čemu smo lideri u regioni je luzerstvo.

Da li vi zaista, ali zaista mislite da pregovorima Albanci mogu da se odobrovolje na bilo šta? Ono kao, Tači kaže Tadiću, "pa dobro, predsedniče, evo, odustaćemo mi od daljeg insistiranja na uspostavljanju potpune kontrole nad teritorijom koju dobismo na poklon od Amerikanaca, čak ćemo dopustiti određenom broju srpskih predstavnika države da se vrati, u skladu sa rezolucijom 1244, ali samo mi recite, molim vas, gde ste kupili tu košulju, hoću i ja da budem balkanski Džordž Kluni? Ili barem Endi Garsija?" Pa se tu bratski izgrle i izljube, a onda Barak Obama dođe, zagrli ih obojicu i kaže, "Zajebite ovo, imam super vutricu u AirForce One-u, aj se uradimo, pa ćemo bratski da gradimo novu Jugoslaviju!"

Da bi pregovori funkcionisali, mora da postoji "leverage". Albanci sve odluke donose u saglasju sa Amerikom i NATO. Da li mi imamo čime da vršimo pritisak na SAD i NATO da bi ovi obuzdali prištinske apetite? Da li mi možemo uopšte bilo čime da diplomatski trgujemo zarad ostvarenja ciljeva? Pa nemamo. Ono što je i Albancima i NATO-u trebalo, već su uzeli. Bez pitanja. I uz to nam zalepili par šamara. A mi još uvek nismo naučili lekciju. Kao žena koja se uporno vraća nasilniku, iako je ovaj tuče svaki dan. A Rusa i Kineza se setimo samo kada nam je frka i tada očekujemo da budu „veći Srbi od nas“.

Probudite se.

Šta vi mislite, kako su Albanci na Kosovu dobili državu? Hm? Dobro, jeste, dali su im Amerikanci, eventually. Ali ne zaboravite da je OVK nekada bila na Stejt Departmentovoj listi terorističkih organizacija. Ali i da im Amerikanci nisu dali, šta, mislite da bi odustali od borbe? Naravno da ne bi.

Činjenica je da Albanci nisu Srbi. Da jesu Srbi, nikada ne bi stvorili svoju državu. Pre svega, konstantno bi se svađali oko svake gluposti, podmetali nogu jedni drugima i prodavali "ideju" za večeru. I najbitnije, nikada, ali nikada ne bi dozvolili da im bilo šta ugrozi lični komfor i mir.

Albanci su se izborili za svoju državu ne zato što im je NATO poklonio Kosovo, već zato što su bili spremni da se bore za ono što je njima vredno. Možda Albanci nisu ništa drugo nego primitivno pleme koje se još uvek loži na taj trip o teritoriji, suverenitetu, svojoj zemlji. Biće da ih puca taj neki patriotizam, šta li... Mi, Srbi - mi smo ti koji više nismo spremni da se borimo i koji smo digli ruke. Albanci nisu digli ruke, nisu odustali. Albanskim majkama nije bilo žao "njihove dece". Albanski očevi nisu govorili "kakav crni rat i oružje, treba da se živi". Civilizacijske razlike.

Ukratko - Albanci jesu zaslužili Kosovo. Srbi nisu. Zato što ih očigledno nije briga. Većinu barem. Zato što vam je noga zaglavljena u rupi zvanoj "Kosovo", a oči su vam pune svetlosti Brisela. I očajnički želite tamo, a ta zaglavljena noga vam ne da da se pomerite. I onda rešite da je odsečete.

A toliko ste glupi (da, glupi) da ne shvatate da je ceo organizam već inficiran. Da više nikada neće biti nijedne prepreke da bilo koja teritorija Srbije traži bilo šta, i to po etničkom principu.

Šta se prebrojavate, koji moj? Šta, mnogo je Albanaca na Kosovu, nema Srba, etnička slika je promenjena? Kakva je etnička slika u Bujanovcu, Medveđi? Ako sada pristanete na "biološki" princip, koji argument možete imati da se bilo koji deo teritorije Srbije u budućnosti ne otcepi, samo zato što "njihovih" ima više nego "naših?" 

Ali hej, sve to nije bitno, dokle god je vama OK. Vi ste shiny happy Srbi.

I samo vas jedno molim: nemojte mi kenjati o "deci i budućnosti". Ne ostavljate im ništa osim poniženja i sramote. I gomile dugova koje će morati da vraćaju ne samo vaša deca, već i vaši unuci.

Kamo lepe sreće da su Albanci slušali Balaševića. Kamo lepe sreće.

Kalemegdanski meltdown pt.2

Šteta. Stvarno šteta.

Nije trebalo da onako završiš nastup u Beogradu. Nije ti trebalo da poslednje po čemu ćemo te pamtiti bude poniženje. Nisi smela da dozvoliš hrpi smrdljivih „novinara“ i lešinara da pljuju po tebi, da prave sprdnju od tvoje bolesti. Nije trebalo onako, Ejmi. Trebalo je da tada sebi iščupaš srce na bini i baciš ga u VIP ložu. Trebalo je da im oduzmeš to zadovoljstvo. Toj gomili mediokriteta koji nikada, nikada, NIKADA neće moći ni da prismrde onome što si ti postigla za svojih 27 godina, a koji su sebi dali za pravo da te blate.

Nisu te zaslužili.

Odmori se, kraljice. Sklopi oči i sanjaj neki bolji svet. Trenutak je smešan u poređenju sa večnošću. A ti pripadaš večnosti.

I oprosti nam. 

Something's rotten in the state of Serbia

Odmah da se razumemo, ovo nije tipični „jumping on the bandwagon“. Oni koji su u toku znaju da više nisam deo srpske Twitter zajednice (o razlozima sam pisala pre par nedelja, koga zanima – ovde), ali sam osetila potrebu da se oglasim povodom skandaloznih poteza države koji direktno zadiru u slobode i prava nas, njenih građana.

Dakle, kao što već sigurno znate, SBPOK je rešio da ispita lažne profile naših političara na Twitteru, i to tako što je kontaktirao Twitter sa zahtevom  (ili molbom, whatever) da se isti obrišu, ali da se njihov sadržaj sačuva, da bi oni mogli mirno da prečešljaju ko je tu šta pisao protiv „narodne vlasti“. Hm.

Ajmo ovako... SBPOK. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Organizovanog. Kriminala. I još jednom, polako pročitajte – Služba za borbu. Protiv. Organizovanog kriminala. Verovatno je stvar lične kulture i afiniteta, ali meni to „organizovani kriminal“ više vuče na Čikago 20ih godina prošlog veka, Gotija, Gravana, porodicu Gambino, seriju „La Piovra“, Kolesara, Janjuševića, opremanje VIP salona aerodroma, šverc veće količine narkotika, korupciju na najvišim nivoima, aferu na Institutu za onkologiju, stečajne mafije itd. Izgleda da sam pogrešila, organizovani kriminal su pojedinci sa internet konekcijom. Svaki dan naučiš nešto novo.

Twitter. Društvena mreža dostupna svima. Registracija u 2 koraka, ostaviš mejl, odabereš korisničko ime i to je to. Svako može da ga koristi. Koriste ga i „VIP“ face, pa su se mudre glave Twittera dosetila bedža „Verified Account“, čisto da bi običan korisnik znao da iza tog nalog stoji prava osoba, a ne neki dokoni lik koji zbija šale.

@VookJeremic – da li zaista mislite da bi iko pomislio da iza ovakvog naloga stoji “pravi” ministar? Sa sve “Vook?” Da li iko misli da se državna politika vodi preko tajmlajna? Da li iko misli da strana ministarstva za inostrane poslove pažljivo prate šta se piše po profilima, i na osnovu toga formiraju svoje politike? Državo, ti to mene hoćeš da ubediš da je taj lažni profil načinio kakvu štetu Srbiji i našem “diplomatskom imidžu?” Državo, da izvinu deca, je l’ ti to mene zajebavaš?

Ali hajde da se ne lažemo. Ako želite da osnujete dnevni list, nedeljnik, mesečnih, whatever, država je ta koja se pita možete li ili ne. Ako želite da osnujete svoju radio ili TV stanicu, država je ta koja odlučuje da li možete ili ne. Samim tim, država može da vrši uticaj na medijske sadržaje. U teoriji “može”, a u praksi to uveliko radi, i to najrazličitijim metodama. Pritisci, ucene, otežavanje uslova poslovanja… Međutim, postoji jedan način da se vaš glas zaista čuje, a to je internet. Za otvaranje WordPress ili Blogger naloga, trebaju vam 4 minuta. Za otvaranje Twitter naloga, minut.

Naravno da je država ljuta zbog toga. Jednostavno, nema efikasna sredstva da se bori sa “nelojalnim” internetom, a da to ne bude flagrantno i ekstremno. Blokadom FB-a, Twitter-a ili cenzurom interneta. Ipak želimo da budemo deo EU (riiiight?), a država (ma koliko potajno želela da blokira te sajtove) kapira da bi joj takva fašistička odluka značajno pokvarila ionako kilav rejting. I onda pribegava “planu B”.

A “plan B” je otprilike ovakav: pokrene se izuzetno glomazna mašinerija u vidu SBPOK da ganja pojedince po Twitteru. Za taj čin se nađe neko bezvezno opravdanje, tipa “krađa identiteta”, “narušavanje ugleda države i državnika”, yadda yadda yadda…. Priča nikad ne dobije sudski epilog, ali se na internetu stvara atmosfera straha i cenzure. Jednostavno, da bi sebi izbegao probleme, ne pričaš o političarima. Lakše je, sigurnije je. Jednostavno, biraš opciju autocenzure i opušteno lupaš lajkove i RTove na sličice sa LOLcatima i YT klipove na kojima se smeju bebe. La vita è bella.

Ovo nije stvar koja će se ograničiti na Twitter, ovo je samo početak. Što je fotelja na vrhu sve klimavija, preduzimaće se drastičnije mere. A zapamtite i ovo: država uvek ima mehanizam da vas sjebe, samo ako to poželi. Princip “minima non curat praetor”, sadržan u čl.18. Krivičnog zakonika RS je veoma elastičan.

I ako je u zadnjih nekoliko godina zaista postojao razlog da svi povlačite one famozne, do sada zilion puta zloupotrebljene, blogovane i tvitovane stihove (“Kada su nacisti došli po komuniste ja sam ćutao, jer nisam bio komunista…… kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni”), to je sada.

It’s not you, it’s me. Right?

Communiqué br.01 /2011

Umro je moj Twitter nalog.

To je večeras saopštio Centralni komitet radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i  narodnostima Socijalističke Federativne Republike Tvitoslavije.

Umro je. Da. Nakon duge i teške bolesti. I dok telegrami saučešća pristižu u velikom broju, postoji nekoliko pitanja koja možda zaslužuju detaljni odgovor od onoga: “dosta je bilo”. Pa, evo.

Na Twitteru sam od novembra 2007. godine. U to vreme, FB je bio “alfa i omega”, MySpace je polako nestajao, a Twitter je delovao kao simpatično mesto, potpuno nerdy, sa rudimentarnim opcijama. Idealno za sve nas kojima je povremeno trebalo bekstvo od blistavih svetla Fejsa. I tu smo se nekako pronašli. U tih 140 karaktera. Nije nas bilo mnogo, ali smo upravo zbog toga bili prisniji. Kao neki mali caffe u komšiluku u kome se stalno okuplja ista ekipica.

A onda su stvari počele da se menjaju. Tweetovi dragih likova su polako počeli da se gube u moru novih tviteraša… Kao i većina “starih” tviteraša, osećala sam se dužnom da se “nađem pri ruci” novajlijama, objasnim im  šta je zapravo Twitter, zbog čega je to tako zanimljivo kad je toliko ograničeno… I nekako nam je bilo drago, barem u početku, gledati kako naše mezimče (barem kada su društvene mreže u pitanju) raste iz dana u dan.  Prihvataš nove tviteraše, pratih ih, menšnuješ ih, ohrabruješ ih… Odjednom, broj followera i followanih prestaje da se meri desetinama, već stotinama… Poneko oduševljenje, poneko razočaranje, sve je to život. Niko nije savršen… Da bi nakon izvesnog vremena Twitter počeo da se pretvara u “priručnu” varijantu FB-a, sa svim onim stvarima zbog kojih sam svojevremeno tamo izbrisala svoj nalog. Jeftina muvanja, zlobni komentari, dupli nalozi, ogovaranja, ćućorenje po DM-ovima… I sve se to nekako moglo podneti, for old time’s sake.

Onda je počela da seva sujeta. Neko je bacio kosku zvanu “uticaj” međ’ tviteraše. I počelo je da varniči na sve strane. Menšn bez menšna. Svađe oko trivijalnih stvari. I to, čak i to sam mogla da istrpim. Niti prozivah, niti se osećah prozvanom, ali jbg, bilo mi krivo gledajući ljude za koje sam imala izuzetno visoko mišljenje kako se valjaju u blatu zarad nekih jeftinih Pirovih tajmlajnskih pobeda.

Poslednja kap su političari. Stranke. Funkcioneri. Aktivisti. To što ih nisam pratila nije bilo dovoljno da izbegnem njihov otrov, zbog novonastale tendencije nezanemarljivog broja tviteraša da se do grla uvuku u bulju “moćnima”. 

Prvo bi “moćni” tvitnuo nešto tipa: “Sunce je na nebu”. Posle 20 sekundi, isti taj tvit ritvituje barem 10 ljudi. To su oni što ga RTuju normalno, “na dugme”. Pored tih 10, nađe se još barem 20 njih koji tvituju po formuli:

@wannabeuticajnitviteras: +1 RT @mocnitviteras “Sunce je na nebu”

Nedugo zatim:

@drugiwannabetviteras: Tacno! RT @wannabeuticajnitviteras: +1 RT @mocnitviteras “Sunce je na nebu”.

A posle kreću varijacije na temu:

@treciwannabetviteras: RT @mocnitviteras: “Sunce je na nebu” via @wannabeuticajnitvitears

Znači, zajebite me tih sranja. Stvarno. Da me zanima šta oni imaju da kažu o bilo čemu, zapratila bih ih.

I u pravu ste vi koji sada mislite „pa što lepo nisi unfollowala te što ti smetaju?“ Pre svega, to što je neko „loš tviteraš“ ne znači da je „loš čovek“. Nikada ne bih UF-ovala nekoga zato što nam se politički stavovi razlikuju... Ali na Twitteru nema razmene mišljenja, nema dijaloga. Sve se svodi na napuš i blok. Zajebi. A meni je nekako glupavo bilo stalo do cele te Twitter priče da nikada, ali NIKADA nisam blokirala nekoga. Unfollowala jesam, ali ni unfollow ne pomaže, zato što od jbnih RTova ponekad ne može da se živi!

Pa čak kada bih i to stavila po strani, ostaje činjenica da se Twitter promenio. Od malenog i šarmantnog kafića iz kraja, prerastao je u gigantski bar veličine hipodroma u kome niko nikoga ne sluša, skoro svi pokušavaju da budu cool i što mudriji u tih 140 karaktera. Nema spontanosti, nema priče, nema uvažavanja... Umesto da bude mesto koje zbližava i relaksira, 90% tviteraša svakih par minuta rifrešuje Favstar, samo da bi hranilo svoj ego.

Kao što rekoh, ZAJEBITE ME TIH SRANjA.

Ne vidim sebe više tamo, a 140 karaktera je isuviše malo da bi u njih stao sav moj hejt prema social media sceni Srbije. Ne želim da se svađam, ne želim da upadam u polemike. Ne želim da čitam DMove prepune ogovaranja. Ne želim da čitam gde se ko „forskverovao“. I ne želim da unfollowujem par stotina ljudi da bih „smirila živce“.

Vraćam se dobim, starim vremenima. Blog, chat. A sada i Google +, zahvaljujući kome ću ostati u kontaktu sa elitom Twittera. Pametnim i mudrim ljudima čije glasove nisam mogla da čujem od sveopšte galame.

Kome trebam, taj zna gde da me nađe.

Ja promenila kafanu. A vi?