Fried

Iz nekog, meni potpuno nepoznatog razloga, ovaj bend nikada nije stekao popularnost koju je zaslužio. Nisu bili miljenici kritike, a malobrojna publika koja je imala priliku da ih čuje svakako da nije ostala ravnodušna na odličan vokal Jonte Short, koja je zajedno sa Dejvidom Stilom (iz Fine Young Cannibals) činila sastav „Fried“.

Jedini album su izdali 2004. godine, a 3 godine kasnije je usledilo reizdanje pod nazivom „Things Chage“ sa 2 nove pesme.

U svakom slučaju, ako volite soul sa fank i bluz primesama, ovo je prava stvar za vas. Obratite pažnju na genijalne „You're With The Wrong One“, „Walk, Don't Run“, „Friends In Lo Places“, „Whatever I choose I loose“ i „Things Change“.

MEDIAFIRE

Mnjeh 4

Znači – raspad. Htela sam da skuckam neki smisleniji i normalniji post, ali nema šanse. Sašilo me je neko respiratorno sranje (da izvinu deca), na bolovanju sam (da ne poverujete), doručkujem, ručam i večeram antibiotike, sve moleći Svevišnjeg da pri narednom napadu kašlja ne izbacim celo plućno krilo. Ne, ne preterujem. Ne sećam se kada sam prošli put imala grip, ali eto. Sad je došao na naplatu, sa sve zateznim kamatama, u nameri da me odrobija.

Elem, dok se ne oporavim (ako se oporavim), šerujem sa vama još jedan muzički miksić. Kao i prethodni, pomalo je „dark“, uz mestimične „light“ momente. Jebiga, takvo mi raspoloženje.

Mnjeh vol. IV

'Ajd sad... cmokster. Čitamo se lejtr. Nadam se. Kašljuc.

Neočekivani blogpost koji se iznenada pojavljuje i u kome se Siobhán na nimalo lep način osvrće na par stvari

iliti: kako sam provalila da su dugački naslovi blogpostova žešće cool.

Rant alert.

Znači, imam neodovljiv nagon za povraćanjem prateći reakcije na famozni koncert “Devedesete” koji se “zbio” sinoć u Areni. Odjednom, svaki, ali svaaaaki samoproklamovani sociolog, psiholog, politikolog ili analitičar naše društvene zbilje dao je sebi za pravo da se PROSERAVA (excuse my French… NOT!) kako je to neoboriv dokaz kako srpsko društvo “klizi u besmisao devedesetih, rata, šovinizma, nacionalizma, fašizma, ksenofobije” itd, i kako je ovo “zlokobno znamenje” da se vraćamo u “onu” deceniju, što na spoljnopolitičkom planu, što kulturološki, što psihološki.

Niggaplease. Prestanite da serete. To je jebeni koncert, a ne miting na Gazimestanu! Jedina politička konotacija koju je taj koncert imao je upravo ona koju su mu dodelili analitičari i kritičari. Ja stvarno ne mogu da skapiram da je muzički koncert toliko društveno opasna pojava da zahteva tako burnu reakciju, kako stručne, tako i laičke javnosti. Pobogu…

Dakle – nije sporno da su devedesete u muzičkom smislu bile prilično… diskutabilna vremena. Ekspanzija dance muzike i turbo-folka se nekome može dopasti ili ne, ali tek tako pljuvati celu stvar, to je van svake pameti. ‘Ajd da demontiramo celu priču o muzičkim devedesetim.

Čuvena zabluda – turbo-folk je nastao u “laboratorijama” Državne bezbednosti kao vid zabave koja će “kontrolisati” masu. Sjajan zaplet za neki distopijski triler. Da li ste vi normalni? Takva hipoteza se može porediti sa onom čuvenom pričom o penzionisanom “debejcu” koji je propevao o tajnim poduhvatima tadašnje Službe kada je muzika u pitanju (klik za ceo tekst. Spoiler alert: snimljen je koncept-album namenjen podsticanju razmnožavanja Jugoslovena po atomskim bunkerima. Prajsles materijal. Must read.). Haj’mo ovako – turbo-folk nije nastao devedesetih. Pored toga, turbo-folk nije nastao u Jugoslaviji, tj Srbiji. Ofra Haza je počela da miksa etnički zvuk sa “strujom” mnogo pre naših bisera, tako da… Cut the crap. Uostalom, 90% tadašnjih “hitova” su bile obrade grčkih, turskih i libanskih pesama. Kakav bi to majndfak bio da zapravo Grci i Turci budu ti koji kopiraju zvuk koji je osmislio srpski DB? Alo?!

I da, možda nije cool priznati da ste u to vreme slušali Dr Iggy-ja, recimo. Mnogo je gotivnije reći da ste slušali 2 Unlimited ili Dr Albana. Kvalitet i žanr muzike je tu negde, fakat, ali kada su tekstovi u pitanju, besmislene rime su svuda. Nema neke kvalitativne razlike između Dr Albanove “Go see the dentist, a mi say open your mouth, a mi say open your mouth” i Đoganijeve “Idemo na Mars, idemo na Mars”. Ali to je onaj dobri, stari srpski trip da nam tuđe govno uvek manje smrdi od sopstvenog.

Yours truly nije bila preterani fan gorepomenutih pravaca. Turbo-folk mi je bio smešan (realno), a na domaći dens se nisam preterano osvrtala. Ali ću u svako doba dana i noći rado priznati da sam imala sve kasete TAP 011 i ET, ali i Grua, Sunshinea... I dan danas rado pustim neki miksić iz tog vremena. Da li me to čini opasnim, retrogradnim elementom? Šta serete?

Pa da se u Užicu organizuje takav koncert, rado bih otišla. Što da ne. Zezanje je zezanje. U Americi su takve stvari normalne. Theme parties. Doduše kod njih najviše furaju 60’s i 70’s, ali ne vidim da njihovi dežurni dušebrižnici u tome vide prisećanje na Vijentam i Koreju, kao što naši u muzici devedesetih obavezno vide raspad Jugoslavije.

Stvarno, ljudi, prestanite da jedete govna i u bezazlenom koncertu tražite elemente velikosrpske šizofrenije. Vaše reakcije su me u početku zabavljale, a sada me zabrinjavaju.

Mnjeh 3

Došlo vreme i za treću ediciju moje proprietary randomizovane muzičke kompilacije (hah, kako silujem i srpski i engleski jezik, to je strašno), ambigvitetnog naziva “Mnjeh!”

I dalje ostajem dosledna tradiciji – nema tracklista, skidate “mačku u džaku”, a tu je i prigodan lolcat. E, da, ovaj put, akcenat je na malo mračnijem chill zvuku… Jbg, uhvatilo me takvo raspoloženje. Sneak peak: ima tu svašta, od Sufjana Stevensa, preko Röyksopp, pa do Wild Beasts.

Cheers! ;)

Mnjeh vol.3

Kalemegdanski meltdown pt.2

Šteta. Stvarno šteta.

Nije trebalo da onako završiš nastup u Beogradu. Nije ti trebalo da poslednje po čemu ćemo te pamtiti bude poniženje. Nisi smela da dozvoliš hrpi smrdljivih „novinara“ i lešinara da pljuju po tebi, da prave sprdnju od tvoje bolesti. Nije trebalo onako, Ejmi. Trebalo je da tada sebi iščupaš srce na bini i baciš ga u VIP ložu. Trebalo je da im oduzmeš to zadovoljstvo. Toj gomili mediokriteta koji nikada, nikada, NIKADA neće moći ni da prismrde onome što si ti postigla za svojih 27 godina, a koji su sebi dali za pravo da te blate.

Nisu te zaslužili.

Odmori se, kraljice. Sklopi oči i sanjaj neki bolji svet. Trenutak je smešan u poređenju sa večnošću. A ti pripadaš večnosti.

I oprosti nam. 

Mnjeh 2

Vreme je za još jedan random muzički miks. :) Ni ovaj put nema track liste, već skidate „mačku u džaku“, ali ako bih morala da odaberem jednu reč kojom bih opisala Mnjeh vol.2, ta reč bi bila „hectic“... Što je potpuno razumljivo, s obzirom da sam duboko zagazila u fazu iščekivanja odlaska na godišnji odmor. A do tog istorijskog avgustovskog ponedeljka, ne preostaje mi ništa drugo nego da udahnem duboko, stisnem zube i zaronim u more obaveza, a u nadi da se neću udaviti.

Nadam se da će vam se dopasti. ;) Cheers!

Mnjeh vol. 2

Kalemegdanski meltdown

Niste valjda mislili da će to da prođe neopaženo na ovom blogu? No f-in way. A, da - oni "osetljiviji" na psovke mogu slobodno da preskoče ovaj tekst.

Odmah da se razumemo - Amy Winehouse je institucija. Osoba koja je svojom muzikom, pojavom i autentičnim predstavljala "dašak svežeg vazduha" u ustajaloj bari svetskog mejstrima, koji se do tada sastojao mahom od planktona i grinja u vidu Britney Spears, Christine Aguilere, i ponekog oronulog metuzalemolikog bića kao što je Madonna ili Cher. Umesto plastičnih pop zvezda koje su sve nalik jedna drugoj, Amy je drugačija. Originalna, autentična i spontana. Njoj ne treba jebeni autotune. Njoj ne trebaju matrice i plesne ekipe od po 40 ljudi da skaču na sceni iza nje, ona ne mora da oblači 'aljinče od živog mesa da bi bila zapažena. Ne mora da koketira sa religijom i snima spotove koji izazivaju sablazan. Ona suštinski ne pripada mejnstrimu, i svaki put kada bih gledajući neki top20 i videla njenu pesmu u sendviču između nekog Biebera i Rihanne, setila bih se "bacanja bisera pred svinje". Ona je unikat.

I pored svojih neospornih kvaliteta, Amy se usudila da ima problem. Zamislite samo - Amy se ne uklapa u vaše strandarde "pop-senzacije", jer ispod svog tog talenta i ekscentirčne pojave, krije se ljudsko biće. I to još sa psihičkim problemima. Ali to nije bitno, zar ne? Platili ste kartu za koncert Amy Winehouse, što bi vas bolelo uvo što ona ima problem? Očekivali ste da za svoj uloženi novac (koji uopšte nije mali) ispred sebe na stejdžu vidite hologram osobe čije ste hitove do sada nebrojeno izlizali na vašim mp3 plejerima. A uopšte neću da ulazim u raspravu da li je IKO od prisutnih dao novac za originalan CD. Sve se nešto mislim da je isti obezbedio RapidShare ili Megaupload. A i to ste sigurno skinuli zato što ste čuli da "ima tu neka pevačica sa mnogo dobrom pesmom", pa ste pomislili da skinete ceo album. Verovatno ste tek nakon par meseci skontali da je ona snimala i pre "Back 2 Black?" I to ste skinuli, ali vam se nije baš dopalo, a? Nije vam bilo dovoljno "pop?"

I onda je došao koncert. "I've paid you to dance, so DANCE, GOD DAMN IT!"

Zamislite samo, Amy se pojavila na stejdžu, očigledno pod jakim uticajem nekih psiho-supstanci. Alkohol, narkotici, i jedno i drugo... Ma, nebitno. I nije bila u stanju da bude jebeni hologram, kao što ste očekivali od nje. I sa pravom ste bili besni. Kakav je to način! U zemlji u kojoj je plata njanjanjanja evra, karta košta njanjanja evra! FU. Za taj problem se obratite Dinkiću, Cvetkoviću i Tadiću. Kakva prevara, izaći onako na scenu, bauljati i saplitati se, gađati članove benda obućom... A jedina misao koja vam se vrti pred očima su onih 4K dinara koje ste dali da bi gledali Amy. To što se drugo ljudsko biće RASPADA na sceni je najmanje bitno, skotovi sebični. Ma koliko ono samo bilo odgovorno za svoje postupke. Najvažnije je tih 4000 dinara koje smo platili da gledamo koncert Amy, i zahtevamo da dobijemo koncert Amy. Lepo reče Srbljanovićka, ako bi to još moglo da počne sa "Dobro veče Beograde", na lošem srpskom, pa jao... ima urednici šarenih strana u dnevnim novinama da se upiške od miline.

Biću prosta - jeb'le vas vaše 4.000 dinara! Ali stvarno. Misiš da si bolji od njenih menadžera koji su je izvukli sa rehabilitacije pre vremena da bi svoje džepove napunili parama? E pa nisi. Ako sebe smatraš fanom, a ovakav nastup te iznenađuje, onda zaslužuješ da pukneš ne 4, već 44 hiljade dinara. Imaš li YouTube? Pratiš li vesti koje se tiču tvog idola? I sada se čudiš kako to da se Amy pojavila u onom izdanju? A ako si došao samo da bi se pokazao u društvu, da bi ispao urbana faca koja posećuje velike koncerte, tebi onda dupli FU. Trebalo je da pukneš 444.000 dinara.

Odmah da se razumemo, i ja sam platila skoro 4k za kartu. Nažalost, nisam mogla da odem, pa sam kartu poklonila, ali mi nije žao tog novca. Makar to bilo neko retroaktivno plaćanje za sve one sate provedene slušajući "Tears dry on their own", "Back to black", "He can only hold her"... Ako neko u mojim očima ima kredit da me ne ispoštuje kao fana, to je ona.

Ali dosta sam pričala o vama. Sada ću da pričam o nekome ko je, sudeći po vama, najmanje bitan u celoj priči. O Amy. O jednom običnom ljudskom biću, prepunom i mana i kvaliteta, koje ima ozbiljan problem sa svojim zavisnostima, ali koje nije tako "superiorno" (poput vas, pošto ste vi savršeni, je l' tako?) da se izbori sa svojim nedaćama. A uprkos svim psihičkim i zdravstvenim problemima koje ima, Amy je uspela da se izdigne u sam vrh svetske muzučke scene. Njen "meltdown" na Kalemegdanu je bio tužan za gledanje. Nešto kao Titanik koji udara santu leda. Amy je dotakla samo dno, a potresni snimci koji su preplavili domaće i svetske medije (a koje je inače napravila fellow blogerka Iva) samo pokazuju koliko je zavisnost ozbiljan problem, i koliko je teško izvući se iz tog pakla. 

Svesno ili ne, Amy je ogolila svoju dušu pred srpskom publikom. Došla je do dna, i to ne u privatnosti svog doma, ne u hotelskoj sobi, već pred vama. Pošto nisam sigurna da se razumemo, ponoviću. Jedna od najvećih svetskih zvezda je eksplodirala pred srpskom publikom, a zatim i pred celim svetom. A vi pričate o svojih bednih 4K dinara? To redefiniše sebičnost. A to što potencirate da su i do sada koncerte držali mnogi koji se muče sa drogom, ali su bili profesionalni na sceni samo govori u prilog tome. U fazonu, "šta me boli uvo da li se drogira ili ne, da li je psihički nestabilan ili ne, ja samo hoću da mi otpeva kako treba".

Najiskrenije se nadam da će kalemegdanski "koncert" biti wake-up call za Amy. Ali ne zbog vas, jebenih kvazi-fanova... Ne da bi vi mogli da se ugodno njišete uz njene hitove koje ste par nedelja ranije skinuli preko torrenta. Ne zbog vas, već zbog nje. Zbog Amy Jade Winehouse. Talentovane devojke od 28 godina, sjajnog glasa koja je već sada ostavila neizbrisiv trag u svetskoj muzici, a koja svoje nesavršenosti i mane nije "fotošopirala" radi vašeg estetskog/moralnog/potrošačkog užitka.

PS A propos američke komičarke Chelsea Handler. Jebote, koji vam je? Da li ste ikada gledali insult comedy? Da li znate koje Lisa Lampanelli? PIIIIIP vam materina, nije problem kada je svaki Crnogorac lenština, svaki Slovenac gej, a svaki Bosanac glup? Bitno da je Srbin na kraju najpametniji? Kao što je koleginica Ivanizmi odlično primetila, simpatično vam je bilo kada je Sacha Baron Cohen onako prikazao Kazahstance? Takođe, nije vam problem kada je svaki Jevrejin tvrdica i sebičnjak koji večito nešto muti vama iza leđa? Kada je Rom simbol nečistoće, incesta i sl.? A kada se komičarka usudi da se poigra i sa Srbima, onda vadite praprapradedinu sablju, glancate sečivo i osećate se uvređenim i povređenim, tražite izvinjenje?

I don't understand, našli ste na njoj da demonstrirate "čast"? Koliko se sećam, Džozef Bajden je svojevremeno o Srbima rekao znatno gore i uvredljivije stvari, pa niste pisali peticije kada je isti nedavno bio u BG. Jebeni licemeri.

I da sam na mestu Chelsea, ne da vam se ne bih izvinila (namerno kažem "vam", a ne "nam", pošto se ja nisam našla uvređenim, za vas me zabole đon), već bih bila još gora i otrovnija. Koje ste vi hepo-kockice... Ne mogu da verujem.

PS I told ya I was trouble, you know that I'm no good.

Introducing... Mnjeh 1!

A meni nešto smor da pišem o onome o čemu skoro svi vi očekujete da pišem. Umesto toga, reših da započnem sa novom kategorijom na blogu, a to je „MUZIKA“. Ideja je da every now and then, kada mi ponestane inspiracije za neki „ozbiljniji“ tekst, sakupim u jedan folderčić desetak pesma koje najviše vrtim tih dana i to šerujem sa vama u jednom handy-dandy linkiću.

Radni naziv kompilacije je Mnjeh vol.1 – mada kapiram da to kasnije preimenujem u „LUDŽ“, tj „Lolcat u džaku“, pošto kada skidate, skidate „na slepo“. Baš kao što ni ovaj blog nije žanrovski, tako ni miksić koji vam nudim nije određen ni žanrovski, ni vremenski. Ima tu svašta nešto. Od alternative, soula, retro zvuka, pa do minimala i post-rocka.

Mnjeh vol.1