iliti „nazovimo stvari pravim imenom“
A jeste nekako pogodno. Najlakši način da diskredituješ nekoga je da ga nazoveš „fašistom“. Čak mi se čini da u kolektivnoj percepciji termin „fašista“ nosi veću stigmu od pojma „nacista“. Obično se govori o „antifašističkoj borbi“, „antifa“ pokretu i td. A neuki će često reći da su fašizam i nacizam ista stvar, s tim što je nacizam nemačka varijanta. Kako je to samo netačno. Jeste da je leto, tj letnji raspust, ali nikad nije kasno da se neke stvari nauče kako treba. Naročito ako se sa njima susrećemo u svakodnevnom životu.
Odmah da se razumemo: fašizam i nacizam NISU isto. Ponovite za mnom.
Nemam nameru da sada ulazim u istorijat tih ideologija, kada je koja nastajala, čime je bila inspirisana. Idemo instant.
Il manifesto dei fasci italiani di combattimento – tj manifest italijanskih fašista, objavljen je 1919. godine. Na Wikipediji imate kompletan tekst manifesta, ali bih ovde izdvojila nekoliko detalja. Manifest se zalaže za, pazite ovo – aktivno i pasivno biračko pravo za žene (smeju da biraju i da budu birane); ustanovljavanje minimalnih zarada, učešće predstavnika radnika u upravljanju fabrikama; smanjenje životne dobi za odlazak u penziju sa 65 na 55 godina; miroljubivu spoljnu politiku; ali i nacionalizaciju crkvene imovine, kao i visoke poreze za najbogatije.
True, fašisti su kasnije u praksi... paaa, da kažemo „prevideli“ najveći broj odredbi i principi proklamovani manifestom su jednostanvo skrajnuti, a sve u cilju stvaranja jake, autoritarne, totalitarne države, sa nimalo miroljubivom spoljnom politikom.
Simbolika fašizma je veoma interesantna.
Snop uvezanih grančica i sekirče su simboli poznati još od rimskih dana, i dan danas se mogu naći na mnogim grbovima širom sveta. Intrigantno je što sam simbol o fašizmu govori kudikamo više od bilo kakvog istorijskog teksta. Obrati pažnju.
Jednu grančicu je lako slomiti. Međutim, ako uzmeš više grančica i jako ih stegneš, onda je taj snop znatno teže slomiti, zar ne? To je osnova fašizma (inače, fasces na italijanskom znači upravo to, snop): snaga države je u jedinstvu. Jedinstvu, kolektivizmu. Ideologije, mišljenja. Svi su zbijeni i posvećeni istom cilju, i to ih čini jakim. A sekirče? Sekirče simbolizuje dominaciju države i monopola sile. Sekirčetom se služi država da održava red i da svaka „jedinka“ bude na pravom putu. Ako neka grančica štrči, sekirče je skrati. Totalitarizam – država je alfa i omega. Interes države je bitniji od ličnog interesa; stoga – lični interes „grančice“ mora biti podređen interesu države, tj sekirčeta, i zato se formira snop čvrsto vezanih grančica. Zaboravite pluralizam, zaboravite drugačije mišljenje, zaboravite opoziciju. (A onda se osvrnite i pogledajte gde živite).
Iako je i u fašizmu bilo eugeničnih i rasističkih momenata, oni su bile daaaaaleeeko manje izraženi nego u nacizmu. 1933. godine (kada su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj), Musolini je javno istakao da „nacionalnom ponosu nije neophodan delirijum rase“. Štaviše, Jevreji u Musolinijevoj Italiji su uživali znatno bolji tretman od svojih sunarodnika u Nemačkoj. Tek nakon što se Musolini čvršće spanđao sa Hitlerom 1938. godine, i kada su u izvesnoj meri, adaptirani zloglasni Nirnberški rasni zakoni, položaj Jevreja se pogoršao; gubili su poslove, bili su izloženi progonima, a bilo im je zabranjeno da se bave određenim profesijama. Pa opet, nisu bili ubijani. Do pravih pogroma, deportacija i ubijanja Jevreja došlo je tek pred kraj rata, i to od strane nemačkih trupa koje su vršljale po Italiji (koja je u međuvremenu ostala bez Musolinija i pokušala da sklopi mir sa saveznicima).
A sada – nacizam.
Fašizam zaista deluje kao mala beba u poređenju sa zverskom ikonografijom nemačkog nacional-socijalizma. Za razliku od fašističke ideologije, bazirane na totalitarnoj državi koja ima apsolutnu nadmoć, a koja se tek kasnije artikulisala kroz agresivne militarističke i u manjoj meri rasne elemente, nacizam je bio totalni trip.
Krenimo samo od simbolike. Za razliku od fašista koji su furali rimsko nasleđe, nacisti su bili okrenuti mistici i drevnim civilizacijama. Kukasti krst, tj svastika, poznat je vekovima (neki naučinici smatraju još iz bronzanog doba) i to u mnogim civilizacijama. Od dalekoistočnih, tibetanskih, indijskih, pa preko Jevreja, Indijanaca, sve do tevtonskih vitezova i čuvenog „Društva Tula“ (Thule Gesellschaft). Ali o tome detaljnije neki drugi put.
Kao što već rekoh, nacisti su bili crazy bitches, ali stvarno. Tripovali su se da su pripadnici arijevske rase, ložili su se na mistiku Tibeta (čak su slali ekspedicije tamo), na rune, drevne severnoevropske kultove... Vaistinu crazy bitches.
E sad – Hitler je primer fašističke Italije često uzimao kao model po kome treba ustrojiti državu. Jaka i apsolutna državna vlast, totalitarizam, militarizam… Međutim, ono što bitno i suštinski razlikuje je element rase. Nacisti su kapirali da se jaka Nemačka može stvoriti samo uz očuvanje čiste arijevske rase, iz koje je neophodno eliminisati sve one štetne faktore koji tu arijevsku krv prljaju. Ergo, najveći problem Nemačke je upravo prisustvo tih štetnih elemenata koji svojim delovanjem ne dozvoljavaju Nemačkoj da povrati ono mesto koje joj civilizacijski pripada –a to mesto je na samom vrhu, pošto su Nemci, jel’te super-rasa. Sve ostale rase moraju biti potčinjene i/ili uništene. Kolika je posvećenost ideji rasne čistoće bila prisutna u Nemačkoj dokazuje i činjenica da su koncentracioni logori radili nesmanjenim tempom sve do samog kraja rata.
Da se razumemo, ovo nije neki posleratni trip pobednika – ovo su istorijske činjenice. Ma koliko to danas neverovatno izgledalo, u Nemačkoj je u to vreme eugenika dovedena na nivo državne nauke, tj pseudonauke. Čuveni rasni zakoni nisu plod mašte nekih distopijskih autora, oni su bili realnost. Baš kao i sterilisanje, a kasnije i eutanazija invalida, mentalno obolelih i svih onih koji se nisu uklapali u ideal arijevca koji je proklamovao nacizam. Nacisti su se čvrsto oslanjali na darvinističke teorije, naročito ono “survival of the fittest”.
Znači, zaboravite i Musolinija, i “camicie nere”. Ovde govorimo o rasi, o krvi, o biologiji, o “naučno opravdanim” ubijanjima miliona ljudi, i to na hladan i proračunat način. Govorimo o fanatizmu, mistici, runama, okultnom, geomantiji. Govorimo o apsolutnom raskidu sa hrišćanskim moralom, kao i institucijom crkve. Antisemitizam nacizma nema apsolutno nikakav koren u hrišćanstvu.
To što nacizam i fašizam zaista imaju dodirnih tačaka, i što je Musolini na neki način “inspirisao” Hitlera nikako nije dovoljno da izjednačimo ta dva pojma.
A zbog čega je sve ovo bitno danas? Pa jednostavno je. Ako želimo da se borimo protiv nečega, onda to “nešto” moramo znati da prepoznamo. I da ga razumemo. A ne da lupamo etikete kako nam se prohte pod uticajem dnevnopolitičke terminologije.
