Znači – raspad. Htela sam da skuckam neki smisleniji i normalniji post, ali nema šanse. Sašilo me je neko respiratorno sranje (da izvinu deca), na bolovanju sam (da ne poverujete), doručkujem, ručam i večeram antibiotike, sve moleći Svevišnjeg da pri narednom napadu kašlja ne izbacim celo plućno krilo. Ne, ne preterujem. Ne sećam se kada sam prošli put imala grip, ali eto. Sad je došao na naplatu, sa sve zateznim kamatama, u nameri da me odrobija.
Elem, dok se ne oporavim (ako se oporavim), šerujem sa vama još jedan muzički miksić. Kao i prethodni, pomalo je „dark“, uz mestimične „light“ momente. Jebiga, takvo mi raspoloženje.
...zato što je bilo krajnje vreme da vam neko kaže ;)
Dakle, postali ste ponosna majka/otac dečaka ili devojčice. Vašoj sreći nema kraja. I to je sasvim u redu. I mi se veselimo ako se vi veselite. Stvarno. Divno je podariti život jednom majušnom stvorenju, ali je još više "divno" ako to majušno stvorenje izvedete na pravi put i od njega napravite odgovornu jedinku... eventually. Vaspitanje je jedna od onih "tocuhy" tema koje se obično prepuštaju roditeljima, barem dok na scenu ne stupi država sa obaveznim osnovnim obrazovanjem. Bilo kakvu sugestiju ili kritiku koja se tiče istog, roditelji često znaju pogrešno da protumače, tako da se "mi" (a pod nama mislim na nas ostale, jel'te, u okolini) najčešće ne usuđujemo da uđemo u sukob sa njima zarad održanja dobrih odnosa. Ne daj Bože da nas neko pogrešno shvati.
Zato reših da na brzaka naškrabam ovaj majušni tekstić. Ne pretendujem da prosipam neke pedagoške priče, da se furam na razvojnu psihologiju i te nebuloze, već ću početi od sebe. Ne, nemam decu, ali sam nekada i ja bila dete, i to uvek rado viđeno "na strani". Da ne poveruješ. Kod koga god bih otišla negde sa mojima, nebitno koji je povod, uvek sam dočekivana sa osmehom. Štipana za obraze, nutkana kolačićima i sokovima, mažena i pažena, a ispraćani smo sa "jao, zar već idete?!" Ako spadate međ' one roditelje koje... paaa, ne pozivaju u goste tako često, a čak i kada dođete, uočite kako domaćinima pulsira vena na čelu, možda ne bi bilo loše da pročitate ovaj tekst do kraja.
Vratimo se na trenutak nekih 20ikusur godina unazad.
Moji roditelji nikada nisu bili strogi. Majka je završila Pedagošku akademiju, radila u struci, a ćalac je bio autoritarni i totalitarni državni činovnik mekog srca kada je ćerkica u pitanju. Mogu da kažem da sam imala priličnu slobodu u svemu, ali da su granice te slobode bile jasno i čvrsto postavljene. Roditelji su se trudili da na svako moje "zašto" odgovore adekvatnim "zato" i da mi objasne zašto se nešto sme, a nešto ne sme. A da ne pominjem i nanu koja je svojim poukama iz istorije (predratne, ratne i posleratne) čvrsto usadila jak moralni i vrednosni sistem u moje rasuđivanje. I afinitet prema komunizmu. Hihih. Ma koliko moji imali obaveza na poslu, bez obzira na stres i tenzije u društvu, i moj burazer i ja smo uvek mogli da računamo da će tu biti neko za nas. Da nas posavetuje i da nas drži pod kontrolom, ma koliko ovo drugo orvelovski zvučalo.
Case study: Posećivanje porodičnih prijatelja sa decom mojima ne bi predstavljalo nikakav problem, pošto su znali da ćemo biti neprimetni. Znalo se - Siobhan će da sedi tik pored majke, gleda u vrhove patika, stidljivo se smeška na pomen svoga imena, ćuti i pije jednu čašu soka 2 sata. Ako je ponude drugom, stidljivo će odbiti. Ne zato što su joj roditelji rekli da ne sme, već zato što ne želi da se bilo ko cima oko nje i želi da ceo event prođe neprimetno.
Case analysis: Zašto? Zato što Siobhan nije na "svom terenu". Nije u svojoj sobi, nije u svom stanu, već kod "drugih ljudi". A kada se ode kod drugih ljudi, fura se stealth fazon. Neprimetnost. Ne pričaj ako ti se neko ne obrati prvi. Slušaj starije. Ne pravi rusvaj i pometnju. Siobhan je to ovako rezonovala: "Ide mi se kući, ovde je dosadno. Ali ako budem dobra i izdržim ovo, mama će mi kupiti ledene kocke. Ili kinder-jaje. Yeeeey, kinder-jaje! A ako budem drečala i kmečala, mama će biti ljuta i nervozna. Dokle sam ono stigla... ah, da, yeeeey, kinder-jaje!"
Znači, postojanje jasno definisanog sistema akcije i reakcije. Ako si dobar, sleduje nešto dobro. A ako si loš, ostaješ bez toga. Još ako se to ostvari i u praksi, naravno da će dete biti mirno poput mlade Siobhán.
Naravno, jedno su bile osamdesete... Danas se dosta stvari promenilo. Roditelji najčešće prepuštaju televiziji i internetu da im vaspitava dete, realno - nemaju mnogo vremena za njih i njihove probleme. Čini mi se da očekuju od svih drugih da se bave njihovim detetom, osim od sebe samih.
Case study: relativno mlada majka dolazi sa svojim offspring-om kod nas na kafu. Offspring ima nekih 4-5 godina i izuzetno je nemiran. Posle 3 minuta (koliko je izdržalo na mestu), dete počinje da skače po kući, ruši sve pred sobom, penje se na sto, stolice, skače po jastucima, otvara svaku fijoku, prazni je i histerično vrišti na bilo kakav pokušaj uspostavljanja komunikacije. Mlada mama za to vreme spokojno sedi u fotelji, pravi se da ne vidi i ne čuje kakav havoc izaziva njeno mezimče i smeška se domaćinima. Eventualno ponekad preko k**ca izusti neko "Duuušoooo, neeeemooooj!" (onako, u odgovarajućoj melodijskoj liniji), ne pomerajući dupe iz udobne fotelje. A domaćinima skače pritisak, ruke se tresu i glas podrhtava. I ma koliko mi, domaćini, gotivili mladu mamu kao osobu, toliko je i mrzimo kao roditelja zato što očigledno ne ume ili ne želi da obavlja svoju roditeljsku dužnost.
Case analysis: da se razumemo: vaše dete nije živahno. Vaše dete nije nemirno. Vaše dete je NEVASPITANO. To što ono ruši i lomi sve pred sobom nije njegova/njena karakterna crta već direktna potvrda vaše nesposobnosti kao roditelja. I da se vratim na incident koji se odigrao za Đurđevdan, NE, nije simpatično kada se dete igra nožem ili pokušava da uđe u uključenu rernu. To nije simpatično, već je porazno. Nije dovoljno otići u porodilište i "multiplicirati" se da bi neko mogao za sebe da kaže da je "roditelj". I često se u praksi potvrdi ona stara izreka da "to što svako može da ima decu ne znači da treba", ma koliko to porazno zvučalo.
Naravno, iako je Siobhán bila vaspitana i dete za primer kada je "okolina" u pitanju, znala sam ponekad i da zadajem probleme matorcima. Znala sam itekako da popijem i batine. Sa ove distance mogu da kažem samo: HVALA BOGU NA TOME!
Case study: Sećam se svoje velike histerije na sred užičkog Trga kada sam zahtevala (tj dernjala se iz sveg glasa) da mi keva kupi neku igračkicu. Keva je dobrih 30 metara pokušavala da me ubedi da ih imam dosta, da mi sada ne treba i da će mi kupiti sledeće nedelje (ili kad primi platu, whatevs). Međutim, kada je skapirala da od racionalnog ubeđivanja nema ništa (a dete ponekad ume da bude iracionalno u svojim željama), pribegla je fizičkom kažnjavanju. Metod "Šako Polumenta" po bulji. Uzela me je za ruku, okrenula ka sebi, a drugom rukom me nekih desetak puta iz sve snage ispljeskala po guzi. One histerične i bezobrazne suze na početku incidenta su odmah stale i bila sam manja od makovog zrna.
Case analysis: sa ove distance, kapiram da fizičko kažnjavanje nije imalo svrhu nanošenja bola - realno, koliko god jako da te neko šakne po guznom obraščiću, ne može da baš mnogo da boli (je l' tako, tako je). Bol je tu više neka sporedna stvar. Primarna je javno poniženje. Jeste da sam bila klinče, ali se sećam da me je blam živu pojeo taj dan. Ne zato što me keva šaketa po bulji, već što ceo grad to gleda i ja sam toga svesna. Odjednom, skapirala sam da sada ceo grad zna da sam kmekava klinka koja pizdi zbog neke igračkice. Moj ego je bio povređen, a odbrambeni mehanizmi su se momentalno aktivirali. Plač je prestao i nabacila sam "sve je OK, I'm cool" facu. Tj umusila sam se.
Kapiram da bi danas takav roditelj naišao na javnu osudu i linč zbog "fizičkog zlostavljanja" deteta. Kakva glupost. Šta je trebalo da radi? Da me pusti da kmečim u sred grada kao neko nevaspirano derle (što zaista nisam bila)? Ili da mi kupi tu igračku i pogazi sopstveni autoritet, koji kao roditelj mora da ima? Kakvu bi mi uslugu time učinila? Meni je zaista slatko to što mogi pedagozi i psiholozi smatraju da je razgovor efikasniji, i što se na taj način roditelj obraća racionalnoj strani deteta. Alo bre, u to vreme ja sam još uvek konfabulirala 90% stvari i imala svoj svet iz mašte (sa tim igračkicama, naravno). O kakvoj racionalnosti mi pričamo?
Ono što pokušavam da kažem je sledeće - detetu treba roditelj. Potreban je autoritet, zato što dete jednostavno ne zna šta sme, a šta ne. Ne raspolaže mehanizmima da samo skapira kada pretera, kada ponašanje postane neprihvatljivo. Vrtići, škole, društvo - sve to utiče na oblikovanje "malog čoveka", ali roditelj je taj koji mora da posveti svoje vreme, da žrtvuje svoj komfor zarad formiranja tog "malog čoveka" pre nego što ga prepusti okolini. Roditeljstvo ne sme da se svede na jednu od kućnih obaveza, tipa pranje sudova ili usisavanje. Dete nije kućni ljubimac kome si dužan da obezbediš hranu, vodu, da mu očistiš jazibnu i povremeno ga prošetaš, a kad ti dosadi, utrapiš ga nekome drugome da se stara o njemu. Stres, umor, poslovne obaveze - to ne sme da bude izgovor. Ako "tatica" može 2 sata da igra Call of Duty, ili da satima drka svoj najnoviji "android" telefon, može i da se igra sa juniorom. Ako "mamica" izdvaja 50 minuta za fejvrit tursku sapunicu ili visi na "fejsu"- beyach, možeš naći vremena i za dete...
'Ajd sad, tatice i mamice... Pamet u glavu. ;)
Autor teksta je dugogodišnji bloger i profesionalni hejter. U maloletništvu je provela čitavih 18 godina, tokom kojih je u nekoliko navrata dobijala prestižno priznanje "Šako Polumentić na javnom mestu". Voli Kinder-jaja i rado ih se seća. Vaspitana, persira starijima od sebe.
Tih godina sam volela oktobar. Doduše, više sam volela novembar i decembar, ali i oktobar je bio kewl. Naročito druga polovina. Već fino zahladni, mrak počne relativno rano da pada, tako da već oko 18h ne možeš ama baš ništa da uradiš ako ne uključiš svetlo. Ta okolnost je bila sjajna kada bih išla u drugu smenu. Mogla bih da računam da nećemo imati poslednja dva ili tri časa barem 2 puta tokom radne nedelje. Zbog restrikcija. Istina, to ne bi bilo tako veselo ako bih bila prva smena, pa bih ostatak dana provodila kod kuće, uz sveće i radio koji radi na baterije. Te restrikcije su baš "volele" našu potrošačku grupu. Svako malo, mi bi bili ti koji su isključeni. Onda bi se pokačili na prozore i gledali šta se dešava tamo negde u daljini, gde je "stigla struja". Mada ne bi ostajali dugo na tom mestu, radijatori se brzo hlade kada nema struje. Jbg.
Moja najveća briga tokom devedesetih je bila kako da se izvučem sa fizičkog kada bi na "dnevni red" došla gimnastika. Nisam je volela. Štaviše, rado ću priznati, svako lažno opravdanje koje sam kupila je bilo zbog gimnastike. Čak i u gimnaziji. Jebeš ti to, čim vidim kozlić, počinje da mi se manta. Moji nikada nisu znali za moja lažna lekarska opravdanja. Što da sekiram ljude, imali su svojih problema. Valjda.
U stvari, tek kasnije sam shvatila da su imali svojih problema, ali u to vreme sam bila isuviše "u svojoj sopstvenoj priči" da bih to skapirala. Nekako, ne razmišljaš previše. Keva mi kaže "Ideš sa mnom u prodavnicu, da stojimo u redu i uzmemo litar ulja više!" OK, dogovoreno. Da li sam razmišljala o tome što moramo da čekamo u redovima? Što su ljudi onako smrknuti? Nisam, bre. Ja sam razmišljala o kozliću. O "Mikijevom almanahu". O odlasku u biblioteku (da, u to vreme, odlasci u biblioteku su bili stvar prestiža. Ko pročita više knjiga, taj je veća faca. Da ne poveruješ...). O tome kako će ćale da mi kupi Commodore 64, čim proda vikendicu koju je sagradio moj pokojni deda pre 40 godina na Zlatiboru. Čuj, "vikendicu"... Obična drvena kolibica sa par ari placa. I dušom. Morali smo da je prodamo. I ne samo nju, prodali smo i kola. Hvala Bogu, pa je ćale koristio službeni auto.
Ah, da, moram da zahvalim Bogu i na babi i dedi na selu. Da nije bilo njih, matorci bi verovatno morali da se odaju kriminalu da bi nas prehranili. Ovako, uvek smo mogli da računamo na jaja, sir, kajmak, čvarke, povrće... Ali nekako, sve to skapiraš tek kada sazriš, kada odrasteš. U to vreme, iako sam smatrana za veoma inteligentno i "napredno" klinče, nisam to kapirala. Nikada mi ne bi palo na pamet da je moguć scenario po kome ne bi imali "leba da jedemo". Kad se setim, jedna od najvećih trauma tih godina je bila propast RK "Beograd".
Jebote, kako smo mi kao klinci bili fascinirani Robnom kućom. Burazer i ja bi se mlatili po celi dan (on mene jastukom po faci, ja njega ofingerom po bubrezima, good times), ali onda bi došla keva, uzela nas za ruke i odvela u Robnu. A mi srećni kao kučići u liftu. Odjednom, taj ritual je prestao... 3. po redu album "Životinjsko carstvo" je ostao nepopunjen, zato što u prodavnicama više nisi mogao da kupiš "Kraš" proizvode. A naš paketić?!
Sećam se i novogodišnjih programa. 31. decembra 1992. godine, na Prvom je išao neki veseli praznični pesmurak. Refren je bio "Puno, puno sre-će devedeset-tre-će!" Da, imali smo baš "puno" sreće. Da su kompozitori stavili ispravniji oblik "mnogo sreće", možda se karma ne bi tako surovo poigrala sa svima nama, heh. '93. je bila najzajebanija. Ubedljivo. Ali u TO vreme, svodila se na glupavi novogodišnji song.
Te smešne, male i nebitne stvari su bile indikator da nešto nije kako treba. Pratila sam i ja Dnevnik (a šta drugo da radim, jebote? U to vreme su bila 3 kanala i ćao), razumela sam da Jugoslavija nestaje, da ljudi ginu, da jedni drugima radimo najodvratnije stvari, da smo pod sankcijama... Kapirala sam šta je embargo, šta je inflacija... Čak se odlično sećam i one čuvene drame sa Muratom Šabanovićem, kao da je juče bilo. Ali sve je to bilo nekako na "nivou informacije". Kao da se dešava negde drugde... Nekome drugom. Ne meni, ne nama.
Sećam se i "Avramovog dinara". Pokojna baka je bila neobično srećna kada joj je isplaćena prva penzija u "novim novčanicama". A meni je kozlić i dalje bio glavna briga.
Sa ove distance, osećanja su mi fakat pomešana. Ne mogu da izbegnem nalet nostalgije za tom prokletom decenijom... Nije da pamtim samo dobre stvari, a ružne potiskujem... Jednostavno, ružne stvari nisam toliko primećivala, moj život je bio jednostavan, detinji. Sa detinjim "problemima". I ma koliko ovo što ću sada reći zvučalo nezrelo, želim te probleme natrag. Želim da mi kozlić ponovo bude glavna briga. Neka se neko drugi bakće kreditnim karticama, računima, radnim subotama i nedeljama, sastancima... Želim da ponovo budem onakva kakva sam bila u to vreme. Da živim za trenutak, u trenutku. Da ne lomim glavu razmišljajući o tome šta je bilo juče, a šta će biti sutra. Hoću da se veselim malim stvarima, kao što su bajadere koje je tako majstorski znala da pravi pokojna baka. Hoću da blejim sa društvom u parkiću na ljuljaškama. Da skupljam "Pink Panter" figurice iz Kinder jaja. Da se valjam po snegu. Dobro, ovo poslednje radim i dan danas. Ne želim da sa prijateljima pričam o tome kako su nam životi govnjivi i kako nema perspektive, već da se smejemo novom spotu Dragane Mirković i komentarišemo Dial MTV.
Evo, vraćam vam i internet, i touch-screen mobilni telefon, nosite sve. Ali mi vratite onu staru mene. Onu koja se nije nervirala zbog politike i političara. Kojoj ljudska glupost nije predstavljala opterećenje, već onako, zabavnu pojavu. Vratite mi staru mene. Jer ja stvarno više nemam snage. Ja ne mogu ovu zemlju. Ja ne mogu ovu 2011. Nema svrhe.
2) čak i kada imam najlepši dan na svetu, dovoljan je prizor psića lutalice na kiši da me baci u tešku depresiju
3) sklona sam teškoj depresiji i mračnim mislima.
4) previše razmišljam. O svemu.
5) iako previše razmišljam, nikada ne razmišljam o onome o čemu bih trebalo da razmišljam
6) uvek čekam poslednji trenutak da nešto uradim
7) uvek mogu da opravdam sebe
8) uvek mogu da opravdam druge, čak i ako me taj neko drugi zavrne i neispoštuje
9) ne umem da iscooliram minjone – ne mogu da se zaustavim na jednom. Ili cela kutija, ili ništa.
10) u stanju sam da idem do krajnjih granica da bih dokazala da sam u pravu, ma koliko trivijalna stvar bila.
11) imam patološku potrebu da grebuckam krastice koje zarastaju. Zato mi leva nadlaktica izgleda kao da se upravo vratila sa odsluženja vojnog roka u Kandaharu.
12) kada se koncetrišem, često uhvatim sebe kako kao mantru ponavljam „na na na na na na na na na na na“
13) sebe percipiram kao moralno superiorno biće
14) očekujem od drugih da budu moralno superiorna bića
15) ne umem da zaboravljam ružne stvari. Ne umem ni da ih potiskujem. Zato što sam mazohista.
16) ne umem da odustanem od ljudi koji ne zaslužuju ni promil pažnje koju im poklanjam
17) umrla bih za ideju
18) više volim životinje nego ljude. Ali ozbiljno.
19) kapiram da bih imala sjajnu karijeru kao masovni ubica.
20) ne umem da okrenem drugi obraz i to me frustrira kao osobu koja stremi savršenstvu
21) ako nešto započnem, velika je verovatnoća da ću dići ruke od toga nakon 2 nedelje
22) uvek radim na svoju štetu
23) kada bi Život bio kao hard disk, formatirala bih ga svaki dan po 3 puta.
24) imam sick i mračan smisao za humor, što mnogi tumače kao znak psihopatologije. Oh, wait...
25) ne umem da procenim kada treba da prestanem sa pametovanjem
26) nisam dovoljno samokritična (da ne poveruješ, a?)
27) kako sam starija, lenjost poprima sve više uticaja u mom svakodnevnom životu
28) ponašam se nezrelo
29) nisam pesimista, ali mi se govna jedu od ljudi koji furaju „čaša je polupuna“ fazon. Jebeni sektaši. -.-
30) sitnice kao iz prethodne rečenice me lako izbace iz takta
31) nisam snob, ali jesam elitista. Jbg, nismo svi isti.
32) uvek želim ono što ne mogu da imam.
33) previše burno reagujem na nepravednu kritiku
34) volela bih kada bi eurokrem mogao da bude način života
35) plata mi traje maksimalno 4 dana. Ne zato što je mala, već zato što ne umem da štedim i ekonomišem. „Kad ide pita, nek' ide i tepsija“.
36) volela bih da celo čovečanstvo ima jedan vrat, pa da stavim ruke oko njega i davim ga... Nah, just kiddin'... could you imagine?! :)
37) koren svih mojih frustracija i nevolja je taj što dan ima samo 24 časa.
38) želela bih da živim u normalnoj državi. Srbistan nije ni država, ni normalan.
39) sklona sam samodestrukciji
40) nikako da nateram sebe da napušim neke ljude
41) nikako da nateram sebe da ljude koje cenim svaki dan podsećam koliko ih cenim
Ovo ce biti kratko, maleni EeePC se greje k'o blesav. Dakle, riknula boranija. Tj maticna ploca. Zato me nema. U toku je otklanjanje problema, racunam da cu najkasnije do srede ponovo biti "reunited" sa mezimcetom. A ni mezimce nece jos dugo biti mezimce, posto planiram da ga menjam pocetkom sledece godine... Zato sam i ovoliko dugo "van stroja", jurila sam polovnu maticnu. Sta se cudite, znate da sam stekara. :D
'Ajd, ne bih vas vise zadrzavala. ;) Smrt fasizmu, sloboda narodu! :)
Fragment telefonskog razgovora koji se odigrao pre 20ak minuta, a koji sam morala da podelim sa vama dok ga nisam zaboravila. Hvala obližnjem otključanom HG520i!
„E, tu! Tu stvar stavi kao prvu na disk, važi? Ono, čim pustim da počne da gruva!“
„Dobro, dobro, ubeležila sam...“
„Kol'ko još imam pesama fore?“
„Ovde imaš... 12... i ta trinaesta... računaj još 4... možda bude i 5“
„Aha... dobro, dobro, dobro... šta bi mogli još... Aj mi predloži nešto?“
„Pa ne znam, stvarno“ (a u sebi se mislim, „nije ti dovoljno što ti režem disk, ti bi još i da ti ja smišljam sadržaj, PIIIIP ti materina?“)
„Eeeeee, znaš šta, znaš šta, znaš šta?“
„Šta?“
„Ona stvar iz Kill Billa!“
„Koja?“
„Ma ona, znaš, u onoj sceni kada Uma vozi motor... Ono, po Japanu!“
„Tomoyasu Hotei?“
„Čega?“
„Betl vidaut anr?“ (ovo „Battle without Honour“ sam izgovorila sa najšumadijskim mogućim akcentom da bi me lik razumeo)
„Ona kada prati Lusi Lu na motoru, znaš bre?“
„Znam, znam, to je ta stvar. Dobro, 'ajd još 3“
„E, to... Onda... stvari mi ono od Flojda, ali u ovoj tehno verziji... Ono, „Anadr brik in d vol“, imaš?“
„Dobro. Dalje?“
„E, stavi ono od Tiesta...“
„Koje?“
„Ma ono... u stvari, ne umem da ti objasnim... ništa, nemoj Tiesta... Eeeee, setio sam se, setio sam se, setio sam se! Stavi ono od Bejsment Džeksa! Ono sa onim šlogiranim spotom, sa majmunima, je l' znaš na šta mislim?“
„Where's your head at?“
„Verz jooo... e, ta! Bravo!“
„Ubeležila sam...“
„Još jedna, znači... Čekaj, šta bi mogli... šta bi mogli...“
„Ajde, ajde... daj mi naslov...“, postajala sam sve nestrpljivija. Zašto sam se uopšte i ponudila da nekome narežem disk? Sledeći put kada mi padne na pamet da nekome učinim uslugu, opaliću si šamarčinu iz sve snage.
„E, da! Stavi mi onu pesmu od Šeril Kol!“
„Dobro, koju?“
„Onu, „Šuz“... znaš...“
„Šuz? Jesi siguran da se zove tako?“
„Da, bre, „Šuz“, znaš je sigurno“
„Čekaj, bre, nema Šeril takvu pesmu... Da nisi pomešao sa Girls Aloud?“
„Molim?“
„Ona peva u Girls Aloud, možda si mislio na njihovu pesmu? Mada ni oni nemaju ništa gde se pominju cipele... koliko mi je poznato...“
„Ma, bre, ti... pominje cipele u refrenu, znaš sigurno!“
U tom trenutku, mozak počinje grozničavo da prebira po svojoj databazi pesama... Kakve sad cipele i Šeril Kol? Prvi album... nema. Drugi album, nema... Girls Aloud... ma, nema, da ga je*eš, nema... Da nije mislio na „Broken heels?“ Barem ima neke veze sa cipelama... Ali to je Alexandra Burke, nema šanse da ovaj papak zna ko je Alexandra Burke...
„Da nije možda „Broukn hiils“ od Aleksandre Burk?“
„Ama Šeril, bre, žena onog što igra za Čelzi... nemoj me zajebavati, bre...“
„Ja stvarno ne znam... Poznata pesma?“
„Da, bre, bila hit... svuda na TV i na radiju...“
„Aj mi otpevaj samo deo refrena, molim te, stvarno ne znam...“
„Čekaj, da ti otpevam... Kako ono počinje... A, da, nešto ovako: „I don't need a pair of shoes, baby if I got you, baby If I got you I don't need a pair of shoes...“ Znaš koja je? A? Je l' ti sad poznato? Ha... Halo? Alo? ... Ej... halo? Se čujemo? ... Prekinula se veza...“
OK, OK, znam da ste čekali duže nego što je provobitno zamišljeno, ali htela sam ovo da odradim kako treba. I nadam se da sam u tome uspela. Naime, pored odgovora na pitanja koja ste imali u prethodnim nastavcima ove "sage", potrudila sam se da vam pripremim i malecki "care pack" u kome ćete naći sve sitnice koje vam mogu biti potrebne. :) Znam, divna sam. No, krenimo redom!
Od prvog dela priče o mršavljenju i svemu što uz to ide, "u redakciju" (lulz) je stigao izuzetan broj mejlova, pitanja, sms poruka itd. sa komentarima, pitanjima i nedoumicama, tako da će ovaj tekst biti nešto duži.
#1 kratkoročni vs dugoročni ciljevi
I get this one a lot. Iako najveći broj tekstova koji se bave problematikom mršavljenja preporučuju postavljanje kratkoročnih ciljeva, ja ne bih bila ja, kada ne bih kontrirala. Ja to kapiram ovako: kratkoročni cilj - kratkoročna dijeta - kratkoročan rezultat - trajna frustracija. Recimo, ako imate višak od say, 12 kg, mogli bi sebi postaviti cilj da za mesec dana skinete 5 kg. Pa po isteku tih mesec dana, da kažete "naredni mesec 4" i td. Međutim, šta će biti sa vašom motivacijom ako po isteku tih mesec dana stanete na vagu i skapirate da ste lakši 3 kg? U startu pravite zaostatak za vašim zamišljenim planom mršavljenja, i velike su šanse da dignete ruke od svega. Ili da, što je još gore, odete u drugu krajnost, još više pooštrite dijetu i totalno, ali totalno sje*ete vaš metabolizam.
Ne. Šivon sez: think big. Ne zamarajte se toliko vagom i tempom mršavljenja na mesečnom (ili još gore - nedeljnom) nivou. To je najmanje bitno. Bitna ja promena. Menjate sebe, svoje životne navike. To je proces. Baš kao što se niste ugojili za mesec dana, bilo bi nerealno očekivati da se "svedete" na prvobitne dimenzije za par nedelja. Već smo u avgustu - ono što počnete da radite danas, ne radite za septembar, već za budućnost.
Znači, slobodno odredite sebi duži vremenski period za ispunjenje vašeg cilja, ma koliko nerealno on izgledao. Mislite da je put od 20kg i više viška do six-pack trbušnjaka nemoguć? Jeste, ako sebi postavite rok od 3 meseca. Ali ako ste uporni, disciplinovani i pre svega STRPLJIVI, uspeh je tu. Znači, THINK BIG.
#2 kako početi?
Opet, i ovde su mišljenja podeljenja. Neki predlažu postepeno skidanje sa loše ishrane. Kao, prvo izbaciš gazirane napitke, pa smanjiš slatkiše, čokoladu zameniš "bonžitom" i "wellness" keksićima, punomasni majonez menjaš light varijantom, pa onda polako pooštravaš... Metod koji se u fitness krugovima naziva "metadonska terapija".
Ne. Šivon sez: izbaci džank. Ako planiraš da sa dijetom počneš u ponedeljak, u nedelju se rasturi od hrane koju najviše voliš, a koja je LOŠA po tebe. Najedi se do tačke kada će ti fizički biti muka. Čak i ubice imaju pravo na "poslednji obrok". :) A onda - idi u kupovinu i obezbedi sebi dovoljne količine hrane koja će ti pomoći da se "svedeš". Iz frižidera i špajza izbaci sav džank. Jer mi to radimo hard-core. Skidamo se "na suvo". Nema tih klinačkih fora, light majoneza, low fat slatkiša, light čipsa i pečenog kikirikija. Ne pravimo kozmetičke, već radiklane promene. A radikalne promene zahtevaju radikalne rezove.
Istina, možda spadaš u osobe koje mogu da "iscooliraju" prisustvo recimo, čokolade sa rižom u špajzu. Ili smrznute pizze u zamrzivaču. Proceni sam/a.
#3 pad!
Dešava se. Najčešće drugog ili trećeg dana. Prolaziš tako pored lokalne picerije i "zamiriše". Svi znamo taj osećaj. Pljuvačne žlezde krenu da divljaju, a ti odjednom doživiš epifaniju i skapiraš da tunjevina u salamuri nije bi približno toliko ukusna koliko ti se činilo prethodni dan. Naravno, kupiš parče pizze. Naravno, i "Milku" od 100g. I 0.5 litara omiljene nam Coca Cole. Sutradan se osećaš kao pis of šit, zaboraviš na dijetu i nastaviš sa "starim, lošim navikama". A imaš i opravdanje. "Probao/la sam, ne mogu bez džanka".
Brate, sestro, čemu taj bluz? Sasvim je normalno da tu i tamo napraviš kiks i počastiš sebe džankom. Na određenim dijetama, džankovanje ne samo da je dopušteno, već je i neophodno. Da li znate nekoga ko se ugojio zato što je jedan dan pojeo parče pizze, čokoladu i pola litra kole?
Ljudi, ne goji se od jednog parčeta pizze dnevno. Ne goji se od 100g Milka čokolade dnevno. Znate od čega se goji? Od jednog parčeta pizze SVAKI DAN. Od 100g Milka čokolade SVAKI DAN. Konstantan unos džanka je to što nabacuje masno tkivo, a ne sporadično udovoljavanje svojim gastronomskim slabostima.
Primera radi, držali ste dijetu 5 dana, maksimalno disciplinovano. Šesti dan ste se zeznuli, pojeli ste ono što ne treba. Dešava se. Posrnuli ste, ali to nije tragedija, niti smak sveta. Kada padneš, onda ustaneš. Otreseš prašinu sa sebe i dostojanstveno nastaviš dalje. Naravno, da bi dijeta funkcionisala kako treba, tj na optimalan način, poželjno je da budete disciplinovani, ali ako se 1 u 10 dana dogodi da "padnete", nema veze. Već naredni dan nastavite da se pridržavate propisanog režima ishrane, i biće OK. To je ta upornost o kojoj pričam. Nije frka ako padneš, ali ustani. Idemo dalje. ;)
#4 ako je nešto light, onda je OK?
O, Bože, ne. Nikako. To ako je nešto "light", to obično znači jednu od dve stvari: ako je u pitanju nešto slatko, onda je sa zaslađivačem, a ne sa šećerom; a ako je nešto što je slano, to znači da je sa smanjenim procentom masti ili posno. U principu, hrana sa zaslađivačima je dopuštena tokom dijete, ali to ne znači da treba da se svakodnevno ubijate aspartamom i acesulfamom. Stevia je mnogo bolje rešenje.
Što se slanih stvari tiče, to što je masnoća smanjena, ne znači da je u pitanju zdrava namirnica. Štaviše, "light" hrana je najčešće prebogata trans-mastima i hidrogenizovanim biljnim mastima koje imaju katastrofalan učinak na vaše zdravlje. Ah, da - posni sirevi. Pre svega, jedini posni sir je tofu. End of story. Onaj tzv "biljni sir" koji se nudi po našim marketima je najobičnija prevara - em što u sebi sadrži kazein (protein iz mleka) i NIKAKO NIJE POSNA NAMIRNICA, prepun je loših i prerađenih masnoća koje vam ne trebaju ni ovako, a kamoli na dijeti.
#5 rotacija UH
Da ne davim previše - rotacija UH je nešto kompleksniji redukcioni režim koji sam, istini za za volju, mogla da sažavćem i prežvaćem u 5-6 pasusa u okviru ovog blogposta, ali sam ipak rešila da se malo više potrudim, i sve zapakujem u jedan fin pdf fajl. ;)
#6 OK,znam da trebam da napravim kalorijski deficit, ali koliki?
Good question. Ako napravimo preveliki deficit, izbacićemo naš organizam iz faze gubljenja masnog tkiva u fazu gubljenja mišića, a to nije nešto što želimo. Računajte da je optimalna kalorijska restrikcija oko 20% dnevnog unosa. Hajde da vidimo kako to da izračunamo!
Pre svega, moramo izračunati naš BMR, tj naš bazalni metabolizam. Na internetu postoji gomila kalkulatora koji će to odraditi za vas, ali ako baš volite da računate, ovo je formula koju ćete koristiti:
- ako ste bata: 66 + (13.7 x težina u kg) + (5 x visina u cm) - (6.8 x godine)
- ako ste seka: 655 + (9.6 x težina u kg) + (1.7 x visina u cm) - (4.7 x godine)
Za primer ćemo uzeti žensku osobu, koja je visoka 172cm, teška 74 kg i ima 24 godine. Njen BMR će biti:
655 + (9.6 x 74) + (1.7 x 172) - (4.7 x 24) = 1545 kcal
Znači, na konto "redovnog održavanja i tekućih poslova", devojka iz primera dnevno troši 1545 kalorija. U igru uvodimo novog igrača, tj koeficijent fizičke (ne)aktivnosti, koji ćemo pomnožiti sa BMR i dobiti realni dnevni utrošak kalorija.
BMR x 1 - ukoliko osoba leži i spava ceo dan, tj apsolutno odsustvo fizičke aktivnosti
BMR x 1.2 - osoba se ne bavi fizičkim poslom, već ceo dan bleji za računarom ili sedi
BMR x 1.4 - postoji slaba fizička aktivnost (šetnja do prodavnice, čišćenje stana, usisavanja), ali nema treninga
BMR x 1.6 - osoba ne leži i ne sedi ceo dan, ima neku fizičku aktivnost kod kuće (ako ništa drugo, duge šetnje) i u treningu je
BMR x 1.8 - osoba se bavi svakodnevnim fizičkim poslom i u treningu je / osoba nema fizički zahtevan posao, ali 2 x dnevno ima trening
BMR x 2 - osoba (bolje reći mučenik/ca) ima fizički zahtevan posao i svakodnevni naporni trening
Konkretno, ukoliko devojka koju smo uzeli za primer sedi za računarom ceo dan i bleji, njen ukupni utrošak će biti BMR x 1.2, tj 1545 x 1.2 = 1854 kcal. Međutim, ukoliko ista ta osoba reši da mrdne guzicu i krene u teretanu, njen utrošak energije će biti BMR x 1.6, tj 1545 x 1.6 = 2472 kcal, što će reći, stvara se "višak" od 618 kcal. Da ilustrujemo - Milka od 100g ima oko 500 kcal. Valjda vam je jasno koliko je trening bitan?
E sad - cifru (koju smo dobili kada pomnožimo naš BMR sa koeficijentom fizičke aktivnosti) množimo sa 0.8 (da bi oduzeli 20%), i dobijamo količinu kalorija koja nam je dnevno dopuštena. Vraćamo se na primer: devojka čija je dneva potrošnja bez teretane 1854 kalorije treba da unosi 1483 kalorije. A ako krene u teretanu, biće joj dopušteno 1977 kalorija. Malo li je?
S tim u vezi i džankovanje, tj "varanje" - ukoliko idete u teretanu, povremeni izlet u piceriju neće napraviti ama baš nikakvu štetu, pošto ćete imati to gde da potrošite. A ako ste couch potato, trebaće vam nešto više vremena da "sagorite" slasnu kaprićozu. ;)
#7 GOODIEESSSSS! :D
Jeste, "goodies". Kao što najavih na početku, spremila sam vam jedan simpatičan rarovani "care pack" u kome ćete naći otprilike sve ono što vam je potrebno za početak i uspešan tok dijete. Pored gore navednog uputstva za rotaciju ugljenih hidrata, u arhivi ćete pronaći i tablice namirnica (sa kalorijskim vrednostima, ali i makronutrijentima). Sve to možete skinuti sa ovog linka.
Ako ima još pitanja, nije frka, pravićemo novi addendum. ;)
Nije trebalo da onako završiš nastup u Beogradu. Nije ti trebalo da poslednje po čemu ćemo te pamtiti bude poniženje. Nisi smela da dozvoliš hrpi smrdljivih „novinara“ i lešinara da pljuju po tebi, da prave sprdnju od tvoje bolesti. Nije trebalo onako, Ejmi. Trebalo je da tada sebi iščupaš srce na bini i baciš ga u VIP ložu. Trebalo je da im oduzmeš to zadovoljstvo. Toj gomili mediokriteta koji nikada, nikada, NIKADA neće moći ni da prismrde onome što si ti postigla za svojih 27 godina, a koji su sebi dali za pravo da te blate.
Nisu te zaslužili.
Odmori se, kraljice. Sklopi oči i sanjaj neki bolji svet. Trenutak je smešan u poređenju sa večnošću. A ti pripadaš večnosti.
