Sindrom "Srbija"

Predlažem da se u međunarodni šifrarnik bolesti unese novi psihijatrijski poremećaj, isključivo grupnog karaktera, sačinjen od niza raznovrsnih psihopatoloških fenomena, objedinjenih pod nazivom sindrom „Srbija“.

Sindrom „Srbija“ predstavlja kulminaciju višegodišnjih frustracija na nacionalnom planu, koje se neizbežno reflektuju na mentalni život pojedinca, gde dolazi do njihove ekspanzije i međusobnog povezivanja na nivou grupe. Takve dodatno „obogaćene“ frustracije predstavljaju novi kvalitet koji pretenduje da postane novi obrazac ponašanja na nivou celog naroda.

Okidač za nastanak sindroma nikada nije jedan događaj, već niz neprijatnih i neočekivanih događaja, koji su van kontrole pojedinca, a koji postepeno i sistematski demontiraju njegov unutrašnji etički sklop. Marfijev zakon zaista postaje realnost i pravilo do te mere da pojedinac više ne očekuje da može da se dogodi nešto lepo i pozitivno. Sve to dovodi do potpunog gubitka samopoštovanja i samopouzdanja, tako da pojedinac nema volju da nešto promeni. Ono što je poseban kuriozitet je da pojedinac, iako suštinski sposoban da razlikuje „dobro“ od „lošeg“ i „pravdu“ od „nepravde“ u svojoj reakciji na istu ide u potpuno drugu krajnost, ponašajući se krajnje autodestruktivno, na svakom koraku radeći protiv sebe i svoj interesa.

Autodestruktivno ponašanje nije samo pasivno, u smislu da pojedinac ne čini ništa da popravi svoje stanje, već poprima i aktivne dimenzije, tako što pojedinac preduziima radnje koje se direktno kose sa njegovim interesima. Pa čak i kada to autodestruktivno ponašanje ima uspeha, pojedinac paradoksalno ne oseća zadovoljstvo, već se potreba za daljim degradiranjem sebe povećava. Za razliku od narkomana koji svesno žrtvuje svoje zdravlje, pa i život zarad nekoliko minuta „high“-a, pojedinac koji ima sindrom „Srbija“ to radi podstaknut iracionalnom mržnjom prema sebi.

Po svemu sudeći, u pitanju je specifičan mehanizam koji stanje bespomoćnosti i očaja, koje su koliko toliko normalne i zdrave reakcije na neki ružan događaj transformiše u iracionalno ponašanje. Osoba nije u mogućnosti da objektivno sagleda situaciju, već svu krivicu preuzima na sebe, opravdavajući tuđe postupke usmerene direktno protiv nje same, gde se već mogu pronaći analogije sa registrovanim psihijatrijskim poremećajem sindroma „pretučene žene“ (MKB10/ICD-9 T 74.1).

Na nivou pojedinca, prisutne su depresija, agresija, ali i elementi disocijativnog ponašanja. Na nivou grupe, paradoksalno, prisutni su elementi sebičnosti, potpunog nedostatka empatije i solidarnosti, masnovna histerija kao i sklonost ka autoritarnom ponašanju. Ta sklonost se reflektuje kroz uskraćivanje prava drugima na različito mišljenje.

Terapija? Za adekvatnom terapijom se traga svake 4 godine, ali se prognozira da lek neće biti pronađem još barem 40 godina. Za sada, jedine rezultate daje eksperimentalna terapija u vidu trajnog iseljenja iz Srbije i raskidanje svih veza sa njom.

Postpraznično-postprandijalni rantić

Šta je? Da niste možda očekivali tradicionalno veseli i raspevani Novogodišnji podcast, kao i svake druge godine? E pa NEMA. Što Katarina Anđelić a.k.a. „Cakana“ mudro reče (parafraziram): nema ništa gore od lažnog i ničim utemeljenog optimizma, tako sam i ja rešila da batalim forsiranje bilo čega, a ponajmanje optimizma.

Radovati se budućnosti u Srbiji je isto što i veseliti se dok vaš kanu velikom brzinom ide ka gigantskom vodopadu, a vi inače plivate kao sekira. E sad, ja jesam ljubitelj ekstremnih sportova i vaistinu s vremena na vreme imam suicidalne ideje, ali brate. Treba imati ponosa i mere.

Ovde bi sad trebalo da ide kao neka retrospektiva 2011.? Ono, uz instrumental iz „Grlom u jagode?“ E pa NEĆU. Kakva god prošla godina da je bila, 2012. teško da će biti bolja. Jedino ako stvarno spuca ona apokalipsa, to bi bilo hot. A ako ne spuca, uveravam vas da ćemo se sa setom prisećati „omražene“ 2011.

Uopšte, čemu praviti big deal oko cele Nove godine? Taj datum treba svesti na ono što zapravo jeste: vreme u godini kada je društveno poželjno trošiti novac koji imamo, jesti i piti poput raspusnih vavilonskih svinja (remember that one?) i po 150. put gledati „Žikinu dinastiju“ i „Tesnu kožu“.

S tim što su reprize domaćih filmova još i najmanje zlo u celoj priči. Pre par dana, Đavo me prevari pa pustih onu novu seriju „Folk“ na Prvoj. A na njoj, agresivno našminkana i obučena 12-godišnja devojčica uvija kukovima uz pesmu Hanke Paldum, dok se oko nje njiiše i uvija gomila pijanih i oznojenih primata. Što bi moja pokojna baka, Bog da joj dušu prosti, rekla: „Ovo za vreme Tita ne bi moglo da bude na televiziji“.

I realno ne bi. Pitam se doduše, šta bi kamarad Broz rekao i na emisije tipa „Ja imam talenat“, gde bolesni roditelji prijavljuju svoju prosečno talentovanu decu, ne bi li na njima zaradili koji dinar. Ne znam, da sam JA neka vlast, ja bih oformila posebnu službu pri Socijalnom koja bi pratila i nadzirala te porodice. Zloupotreba dece + patologija + boles'. I Broz bi rekao „Ne može to, drugovi, tako“. I poslao bi Rankovićevu ekipu da im rasturi studio. Old school.

Anyhoo... pomalo mi je deplasirano da sada ovde kačim neke smajliće i želim vam svima mnogo sreće, zdravlja, njanjanjanjanja u 2012. godini. To se valjda podrazumeva. Mislim, naravno da svakome od vas želim sve najbolje... ali moram da budem realna i kažem „drž'te se, ljudi“. Bolje biti neće.

Neočekivani blogpost koji se iznenada pojavljuje i u kome se Siobhán na nimalo lep način osvrće na par stvari

iliti: kako sam provalila da su dugački naslovi blogpostova žešće cool.

Rant alert.

Znači, imam neodovljiv nagon za povraćanjem prateći reakcije na famozni koncert “Devedesete” koji se “zbio” sinoć u Areni. Odjednom, svaki, ali svaaaaki samoproklamovani sociolog, psiholog, politikolog ili analitičar naše društvene zbilje dao je sebi za pravo da se PROSERAVA (excuse my French… NOT!) kako je to neoboriv dokaz kako srpsko društvo “klizi u besmisao devedesetih, rata, šovinizma, nacionalizma, fašizma, ksenofobije” itd, i kako je ovo “zlokobno znamenje” da se vraćamo u “onu” deceniju, što na spoljnopolitičkom planu, što kulturološki, što psihološki.

Niggaplease. Prestanite da serete. To je jebeni koncert, a ne miting na Gazimestanu! Jedina politička konotacija koju je taj koncert imao je upravo ona koju su mu dodelili analitičari i kritičari. Ja stvarno ne mogu da skapiram da je muzički koncert toliko društveno opasna pojava da zahteva tako burnu reakciju, kako stručne, tako i laičke javnosti. Pobogu…

Dakle – nije sporno da su devedesete u muzičkom smislu bile prilično… diskutabilna vremena. Ekspanzija dance muzike i turbo-folka se nekome može dopasti ili ne, ali tek tako pljuvati celu stvar, to je van svake pameti. ‘Ajd da demontiramo celu priču o muzičkim devedesetim.

Čuvena zabluda – turbo-folk je nastao u “laboratorijama” Državne bezbednosti kao vid zabave koja će “kontrolisati” masu. Sjajan zaplet za neki distopijski triler. Da li ste vi normalni? Takva hipoteza se može porediti sa onom čuvenom pričom o penzionisanom “debejcu” koji je propevao o tajnim poduhvatima tadašnje Službe kada je muzika u pitanju (klik za ceo tekst. Spoiler alert: snimljen je koncept-album namenjen podsticanju razmnožavanja Jugoslovena po atomskim bunkerima. Prajsles materijal. Must read.). Haj’mo ovako – turbo-folk nije nastao devedesetih. Pored toga, turbo-folk nije nastao u Jugoslaviji, tj Srbiji. Ofra Haza je počela da miksa etnički zvuk sa “strujom” mnogo pre naših bisera, tako da… Cut the crap. Uostalom, 90% tadašnjih “hitova” su bile obrade grčkih, turskih i libanskih pesama. Kakav bi to majndfak bio da zapravo Grci i Turci budu ti koji kopiraju zvuk koji je osmislio srpski DB? Alo?!

I da, možda nije cool priznati da ste u to vreme slušali Dr Iggy-ja, recimo. Mnogo je gotivnije reći da ste slušali 2 Unlimited ili Dr Albana. Kvalitet i žanr muzike je tu negde, fakat, ali kada su tekstovi u pitanju, besmislene rime su svuda. Nema neke kvalitativne razlike između Dr Albanove “Go see the dentist, a mi say open your mouth, a mi say open your mouth” i Đoganijeve “Idemo na Mars, idemo na Mars”. Ali to je onaj dobri, stari srpski trip da nam tuđe govno uvek manje smrdi od sopstvenog.

Yours truly nije bila preterani fan gorepomenutih pravaca. Turbo-folk mi je bio smešan (realno), a na domaći dens se nisam preterano osvrtala. Ali ću u svako doba dana i noći rado priznati da sam imala sve kasete TAP 011 i ET, ali i Grua, Sunshinea... I dan danas rado pustim neki miksić iz tog vremena. Da li me to čini opasnim, retrogradnim elementom? Šta serete?

Pa da se u Užicu organizuje takav koncert, rado bih otišla. Što da ne. Zezanje je zezanje. U Americi su takve stvari normalne. Theme parties. Doduše kod njih najviše furaju 60’s i 70’s, ali ne vidim da njihovi dežurni dušebrižnici u tome vide prisećanje na Vijentam i Koreju, kao što naši u muzici devedesetih obavezno vide raspad Jugoslavije.

Stvarno, ljudi, prestanite da jedete govna i u bezazlenom koncertu tražite elemente velikosrpske šizofrenije. Vaše reakcije su me u početku zabavljale, a sada me zabrinjavaju.

Zakasneli

OK, OK, znam, znam... Nema me već neko vreme. Šta da vam kažem, rođaci – život mi je ispunjen... paaa... životom? Ne stižem da se sastavim, svakodnevica se svela na „cepaj uši, krpi dupe“, a obaveze pritiskaju sa svih strana. Egzistiram samo u mejlovima i sms porukama. A i na te stvari trošim više vremena nego što objektivno imam na raspolaganju. Ali to je ta alhemija u kojoj smo se izveštili kao narod. Trošimo više nego što realno imamo, ma šta da je u pitanju...

Elem, bitne stvari. Aktuelni teret i teror obaveza koji se kao mračni oblak nadvio nad mojim postojanjem me je naterao da skapiram jednu bitnu stvar... Blog je opterećenje. Zato sam rešila da ga „terminiram“. Fuck it. Nemam ja više vremena za ovo, zajebi. Tako da... eto. Što smo se čitali, čitali smo se.

Hah, I'm just messing with you. :) Pa nećete me se tako lako ratosiljati. U srpskoj blogosferi satkanoj od lažnih osmeha, snishodljivosti i praznog akcijašenja i palamuđenja (da, ta reč stvarno postoji), neophodan je neko da baca hejt. I da vam ruši sneška.

U vezi svega toga, prethodnih mesec dana je bilo ispunjeno najraznovrsnijim događajima koje zahtevaju moj komentar... Ali kako ovaj tekst kucam „na suvo“, bez drafta, lickanja i lektorisanja (eventualno ubacim nekog prigodnog LOLcata), nemam vremena da se bavim dubljim analizama. Zato, kratko. I hejtastično.

Tasovac – od pre nekoliko nedelja, čovek koji je postao merna jedinica za prepotentnost. Pa nakon onog „performansa“, meni prvoj ne bi palo na pamet da odem u Filharmoniju, iako volim klasiku i na nju sam navučena od malih nogu. Ne razumem kakvu je „genijalnu ideju“ imao „kreativni tim“, ali šta god da je – potpuno je promašena. Varijanta 1: ono „Hvala što ne dolazite“ nije sarkastično, već to stvarno misle. U fazonu „Hvala vam što vašim odsustvom doprinosite moralno-estetsko-podobnoj higijeni Filharmonije?“ Kako jadno. Elitistički jadno. Varijanta 2: to je bilo sarkastično, zapravo su hteli da kažete „mi ne ujedamo, sviramo baš lepu muziku, što ne dođete kod nas?“ Dakle, ne sernjajte. Klasiku ili kapiraš, ili ne, nema trećeg. Najgore što možeš da uradiš je da od toga napraviš stvar „prestiža“, pa da u Filharmoniji umesto pravih ljubitelja ozbiljne muzike vidiš silikonske vile ravijojle i splavare koji svojim prisustvom dokazuju neki status, šta li? Kretenluk. Kao i ona „preskordicija“ od obraćanja Tasovca javnosti. Čoveče, idi se šišaj...

Kosovo – ništa o čemu već nisam pisala na blogu. Ali hajde, ako bih morala da izdvojim jedan motiv cele ove priče, on bi bio sledeći – Izgleda da Milošević nije bio problem, pošto se politika naših „zapadnih partnera“ prema nama od 2000. godine nije promenila. I dalje smo „bad guys“. I dalje očajnički želimo da nas „Oni“ vole i prihvate. Neće. Razumite već jednom. NE-ĆE.

Prajd – i o ovome sam pisala ranije na starom blogu, i moj stav se nije pomerio ni za milimetar. Da su birali najgori mogući trenutak za paradu, teško da bi mogli da nađu gori od trenutnog. Ali osvrnimo se na kratko na prethodni prajd, koji je takođe izguran na silu, uz nezapamćeno policijsko obezbeđenje. Da li se nešto promenilo? Pa nije. Odijum je još veći. A organizatori trebaju da stave prst na čelo i zapitaju se da li je njihov cilj politička borba ili žurka. Jer, ako je cilj politička borba – parada nije primereno sredstvo za ostvarenje tog cilja. Što se same zabrane tiče, prilično mi je jasna. Dačić zna da bi prajdaši bili samo povod da se lomi i ruši po Beogradu. Sa druge strane, tu je i pitanje duplih aršina. Ako mogu prajdaši, zašto ne mogu malinari?

Ne bih vas više zadržavala. Čitamo se u oktobru, Bože zdravlja. Cheers!

!@*$%@# vas most!!!

Nećete mi verovati, ali evo - već nekih 20 minuta listam medicinske enciklopedije i pokušavam da barem na internetu izbunarim prigodan stručni termin koji najbolje može da opiše koliko me boli gluteus maximus (donji deo leđa gde ona gube časno ime) za novi jbni most u Beogradu, i ne polazi mi za rukom. Na skali od 1 do 10, ovaj akutni bol doseže 9.5, tako da sam rešila da u cilju kupiranja pomenutog bola skuckam prigodan tekstić i olakšam sebi dušu.

Dakle... neću da pričam ovde o Beogradu i "ostatku Srbije" u smislu finansija i budžeta. Neću. Niti je ovo hejt upućen Beograđanima, daleko bilo. To je kao ono kada kažeš da "mrziš Ameriku". Naravno da mrziš ono što Amerika predstavlja, ali ne mrziš svakog "Average Joe"-a. Zašto bi? Svi smo mi ljudi. Makar bili i Beograđani. ;D (Šala mala, mojne se primate). Znači, ovaj moj jed stvarno nije uperen protiv realnih potreba stanovnika prestonice. Niti se ovaj moj jed bavi idejom, realizacijom i finansijskom konstrukcijom mosta (iako je to baš ono... shady business, što'no kažu preko "bare").

Ovaj moj "jed" je uperen na jebeni hajp oko mosta. Brate, sestro, aman, zaman! Zašto bi mene, prosečnu Užičanku koja u Beograd ode 3-4 puta godišnje na dan-dva zanimalo koliko je penzionera prošetalo mostom?! Ne, stvarno, je l' to mene tamo neko zajebava? Dođe mi da od šoka udaram glavom o zid, ali ne isplati mi se. Ne mislim na CT glave, magnetnu rezonancu i previjanja, već na krečenje zida. Mada bi mi fakat obavezni narkotički anagletici prijali u ovom trenutku zbog onog već pomenutog bola u dupetu. No, da se vratim toku misli...

Stvarno, da li je taj most toliko BITAN za CELU Srbiju da svaka informativna emisija počinje sa anketiranjem jebenih penzionera i dece o tome kako jebeni most treba da se zove?! Da svaki news portal kao udarnu vest prenosi koliko je ljudi prošetalo mostom?! Ej, prošetalo mostom!? I to mostom koji će biti u punoj funkciji za 2 godine!? Čemu toliko medijsko spinovanje cele priče?

Da li će taj most da promeni činjenicu da cene skaču, da nezaposlenost raste iz dana u dan? Da se zadužujemo kao zemlja sve više i više i više? Da nemamo državu, nemamo plan, nemamo strategiju za bilo šta?! Ali neeeee - sve to nije bitno. Bitno je da prestonica siromašne zemlje ima most o kome je sniman dokumentarac na Discovery-ju ili čemu već. Divno. Veliki uspeh naših PR mudraca. Od sada, neće nas znati samo po genocidu, ratnim zločinima, trgovini organima kosovskih Albanaca (hehehe, tu su nas majstorski prejebali, moraću da se ugledam na Novaka i aplaudiram protivniku na sjajnom winner-u), već i po megalomanskom mostu. Wow. 5 "bambija" za vas. Namerno kažem, "za vas", a ne za "nas", pošto taj most za "nas" (tj 90% Srbije) nema značaj veći od komparativne statističke analize potrošnje obične vs instant kafe.

Also, meine lieblinge, bolujem vam od teškog oblika ajdontgivafakitisa za novi most. Eto. A ako imate glad ili žeđ za još korisnih informacija, prebacite se na Prvi kanal RTS-a, našeg vrlog "javnog servisa", gde možete saznati gomilu neverovatnih novinarskih izveštaja koji oduzimaju dah, kao što su koja ulica na Karaburmi neće imati vode od 08 do 12 časova, kao i ekskluzivni raw footage (a kako drugačije?) sa farbanja ljuljaški u jednom od NBG parkića! A sigurno bude i neki "intervju" sa decom. Que guay, que chachi, ay, Dios!

"Samo da rata ne bude"

Sa televizora u susednoj sobi dopiru veseli zvuci najnovije reklame mobilnog operatera. Život je lep na tim reklamama. Muzika je uvek vesela, svi su raspoloženi. Poslovni ljudi prstićima prevlače svoje touch-screen telefone, omladina bleji na suncem obasjanom danu, a blistavi osmesi sevaju na sve strane. Bilo da si prepaid ili postpaid. Da, u tim reklamama, ljudi imaju posao, a omladina ima sve zube. Sledi reklama za banku. Još veselija. Svi su srećni, radosni... Kao da su na kolektivnom tripu. Čovek bi pomislio da reklamiraju najnoviju poboljšanu sustained-release formulu LSD-a sličica, a ne potrošačke kredite koji deru kožu sa leđa i teraju u dužničko ropstvo.

"Znaš šta", obratih se tihim glasom kevi koja se davila u činiji salate, "ona reklama za životno osiguranje sa likom koga tresne infarkt na sred livade mu dođe kao osveženje nakon ovih reklama. Jebeni shiny happy Srbi. Govna mi se jedu od njih... Izvini, kevo, znam da jedeš, nije mi bila namera da te zgadim..."

Keva ne reaguje. Misli joj lutaju ko zna gde... Kao i meni... Kod nas to zovu "ja u Nišu, misli u Ljubišu". Komentarišem reklame tek da bih prekinula mučnu tišinu. A retko kad komentarišem reklame. Zato što retko kad gledam TV. Mislim, pored živog i zdravog interneta, sve što mi treba je par klikova od mene. Ali to veče sam sedela u dnevnoj sobi porodičnog doma i čekala. Dnevnik. Prebirala sam po pamćenju kada sam poslednji put sa ovakvom nervozom čekala jebeni Dnevnik... I setila sam se. 12. marta, kada je ponovo izbilo sranje na Kosovu. I matori je tu. Čita najnovije vesti sa telefona. Čovek je pod stare dane otkrio mobilni internet. Pre par dana je hteo da mu otvorim nalog na Twitteru. Rekla sam da ne dolazi u obzir. Samo mi još to treba.

Počinje Dnevnik. Spikeri otvaraju usta, političari pričaju svoje priče, njihove reči dopiru do mene, ali neki jebeni gnev u meni traži neki viši smisao u svemu onome što čujem. Njihova zabrinuta lica su u potpunom neskladu sa onim što čujem. A čujem samo "trla baba lan da joj prođe dan da joj prođe da joj prođe da joj prođe dan". Znate ono u filmovima kada je neko sranje u avionu, tipa turbulencije, otkaže jedan motor ili tako nešto, pa se kapetan obrati putnicima, ono, "this is your captain speaking..." I kapetan uvek ima siguran glas, prosto te ubedi da stvari drži pod kontrolom i da će sve ovo biti samo mizeran fragment sećanja koji ćeš prepričati par puta, pre nego što ga zaboraviš.

Kod nas je kontra. Umesto sigurnog i smirenog glasa, sa zvučnika našeg aviona dopire uspaničena histerija stjuardesa i nekih pripravnika koji se svađaju kako se uopšte leti avionom. U stvari, mi nemamo kapetana. Mi imamo samo gomilu nesposobnog i priučenog osoblja, primljenog zahvaljujući kojekakvih vezama, a koje nije doraslo situaciji.

Sve do ovog trenutka nisam htela da pišem o Kosovu. Nekako, naivno sam se nadala da će neko od naših mudrih vlastodržaca izaći sa konkretnim planom akcije i diplomatskog delovanja, kad ono šipak.

A sa ove strane televizora, pitanja se neumitno roje. Kako će država da zaštiti Srbe na Kosovu? Šta će da uradi ako ponovo dođe do scenarija kao za 12. mart? Šta, uložiće oštar protest UN i Eulexu? Možda KFOR-u, koji se stavio pod kontrolu Prištine? Šta ćete konkretno da uradite? Konkretno? Napisati angry mail?

Čujem, predsednik nam se busa u grudi time što je zahvaljujući diplomatskoj akciji zaustavljen pogrom 12. marta. Završio bi se on i bez njega. To je bila samo prva faza. Druga faza samo što nije. A kada ona počne, više neće imati ko da se brani. Dok se Jeremić avionom dovuče do Brisela, sedišta UN ili čega već, Srba dole neće biti.

Ali pored standardne diplomatske mlohavosti tako karakteristične za našu spoljnu politiku, ono što mi nije jasno je mantra da smo posvećeni "miru i pregovorima, kao i da se neće ratovati". Predsednik države (suverene, šatro gistro), glavnokomandujući oružanih snaga, u trenutku kao što je ovaj decidno odbacuje mogućnost upotrebe sile, čak i u teoriji. A ja ga pitam, šta je posao vojske? Mislim, naše vojske, konkretno? Koja je njena funkcija u državi? Za policiju znamo, to je da batinja u korist vlasti, ali za vojsku mi nije jasno. Da pitam Šutanovca možda? Ako je završio prepisku sa Čelsi Hendler preko "Fejsa", naravno. Ili su naše oružane snage rezervisane samo za učešće u potencijalnim NATO operacijama, pošto kapiram da je to "naš" dugoročni cilj. Jebene „evro-atlantske integracije“... Znate, kada Amerikanci, Francuzi i Englezi (inače miroljubivi narodi, koji nas onomad bombardovaše, da bi samo godinu dana kasnije bili promovisani u naše partnere) završe sa iživljavanjem nad nekom neposlušnom zemljom poput Libije, uvek će trebati neki buzdovani da zavode red na terenu. A Srbi su jeftini.

Pregovori, pregovori, pregovori... Pregovara se kada ima o čemu da se pregovara. Za Prištinu, njen status nije tema pregovora, niti će to ikada biti. Zašto bi onda Albanci pričali o bilo čemu? Da ste na mestu lidera Kosova, koji bi bio vaš motiv da pregovarate sa Srbijom? Pa Amerikanci i njihovi evropski sateliti, koje vi inače nazivate partnerima (i kanda bi voleli da uđemo u NATO čim ih tako rado gostite u Beogradu) su istim tim Albancima dali poklončić, sa sve mašnicom u vidu priznanja nezavisnosti. A sada su im dali i sopstvenu oružanu silu u vidu KFOR-a. Haj'te, molim vas, zbog čega bi neko, u neuporedivo superiornijoj poziciji uopšte želeo da pregovara o bilo čemu (makar to bila i boja stubova za semafore) sa nekim tako JADNIM, BEDNIM, PATETIČNIM I MIZERNIM kao što je Srbija? Lider u regionu, my ass. Jedino u čemu smo lideri u regioni je luzerstvo.

Da li vi zaista, ali zaista mislite da pregovorima Albanci mogu da se odobrovolje na bilo šta? Ono kao, Tači kaže Tadiću, "pa dobro, predsedniče, evo, odustaćemo mi od daljeg insistiranja na uspostavljanju potpune kontrole nad teritorijom koju dobismo na poklon od Amerikanaca, čak ćemo dopustiti određenom broju srpskih predstavnika države da se vrati, u skladu sa rezolucijom 1244, ali samo mi recite, molim vas, gde ste kupili tu košulju, hoću i ja da budem balkanski Džordž Kluni? Ili barem Endi Garsija?" Pa se tu bratski izgrle i izljube, a onda Barak Obama dođe, zagrli ih obojicu i kaže, "Zajebite ovo, imam super vutricu u AirForce One-u, aj se uradimo, pa ćemo bratski da gradimo novu Jugoslaviju!"

Da bi pregovori funkcionisali, mora da postoji "leverage". Albanci sve odluke donose u saglasju sa Amerikom i NATO. Da li mi imamo čime da vršimo pritisak na SAD i NATO da bi ovi obuzdali prištinske apetite? Da li mi možemo uopšte bilo čime da diplomatski trgujemo zarad ostvarenja ciljeva? Pa nemamo. Ono što je i Albancima i NATO-u trebalo, već su uzeli. Bez pitanja. I uz to nam zalepili par šamara. A mi još uvek nismo naučili lekciju. Kao žena koja se uporno vraća nasilniku, iako je ovaj tuče svaki dan. A Rusa i Kineza se setimo samo kada nam je frka i tada očekujemo da budu „veći Srbi od nas“.

Probudite se.

Šta vi mislite, kako su Albanci na Kosovu dobili državu? Hm? Dobro, jeste, dali su im Amerikanci, eventually. Ali ne zaboravite da je OVK nekada bila na Stejt Departmentovoj listi terorističkih organizacija. Ali i da im Amerikanci nisu dali, šta, mislite da bi odustali od borbe? Naravno da ne bi.

Činjenica je da Albanci nisu Srbi. Da jesu Srbi, nikada ne bi stvorili svoju državu. Pre svega, konstantno bi se svađali oko svake gluposti, podmetali nogu jedni drugima i prodavali "ideju" za večeru. I najbitnije, nikada, ali nikada ne bi dozvolili da im bilo šta ugrozi lični komfor i mir.

Albanci su se izborili za svoju državu ne zato što im je NATO poklonio Kosovo, već zato što su bili spremni da se bore za ono što je njima vredno. Možda Albanci nisu ništa drugo nego primitivno pleme koje se još uvek loži na taj trip o teritoriji, suverenitetu, svojoj zemlji. Biće da ih puca taj neki patriotizam, šta li... Mi, Srbi - mi smo ti koji više nismo spremni da se borimo i koji smo digli ruke. Albanci nisu digli ruke, nisu odustali. Albanskim majkama nije bilo žao "njihove dece". Albanski očevi nisu govorili "kakav crni rat i oružje, treba da se živi". Civilizacijske razlike.

Ukratko - Albanci jesu zaslužili Kosovo. Srbi nisu. Zato što ih očigledno nije briga. Većinu barem. Zato što vam je noga zaglavljena u rupi zvanoj "Kosovo", a oči su vam pune svetlosti Brisela. I očajnički želite tamo, a ta zaglavljena noga vam ne da da se pomerite. I onda rešite da je odsečete.

A toliko ste glupi (da, glupi) da ne shvatate da je ceo organizam već inficiran. Da više nikada neće biti nijedne prepreke da bilo koja teritorija Srbije traži bilo šta, i to po etničkom principu.

Šta se prebrojavate, koji moj? Šta, mnogo je Albanaca na Kosovu, nema Srba, etnička slika je promenjena? Kakva je etnička slika u Bujanovcu, Medveđi? Ako sada pristanete na "biološki" princip, koji argument možete imati da se bilo koji deo teritorije Srbije u budućnosti ne otcepi, samo zato što "njihovih" ima više nego "naših?" 

Ali hej, sve to nije bitno, dokle god je vama OK. Vi ste shiny happy Srbi.

I samo vas jedno molim: nemojte mi kenjati o "deci i budućnosti". Ne ostavljate im ništa osim poniženja i sramote. I gomile dugova koje će morati da vraćaju ne samo vaša deca, već i vaši unuci.

Kamo lepe sreće da su Albanci slušali Balaševića. Kamo lepe sreće.

4 laka komada: 1 - "Ratni"

I tako čitam danas u Blicu kako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema dan borbe protiv fašizma. Zvanično – problem je što smo, šatro gistro, imali 2 pokreta otpora, pa eto, nikako da se odličimo kada smo počeli da se rokamo sa Nemcima i Italijanima. Da l' onog dana kada je „Španac“ ubio žandara 7. jula 1941., ili nešto ranije, 13. maja kada su se organizovali „ravnogorci?“ E, da, nisam htela reći „Nemci i Italijani“, pošto to nije politički korektno. PC izraz je „nacisti i fašisti“. Riiight?

Faktografija tu nije sporna, barem što se datuma tiče. Ono što se kasnije dešavalo sa našim „pokretima otpora“ se najlakše može okarakterisati kao „balkanska“ posla, da ne kažem srpska. Uvek smo više voleli da se koljemo međusobno, nego da rokamo onoga koga treba da rokamo. Iako mi nije mi namera da ovde drobim o NOB-u i ravnogorcima, ne mogu a da ne primetim našu istorijsku tendeciju da se međusobno delimo, ma šta da je u pitanju.

(Uopšte, naš odnos prema Drugom svetskom ratu se može opisati kao „zbunjen“. Milošević je nekako vešto uspeo da napravi remiks komunističke zaostavštine sa motivima nacionalizma, koji su u to vreme bujali širom SFRJ. Aj nou. -.- Čovek je rodonačelnik političkog turbo-folka. Bio je dovoljno „comy“ da za sebe pridobije glasove „stare garde“, a dovoljno „čex“ da se očeše i o glasove umerene desnice i centra. No, da ne širim priču. )

Međutim, aspekt cele priče o obeležavanju dana borbe protiv Nem... ups, htedoh reći, fašizma i nacizma ima još jednu dimenziju koja se već neko vreme provlači kroz našu svakodnevicu. Naime, respektabilan broj istoričara, analitičara i ostalih –ara je mišljenja da smo „džabe krečili“. Tj , da je najveća greška što smo napravili sranje marta 1941. godine, da nam je Hitler nudio neutralnost „na tanjiru“, kao i da je sve ono što se dešavalo („Bolje grob, nego rob“, „Bolje rat, nego pakt“) ništa drugo nego zamešateljstvo engleske tajne službe, kao i da bi danas Srbija bila na nivou jedne Švajcarske da smo iscoolirali i „ispoštovali“ Dada Hitlera. Ukratko, da smo „pojeli govno što smo se kur*ili“. Da izvinu deca koja ovo čitaju.

U liniji sa tom „idejom“ ide i ideja pragmatizma u politici. „Mi smo mali, jadni, i naša dužnost je da skinemo gaće i natrtimo se kada onaj ko je jači to traži. Štaviše, mi u našem naguzivanju treba da vidimo priliku za dalje napredovanje!“ To je po meni legitiman politički kurs. Redovno ga furaju silikonske sponzorušice diljem naše lepe zemljice. Interes na prvom mestu, 'beš ideale.

Pored taze kvarcovanih Srpkinjica koje paradiraju u potrazi za situiranim matorcima (svašta, neće valjda da rade u nekom kiosku i prave pljeskavice za minimalac?), pragmatizam furaju i političari. Pragmatični smo u odnosima sa SAD. U odnosima sa Rusijom. U odnosima sa Albancima. BoTa je pragmatičan prema Ivici i njegovim „Maricama“. Toma Nikolić je pragmatičan prema EU. Svi smo pragmatični. I fini.

I da se naša zemlja ponovo danas nađe u situaciji u kojoj se našla 1941., kod mene nema nimalo sumnje da bi naša vlastela sa osmehom skinula gaće za šaku vlasti.

Ali ni to nije poenta ovog „lakog komada“, prvog u nizu. Poenta je u sledećem. Ja sam nekako... kako da se izrazim... tako je*eno PONOSNA na otpor mog naroda u Drugom svetskom ratu. Ponosna sam što smo se borili i izborili protiv ideologije koja je bila oličenje samog, koncentrovanog ZLA. Što nismo okrenuli glavu. Što smo očuvali integritet i dostojanstvo. Što smo se ganjali sa njima po šumama i gorama. I jedni i drugi, at some point. I ponosna sam na sve one koji su stradali od ruke nekog plavokosog „arijevca“. Ponosna sam na Užičku republiku, prvu oslobođenu teritoriju u okupiranoj Evropi. Kapiš?

I kada neko strada u borbi protiv ZLA, njegova žrtva nije uzaludna. To što smo mi učestvovali u WW2 nije za preispitivanje, već za ponos i diku. Bili smo na pravednoj strani, nismo dozvolili da nas gaze. 

I jeste, od ponosa i časti se ne živi. Ali to je ono što greje dušu i ono što ti daje pravo da ulicom koračaš uzdignute glave. I da svakoga pogledaš u oči.

A valjda smo do sada naučili  da se i od prodaje ponosa i časti ne živi. Osim ako niste oni koji je prodaju u vaše ime. Onda ste situirani.

Šta, nisam u pravu?

It’s not you, it’s me. Right?

Communiqué br.01 /2011

Umro je moj Twitter nalog.

To je večeras saopštio Centralni komitet radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i  narodnostima Socijalističke Federativne Republike Tvitoslavije.

Umro je. Da. Nakon duge i teške bolesti. I dok telegrami saučešća pristižu u velikom broju, postoji nekoliko pitanja koja možda zaslužuju detaljni odgovor od onoga: “dosta je bilo”. Pa, evo.

Na Twitteru sam od novembra 2007. godine. U to vreme, FB je bio “alfa i omega”, MySpace je polako nestajao, a Twitter je delovao kao simpatično mesto, potpuno nerdy, sa rudimentarnim opcijama. Idealno za sve nas kojima je povremeno trebalo bekstvo od blistavih svetla Fejsa. I tu smo se nekako pronašli. U tih 140 karaktera. Nije nas bilo mnogo, ali smo upravo zbog toga bili prisniji. Kao neki mali caffe u komšiluku u kome se stalno okuplja ista ekipica.

A onda su stvari počele da se menjaju. Tweetovi dragih likova su polako počeli da se gube u moru novih tviteraša… Kao i većina “starih” tviteraša, osećala sam se dužnom da se “nađem pri ruci” novajlijama, objasnim im  šta je zapravo Twitter, zbog čega je to tako zanimljivo kad je toliko ograničeno… I nekako nam je bilo drago, barem u početku, gledati kako naše mezimče (barem kada su društvene mreže u pitanju) raste iz dana u dan.  Prihvataš nove tviteraše, pratih ih, menšnuješ ih, ohrabruješ ih… Odjednom, broj followera i followanih prestaje da se meri desetinama, već stotinama… Poneko oduševljenje, poneko razočaranje, sve je to život. Niko nije savršen… Da bi nakon izvesnog vremena Twitter počeo da se pretvara u “priručnu” varijantu FB-a, sa svim onim stvarima zbog kojih sam svojevremeno tamo izbrisala svoj nalog. Jeftina muvanja, zlobni komentari, dupli nalozi, ogovaranja, ćućorenje po DM-ovima… I sve se to nekako moglo podneti, for old time’s sake.

Onda je počela da seva sujeta. Neko je bacio kosku zvanu “uticaj” međ’ tviteraše. I počelo je da varniči na sve strane. Menšn bez menšna. Svađe oko trivijalnih stvari. I to, čak i to sam mogla da istrpim. Niti prozivah, niti se osećah prozvanom, ali jbg, bilo mi krivo gledajući ljude za koje sam imala izuzetno visoko mišljenje kako se valjaju u blatu zarad nekih jeftinih Pirovih tajmlajnskih pobeda.

Poslednja kap su političari. Stranke. Funkcioneri. Aktivisti. To što ih nisam pratila nije bilo dovoljno da izbegnem njihov otrov, zbog novonastale tendencije nezanemarljivog broja tviteraša da se do grla uvuku u bulju “moćnima”. 

Prvo bi “moćni” tvitnuo nešto tipa: “Sunce je na nebu”. Posle 20 sekundi, isti taj tvit ritvituje barem 10 ljudi. To su oni što ga RTuju normalno, “na dugme”. Pored tih 10, nađe se još barem 20 njih koji tvituju po formuli:

@wannabeuticajnitviteras: +1 RT @mocnitviteras “Sunce je na nebu”

Nedugo zatim:

@drugiwannabetviteras: Tacno! RT @wannabeuticajnitviteras: +1 RT @mocnitviteras “Sunce je na nebu”.

A posle kreću varijacije na temu:

@treciwannabetviteras: RT @mocnitviteras: “Sunce je na nebu” via @wannabeuticajnitvitears

Znači, zajebite me tih sranja. Stvarno. Da me zanima šta oni imaju da kažu o bilo čemu, zapratila bih ih.

I u pravu ste vi koji sada mislite „pa što lepo nisi unfollowala te što ti smetaju?“ Pre svega, to što je neko „loš tviteraš“ ne znači da je „loš čovek“. Nikada ne bih UF-ovala nekoga zato što nam se politički stavovi razlikuju... Ali na Twitteru nema razmene mišljenja, nema dijaloga. Sve se svodi na napuš i blok. Zajebi. A meni je nekako glupavo bilo stalo do cele te Twitter priče da nikada, ali NIKADA nisam blokirala nekoga. Unfollowala jesam, ali ni unfollow ne pomaže, zato što od jbnih RTova ponekad ne može da se živi!

Pa čak kada bih i to stavila po strani, ostaje činjenica da se Twitter promenio. Od malenog i šarmantnog kafića iz kraja, prerastao je u gigantski bar veličine hipodroma u kome niko nikoga ne sluša, skoro svi pokušavaju da budu cool i što mudriji u tih 140 karaktera. Nema spontanosti, nema priče, nema uvažavanja... Umesto da bude mesto koje zbližava i relaksira, 90% tviteraša svakih par minuta rifrešuje Favstar, samo da bi hranilo svoj ego.

Kao što rekoh, ZAJEBITE ME TIH SRANjA.

Ne vidim sebe više tamo, a 140 karaktera je isuviše malo da bi u njih stao sav moj hejt prema social media sceni Srbije. Ne želim da se svađam, ne želim da upadam u polemike. Ne želim da čitam DMove prepune ogovaranja. Ne želim da čitam gde se ko „forskverovao“. I ne želim da unfollowujem par stotina ljudi da bih „smirila živce“.

Vraćam se dobim, starim vremenima. Blog, chat. A sada i Google +, zahvaljujući kome ću ostati u kontaktu sa elitom Twittera. Pametnim i mudrim ljudima čije glasove nisam mogla da čujem od sveopšte galame.

Kome trebam, taj zna gde da me nađe.

Ja promenila kafanu. A vi?

Kalemegdanski meltdown

Niste valjda mislili da će to da prođe neopaženo na ovom blogu? No f-in way. A, da - oni "osetljiviji" na psovke mogu slobodno da preskoče ovaj tekst.

Odmah da se razumemo - Amy Winehouse je institucija. Osoba koja je svojom muzikom, pojavom i autentičnim predstavljala "dašak svežeg vazduha" u ustajaloj bari svetskog mejstrima, koji se do tada sastojao mahom od planktona i grinja u vidu Britney Spears, Christine Aguilere, i ponekog oronulog metuzalemolikog bića kao što je Madonna ili Cher. Umesto plastičnih pop zvezda koje su sve nalik jedna drugoj, Amy je drugačija. Originalna, autentična i spontana. Njoj ne treba jebeni autotune. Njoj ne trebaju matrice i plesne ekipe od po 40 ljudi da skaču na sceni iza nje, ona ne mora da oblači 'aljinče od živog mesa da bi bila zapažena. Ne mora da koketira sa religijom i snima spotove koji izazivaju sablazan. Ona suštinski ne pripada mejnstrimu, i svaki put kada bih gledajući neki top20 i videla njenu pesmu u sendviču između nekog Biebera i Rihanne, setila bih se "bacanja bisera pred svinje". Ona je unikat.

I pored svojih neospornih kvaliteta, Amy se usudila da ima problem. Zamislite samo - Amy se ne uklapa u vaše strandarde "pop-senzacije", jer ispod svog tog talenta i ekscentirčne pojave, krije se ljudsko biće. I to još sa psihičkim problemima. Ali to nije bitno, zar ne? Platili ste kartu za koncert Amy Winehouse, što bi vas bolelo uvo što ona ima problem? Očekivali ste da za svoj uloženi novac (koji uopšte nije mali) ispred sebe na stejdžu vidite hologram osobe čije ste hitove do sada nebrojeno izlizali na vašim mp3 plejerima. A uopšte neću da ulazim u raspravu da li je IKO od prisutnih dao novac za originalan CD. Sve se nešto mislim da je isti obezbedio RapidShare ili Megaupload. A i to ste sigurno skinuli zato što ste čuli da "ima tu neka pevačica sa mnogo dobrom pesmom", pa ste pomislili da skinete ceo album. Verovatno ste tek nakon par meseci skontali da je ona snimala i pre "Back 2 Black?" I to ste skinuli, ali vam se nije baš dopalo, a? Nije vam bilo dovoljno "pop?"

I onda je došao koncert. "I've paid you to dance, so DANCE, GOD DAMN IT!"

Zamislite samo, Amy se pojavila na stejdžu, očigledno pod jakim uticajem nekih psiho-supstanci. Alkohol, narkotici, i jedno i drugo... Ma, nebitno. I nije bila u stanju da bude jebeni hologram, kao što ste očekivali od nje. I sa pravom ste bili besni. Kakav je to način! U zemlji u kojoj je plata njanjanjanja evra, karta košta njanjanja evra! FU. Za taj problem se obratite Dinkiću, Cvetkoviću i Tadiću. Kakva prevara, izaći onako na scenu, bauljati i saplitati se, gađati članove benda obućom... A jedina misao koja vam se vrti pred očima su onih 4K dinara koje ste dali da bi gledali Amy. To što se drugo ljudsko biće RASPADA na sceni je najmanje bitno, skotovi sebični. Ma koliko ono samo bilo odgovorno za svoje postupke. Najvažnije je tih 4000 dinara koje smo platili da gledamo koncert Amy, i zahtevamo da dobijemo koncert Amy. Lepo reče Srbljanovićka, ako bi to još moglo da počne sa "Dobro veče Beograde", na lošem srpskom, pa jao... ima urednici šarenih strana u dnevnim novinama da se upiške od miline.

Biću prosta - jeb'le vas vaše 4.000 dinara! Ali stvarno. Misiš da si bolji od njenih menadžera koji su je izvukli sa rehabilitacije pre vremena da bi svoje džepove napunili parama? E pa nisi. Ako sebe smatraš fanom, a ovakav nastup te iznenađuje, onda zaslužuješ da pukneš ne 4, već 44 hiljade dinara. Imaš li YouTube? Pratiš li vesti koje se tiču tvog idola? I sada se čudiš kako to da se Amy pojavila u onom izdanju? A ako si došao samo da bi se pokazao u društvu, da bi ispao urbana faca koja posećuje velike koncerte, tebi onda dupli FU. Trebalo je da pukneš 444.000 dinara.

Odmah da se razumemo, i ja sam platila skoro 4k za kartu. Nažalost, nisam mogla da odem, pa sam kartu poklonila, ali mi nije žao tog novca. Makar to bilo neko retroaktivno plaćanje za sve one sate provedene slušajući "Tears dry on their own", "Back to black", "He can only hold her"... Ako neko u mojim očima ima kredit da me ne ispoštuje kao fana, to je ona.

Ali dosta sam pričala o vama. Sada ću da pričam o nekome ko je, sudeći po vama, najmanje bitan u celoj priči. O Amy. O jednom običnom ljudskom biću, prepunom i mana i kvaliteta, koje ima ozbiljan problem sa svojim zavisnostima, ali koje nije tako "superiorno" (poput vas, pošto ste vi savršeni, je l' tako?) da se izbori sa svojim nedaćama. A uprkos svim psihičkim i zdravstvenim problemima koje ima, Amy je uspela da se izdigne u sam vrh svetske muzučke scene. Njen "meltdown" na Kalemegdanu je bio tužan za gledanje. Nešto kao Titanik koji udara santu leda. Amy je dotakla samo dno, a potresni snimci koji su preplavili domaće i svetske medije (a koje je inače napravila fellow blogerka Iva) samo pokazuju koliko je zavisnost ozbiljan problem, i koliko je teško izvući se iz tog pakla. 

Svesno ili ne, Amy je ogolila svoju dušu pred srpskom publikom. Došla je do dna, i to ne u privatnosti svog doma, ne u hotelskoj sobi, već pred vama. Pošto nisam sigurna da se razumemo, ponoviću. Jedna od najvećih svetskih zvezda je eksplodirala pred srpskom publikom, a zatim i pred celim svetom. A vi pričate o svojih bednih 4K dinara? To redefiniše sebičnost. A to što potencirate da su i do sada koncerte držali mnogi koji se muče sa drogom, ali su bili profesionalni na sceni samo govori u prilog tome. U fazonu, "šta me boli uvo da li se drogira ili ne, da li je psihički nestabilan ili ne, ja samo hoću da mi otpeva kako treba".

Najiskrenije se nadam da će kalemegdanski "koncert" biti wake-up call za Amy. Ali ne zbog vas, jebenih kvazi-fanova... Ne da bi vi mogli da se ugodno njišete uz njene hitove koje ste par nedelja ranije skinuli preko torrenta. Ne zbog vas, već zbog nje. Zbog Amy Jade Winehouse. Talentovane devojke od 28 godina, sjajnog glasa koja je već sada ostavila neizbrisiv trag u svetskoj muzici, a koja svoje nesavršenosti i mane nije "fotošopirala" radi vašeg estetskog/moralnog/potrošačkog užitka.

PS A propos američke komičarke Chelsea Handler. Jebote, koji vam je? Da li ste ikada gledali insult comedy? Da li znate koje Lisa Lampanelli? PIIIIIP vam materina, nije problem kada je svaki Crnogorac lenština, svaki Slovenac gej, a svaki Bosanac glup? Bitno da je Srbin na kraju najpametniji? Kao što je koleginica Ivanizmi odlično primetila, simpatično vam je bilo kada je Sacha Baron Cohen onako prikazao Kazahstance? Takođe, nije vam problem kada je svaki Jevrejin tvrdica i sebičnjak koji večito nešto muti vama iza leđa? Kada je Rom simbol nečistoće, incesta i sl.? A kada se komičarka usudi da se poigra i sa Srbima, onda vadite praprapradedinu sablju, glancate sečivo i osećate se uvređenim i povređenim, tražite izvinjenje?

I don't understand, našli ste na njoj da demonstrirate "čast"? Koliko se sećam, Džozef Bajden je svojevremeno o Srbima rekao znatno gore i uvredljivije stvari, pa niste pisali peticije kada je isti nedavno bio u BG. Jebeni licemeri.

I da sam na mestu Chelsea, ne da vam se ne bih izvinila (namerno kažem "vam", a ne "nam", pošto se ja nisam našla uvređenim, za vas me zabole đon), već bih bila još gora i otrovnija. Koje ste vi hepo-kockice... Ne mogu da verujem.

PS I told ya I was trouble, you know that I'm no good.

Padu skloni

Pre par godina, Miroslav Lazanski je u svojoj kolumni u "Politici" primetio veoma interesantnu stvar, vezanu za raspad Jugoslavije. Posmatrajući taj proces kroz jednu, na prvi pogled banalnu i trivijalnu stvar kao što su pozivni brojevi, Lazanski se sa pravom zapitao: ako je Srbija dobila 381, Slovenija 386, Hrvatska 385, Makedonija 389, Bosna 387, a Crna Gora 382, za koga se čuvaju 383, 384 i 388? Kosovo, Vojvodina i Sandžak? Da li je zaista gotovo?

Postoje teme o kojima nikada nisam želela da pišem na blogu. Jedna od tih tema je i raspad Jugoslavije. Razlog zbog čega nisam htela da se bavim tom tematikom je jednostavan: potrebno je vreme. Ne da se "zacele rane", već da se prašina slegne i da se pronađu svi vešto skriveni delovi slagalice. Da se strasti smire, nacional-romantični zanosi prođu i da se toj tužnoj i ružnoj epizodi priđe sistematično, trezveno, hladne glave i iskreno. Mislim da još uvek nije prošlo dovoljno vremena za tako nešto, ali jbg - osećam potrebu.

I uopšte neću da pretendujem da budem "sistematična, trezvena, hladne glave" zato što to jednostavno nisam. A kako da budem? Rođena sam u jednoj zemlji, rvala sa sa pubertetom i hiperinflacijom u drugoj, gledala sve nas u trećoj kako bazamo kao guske u magli, da bih ovaj tekst pisala u četvrtoj. I jeste - jugonostalgična sam. Verovatno da taj sentiment koji gajim prema SFRJ čini i neka seta za bezbrižnim detinjstvom, ali objasniti ga na taj način je pogrešno.

Da, bila sam "Titov pionir". Tako je, "indoktrinirana" sam od malih nogu. Kako ih samo nije bilo sramota da deci pune glave i ispiraju mozgove pričama o tamo nekom "bratstvu i jedinstvu?" Kakva je to prljava komunistička propaganda po kojoj treba da volim i tamo nekog Boruta, Hrvoja, Safeta? Kako su se samo usudili da u dečije mozgove usade ideje da je Jugoslavija jedna velika, lepa zemlja, "od Vardara pa do Triglava" u kojoj svi možemo da živimo jedni pored drugih u miru? U kojoj niko nije gladan? U kojoj ima mesta za sve?

Hvala Bogu, pa su se pojavili "veliki mudraci", nacionalne mesije. Hvala im što su nam otvorili oči. Hvala im na podsećanjima na Jasenovac, Stjepana Radića, Pavla Đurišića. Hvala što su nam otvorili oči i podsetili nas na Staru Gradišku, Blajburg, vojnu krajinu, Punišu Račića i samim tim nam jasno stavili do znanja da ne možemo zajedno i da je ono SFRJ bila samo masovna hipnoza. Hvala im što su nas naučili da gledamo prezimena, da jedni drugima brojimo krva zrnca. Hvala im što su napokon raspračali tu smrdljivu komunističku tvorevinu, "tamnicu naroda", i od jedne zemlje, jednog tržišta napravili 6 novih. Svima su nam učinili neviđenu uslugu, hvala. Od sveg srca, hvala.

Jeste, sarkastična sam. Ljuta, besna. Rezignirana, razočarana. Gnevna sam na "nacionalne heroje", "očeve nacija" - najobičnije kasapine koji su svoj krvav trag ostavili svuda, od Vardara pa do Triglava, zarad svojih sebičnih interesa. Sad će neki mudrijaš da sebi u bradu promrmlja: "Ma da, kako da ne. Ko nas to zavadi, a? Zna se ko je prvi počeo!" Takvima kažem "jedite govna". Ko je prvi počeo? Kada je počelo? Na Maksimiru? Ubistvom svata? U Račku? Koje godine je počelo? 1990.? 1989. na Gazimestanu? Ili 1941.? Možda 1928.? 1914.? U kom veku? Čija krv je prva prolivena zbog mržnje? Koliko jebeno može da bude bitna stvar koju jednostavno ne možeš pouzdano istorijski da utvrdiš da bi je koristio kao opravdanje za svo zlo kasnije počinjeno?

"Pali smo zato što smo padu bili skloni".

Da je Jugoslavija bila jaka iznutra, kompaktna - nikada se ne bi raspala. I jeste, u kvazi-patriotskom zanosu dizali smo noževe jedni na druge. Ubijali se. Klali na najmonstruoznije načine. Ne onako hladno, sistematski kao što su Nemci radili Jevrejima i stanovništvu okupiranih zemalja. Ne, ovo je jedan veliki "zločin iz strasti". Kao kada muž maltertira ženu, pa njoj konačno pukne film, uzme nož i ubije skota. Ali ga ne probode jednom, ne. Probode ga jednom, dva puta, tri puta. Ako je pištolj, sroka ceo šaržer u njega. Iracionalno. Mi smo se ubijali iracionalno, zadojeni novootkrivenim "razlikama" za koje nam objasniše naše mesije da su nepomirljive.

Svi smo mi imali noževe u rukama. Ali te noževe nam je u ruke stavio neko drugi. Neko kome nije odgovaralo da Jugoslavija ostane čitava. I niko me ne može ubediti u suprotno, ne pored tolikih očiglednih dokaza koji su svuda oko nas.

Isti ti dušebrižnici su i dalje tu. Uništili su nam ekonomije i industriju, stavili nas u položaj kolonija, sve vreme nas uveravajući da to rade za naše dobro. Umesto jedne prilično zajebane zemlje, stvorili su 6 majušnih, minornih, beznačajnih i apsolutno zavisnih zemljica, a na njihova čela stavili slabe liderčiće bez ideje i cilja, uskih pogleda na svet kojima je samo lični interes bitan. A kako se brinu za "budućnost regiona", došli su na genijalnu ideju - osnovali su ad hoc tribunal u Hagu, koji će, šatro gistro, doprineti pomirenju naroda. Ne serite. Hag samo doliva ulje na vatru i povećava tenzije. 

Hoćete da nam pomognete? Zaista? Pa hajde. Za početak, vratite nam naše ekonomije. Izgradite ponovo industriju koju su uništili vaši lokalni poverenici, po vašim nalozima. Ne uništavajte naše privrede vašim agresivnim izvozom. Može tako? Ne vucite nas za nos, na pravite nas ludima. Ne rovarite. Ne huškajte nas jedne protiv drugih. Sklonite vaše gramzive šape sa naših prirodnih resursa. Zauzdajte vaše drske bankare-zelenaše, ne krojite nam vlade. Ne manipulišite nama. Ne forsirajte pomirenje na trulim osnovama, jer nema pomirenja dokle god se neko oseća oštećenim i poniženim i vi to dobro znate. Kolektivna frustracija rađa kolektivni gnev. Setite se Vajmarske Nemačke.

A mi? Za početak, probudimo se iz ove kome indukovane slatkim snovima o evropskim integracijama, zimovanjima u Garmiš Partenkirhenu i novom automobilu svake 4 godine. Kada vreme već ne možemo da vratimo, izvucimo pouke, naučimo lekcije. Ne treba da zaboravimo sve one koji su izgubili živote da bi mi sada "živeli ovako srećno", ali tek kada shvatimo da je nevina krv prolivana i na drugoj strani, tek tada možemo shvatiti besmisao svega ovoga se dogodilo.

Na samom kraju, vratila bih se na sam početak teksta i priču o pozivnim brojevima. Neke ružne scene sa stadiona Crvene Zvezde su dovele do spekulacija, pa čak i spinovanja da je u pitanju "novi Maksimir". Nemojte šaliti sa takvim stvarima. To da li će Vojvodina biti nezavisna država jednog dana ili ne - nastojaće da odluči neko drugi, u nekom "ovalnom kabinetu", na osnovu brižljivo sastavljenih procena MMF-a, Svetske banke, međunarodnih kriznih grupa, i ostalih think-tankova. Ali od svih nas zavisi. Ko u divljanju minorne (u svakom pogledu) grupe navijačkih ekstrema vidi "novi Maksimir", taj ga i traži. Nemojte od rivalstva dva kluba praviti začetak krize, nemojte flejmovati, nemojte udarati ponovo na "krv i zemlju". Ne dozvolite sebi da budete izmanipulisani od strane onih koji su nas sve doveli ovde gde smo sad.

Ja neću ponoviti greške naših roditelja. Aj dont giv a fak. Ne može meni biti "bliskiji" neki Finac, Belgijanac ili Nemac od nekoga ko govori mojim jezikom. Od pomenutih Boruta, Hrvoja i Safeta. Da li stvarno mislite da je jedini način da prosperiramo tako što ćemo hejtovati jedni druge i međusobno se potkopavati? Dozovite se pameti. Dosta je bilo.

Čak i za balkanske uslove. Dosta.