Sindrom "Srbija"

Predlažem da se u međunarodni šifrarnik bolesti unese novi psihijatrijski poremećaj, isključivo grupnog karaktera, sačinjen od niza raznovrsnih psihopatoloških fenomena, objedinjenih pod nazivom sindrom „Srbija“.

Sindrom „Srbija“ predstavlja kulminaciju višegodišnjih frustracija na nacionalnom planu, koje se neizbežno reflektuju na mentalni život pojedinca, gde dolazi do njihove ekspanzije i međusobnog povezivanja na nivou grupe. Takve dodatno „obogaćene“ frustracije predstavljaju novi kvalitet koji pretenduje da postane novi obrazac ponašanja na nivou celog naroda.

Okidač za nastanak sindroma nikada nije jedan događaj, već niz neprijatnih i neočekivanih događaja, koji su van kontrole pojedinca, a koji postepeno i sistematski demontiraju njegov unutrašnji etički sklop. Marfijev zakon zaista postaje realnost i pravilo do te mere da pojedinac više ne očekuje da može da se dogodi nešto lepo i pozitivno. Sve to dovodi do potpunog gubitka samopoštovanja i samopouzdanja, tako da pojedinac nema volju da nešto promeni. Ono što je poseban kuriozitet je da pojedinac, iako suštinski sposoban da razlikuje „dobro“ od „lošeg“ i „pravdu“ od „nepravde“ u svojoj reakciji na istu ide u potpuno drugu krajnost, ponašajući se krajnje autodestruktivno, na svakom koraku radeći protiv sebe i svoj interesa.

Autodestruktivno ponašanje nije samo pasivno, u smislu da pojedinac ne čini ništa da popravi svoje stanje, već poprima i aktivne dimenzije, tako što pojedinac preduziima radnje koje se direktno kose sa njegovim interesima. Pa čak i kada to autodestruktivno ponašanje ima uspeha, pojedinac paradoksalno ne oseća zadovoljstvo, već se potreba za daljim degradiranjem sebe povećava. Za razliku od narkomana koji svesno žrtvuje svoje zdravlje, pa i život zarad nekoliko minuta „high“-a, pojedinac koji ima sindrom „Srbija“ to radi podstaknut iracionalnom mržnjom prema sebi.

Po svemu sudeći, u pitanju je specifičan mehanizam koji stanje bespomoćnosti i očaja, koje su koliko toliko normalne i zdrave reakcije na neki ružan događaj transformiše u iracionalno ponašanje. Osoba nije u mogućnosti da objektivno sagleda situaciju, već svu krivicu preuzima na sebe, opravdavajući tuđe postupke usmerene direktno protiv nje same, gde se već mogu pronaći analogije sa registrovanim psihijatrijskim poremećajem sindroma „pretučene žene“ (MKB10/ICD-9 T 74.1).

Na nivou pojedinca, prisutne su depresija, agresija, ali i elementi disocijativnog ponašanja. Na nivou grupe, paradoksalno, prisutni su elementi sebičnosti, potpunog nedostatka empatije i solidarnosti, masnovna histerija kao i sklonost ka autoritarnom ponašanju. Ta sklonost se reflektuje kroz uskraćivanje prava drugima na različito mišljenje.

Terapija? Za adekvatnom terapijom se traga svake 4 godine, ali se prognozira da lek neće biti pronađem još barem 40 godina. Za sada, jedine rezultate daje eksperimentalna terapija u vidu trajnog iseljenja iz Srbije i raskidanje svih veza sa njom.

Poslednji glas Srbije?

Sećam se svog polaganja ispita iz Naslednog prava. Davno to beše, ima podosta godina, ali se odlično sećam svakog detalja. Dobila sam 3 pitanja, od čega sam znala 2, a treće prilično loše. Ono, sećam se tih stranica u udžbeniku, ali da me ubiješ - nisam mogla da konkretizujem ono što sam znala. Takozvano "maglovito" pitanje. I tako ja razmišljam u sebi... "Da l' da vratim pitanja, da se ne blamiram? Ma jok. 'Ajde da probam, šta bude - bude. Ko zna, možda i prođem, Bog čuva budale!" I počnem ja da odgovaram. Prvo pitanje - super. Profesor samo viče "Dalje, koleginice... dalje... sledeće". Krajičkom oka vidim da je uzeo naliv-pero u ruku u fazonu "sad ćemo da upišemo neku lepu ocenicu u indeks, samo da vidimo koju"... Međutim, onda dođe "maglovito" pitanje. Pošto ga nisam znala najbolje, primenila sam dobru, staru studentsku strategiju: pričaj bilo šta, samo da ima veze sa pitanjem, koliko-toliko. I tako ja počnem da blebećem "susedno" ispitno pitanje, počnem da vezujem sa drugim pravnim oblastima... Toliko pričam, toliko sam se razmahala... Skoro do te mere da sam na trenutak pomislila da ću moćda i položiti... Međutim... Profesor se samo nasmešio, skinuo naočare i rekao mi: "Koleginice... vi ste na trećem pitanju ovde pred mene istresli jedan veliki džak, prepun koječega. I ja sada treba da prebiram po tom džaku i uzmem ono što mi treba da bih vam dao šesticu, je l' tako? A ja sam već stariji čovek, i nikako ne mogu da pronađem to što tražim, a vi namerno nećete da mi pomognete. Hajde da se vidimo u narednom roku!"

Gledajući "Prvi glas Srbije" svih ovih meseci, nikako nisam mogla da se otmem utisku da su ljudi iz "Prve" ispred nas prosuli jedan takav džak. A u taj džak su strpali sve čega su mogli da se dosete kada "su izvukli pitanje" muzičkog talent-show programa. Pa da vidimo kako su "odgovorili".

Audicije (koje su manje više standardne u ovakvim takmičenjima) su "obogatili" konceptom propadanja kroz rupu. Naravno, tu prepoznajemo "Ruski rulet", licencni kviz koji je davno išao na Pinku. A onda su došle eliminacije u vidu eliminacionih "radionica". Radionice su neodoljivo podsećale na "Boot Camp", drugu fazu takođe licencnog X Factor-a. Takmičari su ponovo podeljeni u grupe (po ko zna kakvom ključu, možda i random), i svaka grupa je dobila svog "mentora". Ponovo je u pitanju koncept preuzet iz "X Factor"-a. Mada do kraja nije ostalo jasno iz čega se to mentorstvo sastoji? Oni koji prate X Factor znaju da su mentori koji čine stručni žiri u stalnoj i neposrednoj vezi sa svojim "štićenicima" (koji su u originalnom show programu razvrstani u kategorije: boys, girls, over  25s & grupe), oni im lično biraju pesme i daju sugestije i usmerenja, i samim tim između mentora postoji konkurencija. S druge strane, uloga mentora u PGS je tako do kraja ostala misterija. Što se procesa eliminacije tiče, sličan princip kao u X Factoru - dvoje sa najmanje glasova idu u okršaj, pevaju ponovo i onda mentori odlučuju ko ide dalje, a ko otpada. Ah, da, onda se vraćamo na rupu. Famoznu rupu, kao vid završnog poniženja učesnika. A sudbina pobednika je krajnje neizvesna, pošto još uvek ne znamo koja je nagrada za osvojeno prvo mesto. Možda titula "prvog glasa?" Album niko ne spominje.

No, pre nego se osvrnem na žiri, druga bitna stvar. PGS je od početka reklamiran kao šou koji neće favorizovati nijednu vrstu muzike, kao i da se zaista bira "prvi glas", bez obzira na žanr. OK, to tako ne ide. To je bullshit. Apsolutno je OK menjati žanrove, ali ne i... pa, hajde da to nazovem "kategorije". Postoje zabavnajci, postoje narodnjaci. Zabavnjaci dalje mogu biti rokeri, baladžije, popići, r'n'b... A narodnjaci mogu biti grandizovani (sa orijentalnim trilerima), a mogu biti i u "od izvora dva putića" fazonu. A opet mogu furati i boemski/sevdah fazon. Potpuno je u redu da jednog izvođača šetaš kroz različite muzičke žanrove, ali u okviru iste kategorije. "Od Nirvane do Silvane" je legitimno muzičko opredeljenje, ali za slušaoca, ne izvođača. Ali očigledno je da ljudi iz produkcije nisu želeli da se odluče za jednu kategoriju - a i zašto bi? Bitan je profit, a profit, kao i gledanost su svakako impozantnije ako se u šou ubaci i poneki narodnjak. Jer - ovo je Srbija, a ono što PGS nudi neko dobronameran može nazvati "stilskim hermafroditom". Ja ću biti malo oštrija i okarakterisati ga kao bućkuriš. Ili pomije? Kakogod.

A sada - žiri. Već smo apsolvirali da njihova uloga nije baš najjasnija. Ne bih se dalje bavila komparacijom sa X Factorom (suvišno je), samo ću izdvojiti par upečatljivih detalja. Pre svega, sastav. Očigledno je ko je "glavni" u žiriju i čija se sluša - Vlado. Lena Kovačević, kojoj ne možemo osporiti simpatičnost je do PGS-a bila relativni... ummm... how should I put this... anonimus? To što produkcija iz epizode u epizodu istu taguje kao "džez divu" je pomalo smešno i patetično, iako ne sporim njenu muzičku darovitost. Na kraju, tu je i izvesni Mare koji iza sebe ima ostvarene značajne rezultate, ali je i on (da se ne lažemo) - anonimus. Kada se ovo troje ukombinuju, dobijemo sledeću situaciju: 75% komentara se svodi na garderobu učesnika, 5% na interpretaciju, a ostalih 20% na šlihtanje i ulagivanje omiljenim im kandidatima. Štaviše, u nekoliko navrata se činilo da žiri i mi preko TV-a ne čujemo isti zvuk, pošto su neki katastrofalni falševi izvođača okarakterisani kao vrhunska interpretacija. Pa, mis'im ono... WTF?

A kada smo već kod "omiljenih" kandidata, nije teško primetiti uporno forsiranje određenih učesnika, a to se najbolje vidi po pesmama koje im produkcija dodeljuje. Dok se određeni "manje simpatični" kandidati šetaju kroz ne samo žanrove, već i kategorije, pri čemu im se uporno dodeljuju pesme koje im ne leže, za to vreme su "omiljeni" kandidati udobno smešteni u svoj "comfort zone". Nećemo o imenima, svako ko je gledao zna o čemu pričam.

In summation - iako se krije iza pretencioznog naziva, "Prvi glas Srbije" je daleko od toga. Što po formatu, što po realizaciji (počev od loših matrica, napadnog voditelja i žirija koji na trenutke deluje kao da je u alkoholisanom stanju). Glamur bogato opremljenog stejdža jednostavno bledi u poređenju sa svedenom, casual, štap+kanap varijantom koja je krasila neprevaziđeni 3K-Dur. Savetodavna uloga "mentora - članova žirija" deluje nedovoljna u poređenju sa drilom koji su učesnici imali u "Operaciji Trijumf". Povrh svega, sudeći po dosadašnjim eliminacijama, svakako da "glas" nije najbitniji, a opet - očigledno nije ni taj neki "x faktor".

Šta je onda bitno? Proizvodnja još jedne "zvezde" koja će se bez problema utopiti u more njonjavih i kilavih "pop" izvođača? Još jedan prosek? Čak je i "Grand" pošteniji od toga.

Vidimo se u narednom roku... ako ga uopšte bude.

Kopipejstologija

Moja teorija: ako tokom dana naučiš barem jednu stvar, dan nije uzalud protraćen. Evo, primera radi; juče sam naučila da se "srećan rođendan" na baskijskom kaže "zorionak zuri".  Potpuno nebitno, ali ko zna. Možda zatreba jednog dana. I današnji dan je bio "ispunjen". Saznala sam da nisu samo novinari "Blic"-a diletanti, već ni da RTS ne zaostaje. Naprotiv. A naučila sam još ponešto.

Da se odmah razumemo - ne mislim da je novinarska profesija nuklearna fizika ili neurohirurgija, te da zahteva neki specifični i visokosofisticirani intelektualni "mindset". Istina, ko želi da od toga napravi profesiju, može upisati žurnalistiku na FPN-u. Kratka digresija - oduvek me je fasciniralo to što se žurnalistika izučava na FPN. Ti divni, divni relikti socijalističkih vremena kada su novinari morali da prolaze ideološke drilove marksizma, samoupravljanja i td. Eh... Digresija završena. Bottom line - ne moraš da budeš nerd, geek ili neki "eeteefoliki" naočarko da bi se bavio novinarstvom. Mislim, možeš, ali to nije neophodno. U principu, kapiram da je dovoljno da budeš inteligentan, potkovan, pronicljiv, uporan, vredan i objektivan. I to važi za sve novinare. Bilo da pišu šarene strane, sport ili crnu hroniku.

Jednostavno, kada radiš u medijima, snosiš neku odgovornost za ono što izgovoriš, tj napišeš, zato što svojim delom utičeš na formiranje javnog mnenja. Radiš u nečemu što je definisano kao "sredstvo javnog informisanja". To ipak zahteva neku ozbiljnost u radu. Barem bi tako trebalo...

Ali ne. Danas je kudikamo jeftinije zaposliti nekog gnoma sa završenom srednjom školom ili nešto faksa da bude "novinar" određene redakcije. Istraživačko novinarstvo? Važi, tu je Google. Najaktuelnije informacije: društvene mreže. Nedostatak inspiracije za besmislene i trivijalne tekstove: Huffington Post. Zabavna sekcija: YouTube. Celebrity Gossip: Twitter. Prevod teksta koji nije na srpskom: Google Translate. Pa znate šta, rođaci... SVAKO od nas može da bude takav "novinar".

Eklatantan primer se dogodio upravo danas, kada je RTS (ali i B92 i još neki mediji) majstorski naseo na plasiranu deiznformaciju da je Dobrica Ćosić dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost, što je propratio adekvatnim kajronom tokom programa. Ono što nismo znali tada, a znamo sada, to je da ta lažna vest vodi poreklo sa mock-sajta Nobelove fondacije. I vaistinu, "average Joe" bi se lako mogao zbuniti i nasesti na ovu vest. Problem je što na RTS-u na mestu na kome bi trebalo da radi visokostručna osoba, uvek oprezna, koja sve uzima sa rezervom i ne plasira priču pre nego što je proveri; e, umesto takve osobe radi najobičniji... pa, "average Joe". Diplomirani kopipejstolog sa tastaturom i mišem.

Druga digresija: to što su autori pomenute "vesti" sa mock-sajta uradili je prilično, prilično lejm, jadno, patetično, bljutavo i otužno. Naročito kada se u obzir uzme politička konotacija cele priče. Ako misle da će ad hominem pljuvanje Ćosića "probuditi" Srbiju ili skrenuti pažnju na bilo šta, gadno su se zajebali. Toliko medijske pažnje, ne samo domaće, već i svetske javnosti, samo da bi na kraju dobili objašnjenje tipa "pa eto, hteli smo da pošaljemo poruku da je situacija u Srbiji takva i takva..." More marš. Kraj druge digresije.

Elem, koliko god da su autori vesti krivi (zato što su smišljeno plasirali lažnu informaciju), najveća odgovornost je na medijima. Da se ne lažemo, živimo u svetu koji je žestoko isprepletan društvenim mrežama, i sasvim je OK da mediji postanu aktivni deo takve slike. Međutim, svako ko je na internetu proveo barem 2 sata lako može da zaključi da sloboda koju isti pruža omogućava neverovatnu razmenu informacija, ali i dezinformacija. Namerno kažem dezinformacija. Jednostavna istina je: ljudi lupetaju. Seru. Neko sere iz neznanja. Neko iz zablude. A neko i sa skrivenim motivima. Nema korisnika interneta koji barem jednom nije upao u zamku u kakvu je upao RTS danas. Ali, što reče Alanis, "you live, you learn".

No, pitam se sledeće - na koliko laži smo već naseli? Današnji primer je posebno "opasan", zato što je bila u pitanju stvar koju je relativno lako proveriti (da ne ulazimo u tehnikalije oko sajta, domena itd). Šta mislite, koliki procenat vašeg "stava" je baziran pa pažljivo i perfidno plasiranim dezinformacijama? Ako je ovako drastičan primer "prošao" instituciju koja pretenduje da bude "javni servis evropske Srbije", koliko tek ima stvari koje smo uzeli "zdravo za gotovo", bez želje da zaista dođemo do koliko toliko objektivne slike? NATO agresija na Libiju je noviji primer iz prakse, kao i celokupno "arapsko proleće". Setimo se i političkih previranja u Iranu pre izvesnog vremena. A setimo se i Račka. I Markala. Svinjskog i ptičijeg gripa... Primera koliko vam duša želi. Čim na vestima čujem da novinar kaže "prema neproverenim informacijama...", odmah znam koliko je sati. Samo što je danas situacija utoliko gora, pošto status "source"-a dobija bilo koja dileja ili dijabola sa Twitter nalogom. Ili blogom, for that matter.

Lenjost je keyword. Bilo da je prisutna na strani "novinara" koji pretenduje da me informiše o nečemu i formira moj stav, a koga mrzi da mrdne guzicu iz kancelarije, već tekstove piše kompajliranjem rezultata top5 Google pretrage traženog pojma. Bilo na strani čitaoca (gledaoca, slušaoca...) koji slepo veruje u ono što pročita i jednostavno ne želi da se potrudi da prikupi još informacija "sa druge strane". Ili od drugog izvora.

Wikileaks je lep primer. Hiljade i hiljade poverljivih prepiski, u kojima su i neki naši političari glavni akteri. Sve je tu, na dohvat ruke. Ali - mi ne želimo time da se bakćemo, već čekamo da nam neki novinar to "dajdžestira". I onda mi to pročitamo i kažemo "AHA! Znao sam!" I okrenemo drugu stranu novina. Niti se zapitamo da li je novinar to tačno preveo, da li je nešto možda izvukao iz konteksta, ili je nešto bitno izostavio, bilo greškom, bilo iz zle namere. Ne, to bi zahtevalo od nas da se pomučimo i umesto lajkovanja fotki na FB, čitamo "tamo neke depeše". Smor, zar ne?

Jedina pozitivna stvar u celoj ovoj drami je to što je ovo bilo samo zagrevanje za ono što nas čeka. Ne zaboravite, bliže se izbori. Ne sumnjam da su spin-doktori, PR magovi i ostali "gurui" naših političkih stranaka spremili čitav arsenal fekalija kojima će da gađaju političke protivnike. A svakako da će pokušati da nam prodaju i sopstvena govanca, ali kao išlere i čokoladne kolačiće.

Zapamtite: "shame on you if you fool me once, shame on me if you fool me twice". And what did you learn today?

Lešinari

I taman kada pomislim da sam sve videla... danas odem na sajt Blica, jel'te, da se informišem o aktuelnim zbivanjima u zemlji i svetu, i pored standardnih shockera (kao što je informacija da je Mirka Vasiljević trudna glavna vest dana – blago nama), doživim i ovo na naslovnoj strani (napomena: klik na sopstvenu odgovornost). 

Da se razumemo, ja gotivim „gore“. Gledam horor filmove. Dr G. na ID kanalu mi je TV heroj, naročito kada secka mozak i kada kutlačom vadi krv iz telesnih šupljina. Čak imam negde i onaj famozni dokumentarac kada onaj ludi Nemac radi obdukcije pred publikom (epic). Kapiram da sam odgledala barem stotinak dokumenataraca o najmračnijim likovima koji su koračali planetom, od masovnih ubica pa do manijaka. Ali...

Na naslovnoj strani izuzetno posećenog news sajta staviti ovakvu fotografiju – to ne da nije profesionalno, to ne da nije korektno, to je neetički. Ne samo što ne postoji ni trunka poštovanja prema porodici nastradale devojke i pijeteta prema njoj samoj, već se u obzir ne uzima činjenica da tom sajtu pristupaju i mlađe osobe. Brate, sestro, koliko um mora da bude poremećen, pa da ide na taj najniži i najbedniji shock value? Pa čak i da su stavili disclaimer da članak sadrži fotografije koje mogu delovati uznemirujuće na nekog sa osetljivom psihom ne bi bilo OK. Ovako je sve jadno, bedno i podmuklo.

Da li je slika leša neophodna? Ovo čak ni najgori mogući tabloid ne bi sebi dozvolio. Blic je prevazišao sam sebe. Čestitam, lešinari.  

PS U "practice what you preach" duhu, nisam okačila screencap naslovne strane sajta, već sam stavila link.  

4 laka komada - 4: "Umesto zaključka"

Znači, da apsolviramo: nacizam i fašizam nisu isto, sloboda govora je neprikosnovena, a zabrane nisu rešenje zato što mogu predstavljati opasan presedan. Ah, da, one more thing: Srbi su definitivno zbunjen narod kada je Drugi svetski rat u pitanju.

Pa opet, sve to što sam u prethodna 3 teksta navela nikako ne znači da treba ignorisati problem jačanja ekstremne desnice. Naprotiv. Problem je što naša "rešenja" za cilj imaju represiju (a svaka represija je ista, bilo da se sprovodi u cilju so-called demokratskih tekovina ili u cilju očuvanja apsolutne državne vlasti), a ne preventivu.

Pre svega, ne nasedajte na priče o "Vajmarskoj" Srbiji. To što se desilo u Nemačkoj je bio specifični splet okolnosti, što trenutnih, što istorijskih, i šanse da se takav scenario odigra u Srbiji su ravne šansama da klonirate sami sebe na WC šolji nakon obilnog obroka. To što je sada u Srbiji situacija teška i zaista podseća na situaciju u Nemačkoj u "ono" vreme nikako ne znači da će sutra da se pojavi neki lik koji će Srbe da naloži na ideju "super-rase", nadmoći i eugenike. Pobogu, kroz istoriju sveta, tolike zemlje su bile u većim nedaćama od Srbije, pa se nisu rađali novi Hitleri.

Da se ne lažemo - ekstremne desnice je uvek bilo. Od najranijeg detinjstva se sećam ponekog grafita sa svastikom na skrivenom zidu u gradu. Od toga niko nije pravio big deal. Matorci prođu, vide, coknu koji put, ljutito odmahnu glavom i krenu dalje. Ne mogu da se otmem utisku da se danas mediji prosto utrkuju ko će pre da uslika ekstremni grafit, samo da bi dalje mogli da eksploatišu spinovanu priču o "Vajmarskoj Srbiji", a da bi političar iz vlasti došao i ljutito, ali odlučno, prekrečio grafit. A upornom i neprimerenom medijskom pažnjom zapravo se daju odrešene ruke državi da se "svim raspoloživim snagama" bori protiv tog "super-zla". Po cenu ustavnih zabrana. Hm.

Ne kažem da je "neprijatelj" imaginaran, ali da li je zaista toliko moćan i jak koliko mu mi pridajemo na značaju? Imala sam priliku da u par navrata razmenim po nekoliko rečenica sa ljudima koji bi se mogli okarakterisati kao "ekstremna desnica". U najvećem broju slučajeva, u pitanju su klinci kojima je dosadno, kojima prija osećaj pripadnosti grupi, a kojima ponajviše treba reboot. Ali ne reboot u smislu policijske represije, već edukacije. Alo sine... Seti se streljanja đaka u Kragujevcu. Seti se Banjice. Aj' ne blamiraj se više i odrasti. Izuzetno je lako navesti prosečnog simpatizera tih ideologija u logičku zamku. Kao što rekoh, razgovor pali u 95% slučajeva. Preostalih 5% su budale koje laju, a ne ujedaju.

Međutim, ako u akutnoj epizodi panike i straha damo mandat državi da se u naše ime na neumeren način obračunava sa minornom i marginalnom grupom, apsolutno niko ne može garantovati da se ta državna sila jednog dana ne može okrenuti i protiv nas, samo zato što se ne slažemo sa svime što aktuelna vlast u tom trenutku radi.

4 laka komada - 3: "Zabrane"

U stvari, iako sam i ranije imala ideju da pišem o svemu ovome, konkretan povod je bio tekst objavljen u "NIN"-u prošle nedelje (br.3157), a koji se bavio temom zabrane delovanja organizacija ekstremne desnice. Tekst je veoma zanimljiv, bavi se raznim aspektima cele priče, a sadrži i nekoliko interesantnih prmera iz uporednog prava, tj prava drugih zemalja. Danas ću pokušati da "odbranim" svoju tezu, koja se može sublimirati u jednoj rečenici: "zabrane nisu dobre".

Ne znam koliko ste upućeni u tu problematiku, ali gro sajtova sa neonacističkim, antisemitskim i ostalim hejt sadržajem, hostovani su na serverima u SAD. Za razliku od našeg i velike većine ostalih evropskih ustava, američki ustav se prilično dosledno pridržava čuvenog "Prvog amandmana", po kome je sloboda govora neprikosnovena, i smatra se jednim od kamena temeljaca demokratije. Samim tim, imate pravo da lajete o čemu god poželite, dokle god to vaše lajanje nema za posledicu konkretno krivično delo. Nosi vam se majica sa svastikom? Knock yourself out. Negirate Holokaust? Nema problema. Veličate "Mein Kampf?" Nije sporno. Paradirate u Waffen SS uniformi i salutirate sa "Heil Hitler?" OK. Furate bele kukuljice i smatrate da je bela rasa najbolja na svetu? Ma važi. Ali - napadnite nekog tamnoputog, idete u zatvor. Premlatite stranca u naletu ksenofobije - idete u zatvor. Podignite ruku na ideološkog istomišljenika? Idete u zatvor. Lupite šamar gej osobi? Tvorza.

Ako mislite da je američkoj vladi mnogo stalo do demokratije i ljudskih sloboda grešite. Baš kao što grešite i ako mislite da je "Prvi amandman" glupost i ozbiljan propust koji omogućava realno minornim ultradesničarskim organizacijama da budu "vidljive". Ameri su zapravo ispali najmudriji, jer upravo time što dozvoljavaju svima da laju kako im volja, te grupe čine vidljivim. To je i cilj. Aktivnosti takvih udruženja (za koje nema spora da su negativna pojava) je kudikamo lakše pratiti i nadzirati ako se bave aktivnošću koja je legalna. Kada bi njihove aktivnosti bile inkriminisane, takva udruženja ne bi nestala, već bi prešla u underground.

Amerikanci su praktični ljudi. "Možeš da kenjaš o čemu god želiš. Mi čak i želimo da ti kenjaš što više, na taj način te imamo na radaru. Ali ako napraviš sranje, ideš u zatvor. End of story".

Sudija ustavnog suda, M. Draškić se u tekstu u NIN-u osvrnula i na "Prvi amandman", rekavši sledeće:

„U Americi nisu imali neposredno iskustvo sa ovom vrstom ideologija. Mislim da društva koja su se nedavno suočavala sa teškim zločinima koji su počinjeni upravo zbog usvajanja ideologija koje podrazumevaju mržnju prema drugom i drugačijem, moraju da pokažu veću dozu osetljivosti za ono što se u tom društvu događa“.

Reče žena i ostade živa. Alo, tetka. Ropstvo je u SAD bila normalna pojava sve do građanskog rata. Ku Klux Klan nije nastao u Lihtenštajnu ili Moldaviji, već u SAD. Amerikanci su u direktnoj borbi protiv sila Osovine izguble negde oko 400.000 ljudi, od čega nešto na Pacifiku, nešto u Evropi. Alo... Ovako eklatantan primer neznanja mogu da tolerišem na nekom phpBB forumu, ali ne i od osobe koja danas-sutra treba da ocenjuje i vrednuje šta je OK, a šta ne kada su zabrane u pitanju. Houli šit. Da se smrzneš.

"Efikasan" način da identifikuješ simpatizera neke ultradesničarske organizacije je ikonografija. Ako neko nosi svastiku, logično je da je neonacista (nećemo se baviti istorijatom svastike koju su nacisti nepravedno kidnapovali iz svetske baštine). Ergo, inkriminisaćemo nošenje svastike. I? Šta će se onda desiti? Pa ništa. Tamo gde je to slučaj, neonacisti su se već organizovali na druge načine. Umesto svastike, na garderobi nose broj 18 ili 88. 1. slovo abecede je "A", a 8. "H". 18 - AH. Adolf Hitler. 88 - HH. "Heil Hitler". Logičan korak - inkriminisati brojeve. Vi to ozbiljno? Hoćemo da inkrimnišemo i rune, pošto je i to pismo postalo sastavni deo ultradesničarske ikonografije? Poenta je, my dear brothers and sisters, stavljanje simbola van zakona ne rešava problem.

Početkom 2001., Yahoo je sa svojih servera uklonio sajt koji se bavio prodajom nazi džidža-bidža. Iako je po američkim zakonima tu sve OK, pod pritiskom francuske vlade, Yahoo je popustio. Baš kao što je popustio i pod pritiskom nemačkog sudstva zbog aukcije primerka "Mein Kampf". Nakon toga, ljudi iz Yahoo su odlučili da na svojim sajtovima zabrane prodaju nazi i KKK memorabilije, ali ne samo njih, već i svih ostalih grupacija koje veličaju mržnju i nasilje. Hm.

U očima prosečnog Kineza, ratna zastava carskog Japana izaziva podjednak revolt i bes kao što svastika izaziva kod većine Evropljana. Kako i ne bi. Japanci su u Drugom svetskom ratu u Kini počinili silan zulum, o kome prosečni Evropljanin ne zna ništa, a koji je često po svojoj monstruoznosti prevazilazio čak i nemački teror. Hoćemo da pričamo o genocidu? Britanci su odgovorni za smrt aproksimativno 10 miliona ljudi u Indiji. Hoćemo o tome kako su Britanci masakrirali negde oko 300.000 pripadnika plemena Kikiyu u Keniji, i to nakon Drugog svetskog rata? Da pričamo o genocidu nad Jermenima? Ili o onome što su konkistadori radili u Južnoj Americi? Staljin u Rusiji? Što ne bi inkriminisali lik Staljina? Ili Klintona? Buša? Američku "intervenciju" u Vijetnamu? Ako se složimo da je javno isticanje znamenja Hitlerovog Wehrmacht-a loše, po čemu je nošenje US Army Marine Corps znamenja OK?

Da li je jedini kriterijum u određivanju šta je zlo i šta se ne sme to da li smo MI stradali od toga ili nismo? Ako smo apsolutno osudili Holokaust (i to sa razlogom), iako su od njega stradali Jevreji, zbog čega sa istim ubeđenjem ne bi inkriminisali obeležja onih koji su zlo činili drugim narodima? Kinezima? Južnoafrikancima? Indijcima? Vijetnamcima? Aboridžinima? Jermenima? Rusima? Crncima u USA? Srbima u Jasenovcu? Hrvatima u Vukovaru? Muslimanima u Srebrenici? Nije mi namera da banalizujem i marginalizujem Holokaust (oni koji me poznaju, znaju koliki sam filosemita i koliko mi je drag jevrejski narod i sam Izrael), ali ako se već zalažemo za zabrane, i to pod okriljem univerzalnih i globalnih vrednosti, zbog čega našim zakonima ne bi imali globalni okvir? Zašto?

Pa zato što je nemoguće, that's why. Onaj ko je ratni zločinac za jedne, taj je heroj drugima. Onaj ko je genijalni strateg za jedne, taj je osvajač i okupator za druge.

Ali ima tu još jedna stvar. Kada zabraniš neku organizaciju, ona će nastaviti svoju aktivnost pod drugim imenom. Ako je zakonski pritisneš još više, povući će se u ilegalu. To smo apsolvirali. Ali ako kreneš sa progonom članova, od njih praviš žrtve. Ako pripadnike te organizacije uhapsiš samo po osnovu članstva, a ne zato što su počinili neko krivično delo (laju, ali ne ujedaju), vraćamo se u vreme verbalnog delikta i totalitarizma. U situaciji kakva je danas u Srbiji, od takvih ljudi praviš heroje. Kao što su nekada hapsili zbog posedovanja Staljinove slike, i slali na Goli Otok, sada treba da se hapse klinci koji imaju "Mein Kampf", ne razumem? Ne zaboravite da je taj "Mein Kampf" napisan upravo u zatvoru.

Dakle, zabrane ne samo da suštinski ne funkcionišu, već su i kontraproduktivne. Iako SAD nisu primer koji treba slediti, možda bi ovaj put trebalo da se ugledamo na njih. Pustimo ih da laju koliko hoće, neka se šetaju, neka marširaju... Ali čim naprave neko sranje - aps. I to žestok, ništa uslovna, ništa kućni pritvor.

My two cents. Eto.

4 laka komada – 2: “Terminologija“

iliti „nazovimo stvari pravim imenom“

A jeste nekako pogodno. Najlakši način da diskredituješ nekoga je da ga nazoveš „fašistom“.  Čak mi se čini da u kolektivnoj percepciji termin „fašista“ nosi veću stigmu od pojma „nacista“. Obično se govori o „antifašističkoj borbi“, „antifa“ pokretu i td. A neuki će često reći da su fašizam i nacizam ista stvar, s tim što je nacizam nemačka varijanta. Kako je to samo netačno. Jeste da je leto, tj letnji raspust, ali nikad nije kasno da se neke stvari nauče kako treba. Naročito ako se sa njima susrećemo u svakodnevnom životu.

Odmah da se razumemo: fašizam i nacizam NISU isto. Ponovite za mnom.

Nemam nameru da sada ulazim u istorijat tih ideologija, kada je koja nastajala, čime je bila inspirisana. Idemo instant.

Il manifesto dei fasci italiani di combattimento – tj manifest italijanskih fašista, objavljen je 1919. godine.  Na Wikipediji imate kompletan tekst manifesta, ali bih ovde izdvojila nekoliko detalja. Manifest se zalaže za, pazite ovo – aktivno i pasivno biračko pravo za žene (smeju da biraju i da budu birane); ustanovljavanje minimalnih zarada, učešće predstavnika radnika u upravljanju fabrikama; smanjenje životne dobi za odlazak u penziju sa 65 na 55 godina; miroljubivu spoljnu politiku; ali i nacionalizaciju crkvene imovine, kao i visoke poreze za najbogatije.

True, fašisti su kasnije u praksi... paaa, da kažemo „prevideli“ najveći broj odredbi i principi proklamovani manifestom su jednostanvo skrajnuti, a sve u cilju stvaranja jake, autoritarne, totalitarne države, sa nimalo miroljubivom spoljnom politikom.

Simbolika fašizma je veoma interesantna.

Snop uvezanih grančica i sekirče su simboli poznati još od rimskih dana, i dan danas se mogu naći na mnogim grbovima širom sveta. Intrigantno je što sam simbol o fašizmu govori kudikamo više od bilo kakvog istorijskog teksta. Obrati pažnju.

Jednu grančicu je lako slomiti. Međutim, ako uzmeš više grančica i jako ih stegneš, onda je taj snop znatno teže slomiti, zar ne? To je osnova fašizma (inače, fasces  na italijanskom znači upravo to, snop): snaga države je u jedinstvu. Jedinstvu, kolektivizmu. Ideologije, mišljenja. Svi su zbijeni i posvećeni istom cilju, i to ih čini jakim. A sekirče? Sekirče simbolizuje dominaciju države i monopola sile. Sekirčetom se služi država da održava red i da svaka „jedinka“ bude na pravom putu. Ako neka grančica štrči, sekirče je skrati. Totalitarizam – država je alfa i omega. Interes države je bitniji od ličnog interesa; stoga – lični interes „grančice“ mora biti podređen interesu države, tj sekirčeta, i zato se formira snop čvrsto vezanih grančica. Zaboravite pluralizam, zaboravite drugačije mišljenje, zaboravite opoziciju. (A onda se osvrnite i pogledajte gde živite).

Iako je i u fašizmu bilo eugeničnih i rasističkih momenata, oni su bile daaaaaleeeko manje izraženi nego u nacizmu. 1933. godine (kada su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj), Musolini je javno istakao da „nacionalnom ponosu nije neophodan delirijum rase“. Štaviše, Jevreji u Musolinijevoj Italiji su uživali znatno bolji tretman od svojih sunarodnika u Nemačkoj. Tek nakon što se Musolini čvršće spanđao sa Hitlerom 1938. godine, i kada su u izvesnoj meri, adaptirani zloglasni Nirnberški rasni zakoni, položaj Jevreja se pogoršao; gubili su poslove, bili su izloženi progonima, a bilo im je zabranjeno da se bave određenim profesijama. Pa opet, nisu bili ubijani. Do pravih pogroma, deportacija i ubijanja Jevreja došlo je tek pred kraj rata, i to od strane nemačkih trupa koje su vršljale po Italiji (koja je u međuvremenu ostala bez Musolinija i pokušala da sklopi mir  sa saveznicima).

A sada – nacizam.

Fašizam zaista deluje kao mala beba u poređenju sa zverskom ikonografijom nemačkog nacional-socijalizma. Za razliku od fašističke ideologije, bazirane na totalitarnoj državi koja ima apsolutnu nadmoć, a koja se tek kasnije artikulisala kroz agresivne militarističke i u manjoj meri rasne elemente, nacizam je bio totalni trip.

Krenimo samo od simbolike. Za razliku od fašista koji su furali rimsko nasleđe, nacisti su bili okrenuti mistici i drevnim civilizacijama. Kukasti krst, tj svastika, poznat je vekovima (neki naučinici smatraju još iz bronzanog doba) i  to u mnogim civilizacijama. Od dalekoistočnih, tibetanskih, indijskih, pa preko Jevreja, Indijanaca, sve do tevtonskih vitezova i čuvenog „Društva Tula“ (Thule Gesellschaft). Ali o tome detaljnije neki drugi put.

Kao što već rekoh, nacisti su bili crazy bitches, ali stvarno. Tripovali su se da su pripadnici arijevske rase, ložili su se na mistiku Tibeta (čak su slali ekspedicije tamo), na rune, drevne severnoevropske kultove... Vaistinu crazy bitches.

E sad – Hitler je primer fašističke Italije često uzimao kao model po kome treba ustrojiti državu. Jaka i apsolutna državna vlast, totalitarizam, militarizam… Međutim, ono što bitno i suštinski razlikuje je element rase. Nacisti su kapirali da se jaka Nemačka može stvoriti samo uz očuvanje čiste arijevske rase, iz koje je neophodno eliminisati sve one štetne faktore koji tu arijevsku krv prljaju. Ergo, najveći problem Nemačke je upravo prisustvo tih štetnih elemenata koji svojim delovanjem ne dozvoljavaju Nemačkoj da povrati ono mesto koje joj civilizacijski pripada –a to mesto je na samom vrhu, pošto su Nemci, jel’te super-rasa. Sve ostale rase moraju biti potčinjene i/ili uništene. Kolika je posvećenost ideji rasne čistoće bila prisutna u Nemačkoj dokazuje i činjenica da su koncentracioni logori radili nesmanjenim tempom sve do samog kraja rata.

Da se razumemo, ovo nije neki posleratni trip pobednika – ovo su istorijske činjenice. Ma koliko to danas neverovatno izgledalo, u Nemačkoj je u to vreme eugenika dovedena na nivo državne nauke, tj pseudonauke. Čuveni rasni zakoni nisu plod mašte nekih distopijskih autora, oni su bili realnost. Baš kao i sterilisanje, a kasnije i eutanazija invalida, mentalno obolelih i svih onih koji se nisu uklapali u ideal arijevca koji je proklamovao nacizam. Nacisti su se čvrsto oslanjali na darvinističke teorije, naročito ono “survival of the fittest”.

Znači, zaboravite i Musolinija, i “camicie nere”. Ovde govorimo o rasi, o krvi, o biologiji, o “naučno opravdanim” ubijanjima miliona ljudi, i to na hladan i proračunat način. Govorimo o fanatizmu, mistici, runama, okultnom, geomantiji. Govorimo o apsolutnom raskidu sa hrišćanskim moralom, kao i institucijom crkve. Antisemitizam nacizma nema apsolutno nikakav koren u hrišćanstvu.

To što nacizam i fašizam zaista imaju dodirnih tačaka, i što je Musolini na neki način “inspirisao” Hitlera nikako nije dovoljno da izjednačimo ta dva pojma.

A zbog čega je sve ovo bitno danas? Pa jednostavno je. Ako želimo da se borimo protiv nečega, onda to “nešto” moramo znati da prepoznamo. I da ga razumemo. A ne da lupamo etikete kako nam se prohte pod uticajem dnevnopolitičke terminologije.

4 laka komada: 1 - "Ratni"

I tako čitam danas u Blicu kako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema dan borbe protiv fašizma. Zvanično – problem je što smo, šatro gistro, imali 2 pokreta otpora, pa eto, nikako da se odličimo kada smo počeli da se rokamo sa Nemcima i Italijanima. Da l' onog dana kada je „Španac“ ubio žandara 7. jula 1941., ili nešto ranije, 13. maja kada su se organizovali „ravnogorci?“ E, da, nisam htela reći „Nemci i Italijani“, pošto to nije politički korektno. PC izraz je „nacisti i fašisti“. Riiight?

Faktografija tu nije sporna, barem što se datuma tiče. Ono što se kasnije dešavalo sa našim „pokretima otpora“ se najlakše može okarakterisati kao „balkanska“ posla, da ne kažem srpska. Uvek smo više voleli da se koljemo međusobno, nego da rokamo onoga koga treba da rokamo. Iako mi nije mi namera da ovde drobim o NOB-u i ravnogorcima, ne mogu a da ne primetim našu istorijsku tendeciju da se međusobno delimo, ma šta da je u pitanju.

(Uopšte, naš odnos prema Drugom svetskom ratu se može opisati kao „zbunjen“. Milošević je nekako vešto uspeo da napravi remiks komunističke zaostavštine sa motivima nacionalizma, koji su u to vreme bujali širom SFRJ. Aj nou. -.- Čovek je rodonačelnik političkog turbo-folka. Bio je dovoljno „comy“ da za sebe pridobije glasove „stare garde“, a dovoljno „čex“ da se očeše i o glasove umerene desnice i centra. No, da ne širim priču. )

Međutim, aspekt cele priče o obeležavanju dana borbe protiv Nem... ups, htedoh reći, fašizma i nacizma ima još jednu dimenziju koja se već neko vreme provlači kroz našu svakodnevicu. Naime, respektabilan broj istoričara, analitičara i ostalih –ara je mišljenja da smo „džabe krečili“. Tj , da je najveća greška što smo napravili sranje marta 1941. godine, da nam je Hitler nudio neutralnost „na tanjiru“, kao i da je sve ono što se dešavalo („Bolje grob, nego rob“, „Bolje rat, nego pakt“) ništa drugo nego zamešateljstvo engleske tajne službe, kao i da bi danas Srbija bila na nivou jedne Švajcarske da smo iscoolirali i „ispoštovali“ Dada Hitlera. Ukratko, da smo „pojeli govno što smo se kur*ili“. Da izvinu deca koja ovo čitaju.

U liniji sa tom „idejom“ ide i ideja pragmatizma u politici. „Mi smo mali, jadni, i naša dužnost je da skinemo gaće i natrtimo se kada onaj ko je jači to traži. Štaviše, mi u našem naguzivanju treba da vidimo priliku za dalje napredovanje!“ To je po meni legitiman politički kurs. Redovno ga furaju silikonske sponzorušice diljem naše lepe zemljice. Interes na prvom mestu, 'beš ideale.

Pored taze kvarcovanih Srpkinjica koje paradiraju u potrazi za situiranim matorcima (svašta, neće valjda da rade u nekom kiosku i prave pljeskavice za minimalac?), pragmatizam furaju i političari. Pragmatični smo u odnosima sa SAD. U odnosima sa Rusijom. U odnosima sa Albancima. BoTa je pragmatičan prema Ivici i njegovim „Maricama“. Toma Nikolić je pragmatičan prema EU. Svi smo pragmatični. I fini.

I da se naša zemlja ponovo danas nađe u situaciji u kojoj se našla 1941., kod mene nema nimalo sumnje da bi naša vlastela sa osmehom skinula gaće za šaku vlasti.

Ali ni to nije poenta ovog „lakog komada“, prvog u nizu. Poenta je u sledećem. Ja sam nekako... kako da se izrazim... tako je*eno PONOSNA na otpor mog naroda u Drugom svetskom ratu. Ponosna sam što smo se borili i izborili protiv ideologije koja je bila oličenje samog, koncentrovanog ZLA. Što nismo okrenuli glavu. Što smo očuvali integritet i dostojanstvo. Što smo se ganjali sa njima po šumama i gorama. I jedni i drugi, at some point. I ponosna sam na sve one koji su stradali od ruke nekog plavokosog „arijevca“. Ponosna sam na Užičku republiku, prvu oslobođenu teritoriju u okupiranoj Evropi. Kapiš?

I kada neko strada u borbi protiv ZLA, njegova žrtva nije uzaludna. To što smo mi učestvovali u WW2 nije za preispitivanje, već za ponos i diku. Bili smo na pravednoj strani, nismo dozvolili da nas gaze. 

I jeste, od ponosa i časti se ne živi. Ali to je ono što greje dušu i ono što ti daje pravo da ulicom koračaš uzdignute glave. I da svakoga pogledaš u oči.

A valjda smo do sada naučili  da se i od prodaje ponosa i časti ne živi. Osim ako niste oni koji je prodaju u vaše ime. Onda ste situirani.

Šta, nisam u pravu?

From my dead cold hands!!!

Da se uozbiljimo, jerbo je situacija ozbiljna. 11 Nemaca je preminulo zbog komplikacija nastalih nakon konzumiranjakrastavaca zaraženih retkim sojem E. coli bakterija?! Vatafak, dudz?!

Ne, stvarno  - WTF?! Prvo ptičiji grip (trk u apoteku po Tamiflu), onda svinjski grip (trk u apoteku po maske), a sada ovo? Krastavci iz pakla? To je novi modni trend za ovo leto?!

Ako među vama ima neko ko nema blage veze o čemu to ovako nepovezano brbljam, malo strpljenja. Prema pisanijima nemačkih i nekih sveCkih medija, jedna „tura“ krastavaca koja je na sever Nemačke došla iz Španije, navodno je zaražena rektim sojem bakterije koju svi dobro poznajemo, bilo lično, bilo posredno – Escherichia Coli.

E sad, kao da E. Coli nije dovoljno „zajeban igrač“, ovaj soj je posebno, posebno wicked, pošto stvara šiga-toksin. Takođe je poznata i kao enterohemoragična E. Coli. Šta je ovo „enterohemoragična?“ Paaa, bejsikli, to znači da pravi džumbus u crevima. Bloody mess, da budemo precizniji. Zapravo, jedan od najprominentnijih simptoma (pored standardnih grčeva i bacanja pegle) je upravo dijareja i to krvava. Infekcije ovim sojem E. Coli nisu neuobičajena stvar, i u najvećem broju slučajeva (preko 90%), prođu same od sebe nakon 5-7 dana.

Medžutim, razlog za zabrinuto podizanje obrva leži u onih preostalih approx. 5-10% kod kojih se razvije jedna od komplikacija infekcije, a to je hemolitičko-uremički sindrom. A to je nešto što može da vam totalno demolira bubrege i, daleko bilo, dovede do finalnog bacanja kašike. Ili krastavca, in this particular case.

No, Nemci ne bi bili Nemci kada ne bi bili oprezni, pa su nemački lekari (garancija kvaliteta i stručnosti, od dr Mengele-a, pa do Tomice Milosavljevića) iz državnog instituta Robert Koh (njihova varijanta domaćeg „Batuta“, lulz) rešili da lupe ban i na klopanje svežeg paradajza i zelene salate.

Pa, dobro, WTF?

Mom matorom, inače sklonom paranoji oko svakog patogena za koji čuje nije trebalo mnogo pa da i sam zavede autoritarni i totalitarni ban na krastavac u našoj porodici.

„Nemojte kupovati krastavac, da se ne bi svađali oko toga kao pre par godina!“ reče matori, aludirajući na slučaj kada sam tokom ptičijeg gripa (kada nisam bila vegetarijanac, pa sam opušteno njupala piletinu sa lokalne „farme“, zbog čega je došlo do jedne od većih svađa između njega i mene).

„Znaš li ti gde je Nemačka?!“ – moj pokušaj da aludiram na razum.

„Nema to veze! Jesi čitala kako se prenosi?“

„Nema šta da čitam, ja to znam“.

„A znaš? Pa kaži mi, kako?“

„Uglavnom fekalnim putem, ako se ne vodi računa o higijeni i ako se hrana ne sku...“ nisam stigla da završim rečenicu.

„Jeste, fekalnim putem! Znaš li ti koliko gastarbajtera i vozača kamiona sere i urinira po oranicama pored magistrala, a?“

„Ama, čekaj, neću kupovati krastavac koji je gajen pored magistrale... Premda ne verujem da neko još uvek praktikuje da sere dritto u njivu, ali ajde... Zar nisi čuo da su sad i paradajz i zelena salata pod sumnjom?“

„Nećemo ni njih da jedemo!“

„Molim?!“

„Nećemo ni njih da jedemo. Ljudi umiru po Nemačkoj, alo!“

„Ovaaaj... pa šta ćeš da jedeš?“

„Meso.“

„Meso?“

„Da.“

„A probava?“

„Šta sa njom?“

„Pa šta ćeš za probavu?“

„Rupurut“.

„To je za gorušicu“.

„Probiotik“.

„To je protiv proliva. Meso će da te zapuši k’o šamarčina budalina usta“.

„To... ali... ma, nema krastavaca, kraj priče!“

Indeed, to je bio kraj priče. Keva i ja smo postigle prećutni sporazum da krastavac švercujemo i štekamo pored saksija sa kaktusima na terasi, pošto matori mož’ da namiriše krastavac na kilometar. Ali to nije poenta.

Poenta, my brothers and sisters, je u sledećem. Ja sam vegetarijanac. Počinje leto. Ako mi oduzmeš krastavac, paradajz i zelenu salatu, ne ostavljaš mi ništa. Might as well shoot me at the spot. Leto nije leto bez krastavca i paradajza. Ona kuvana jaja koja jedem sa sirom nisu ista ako ih ne ušuškam u gomilu zelene salate i krastavca i odozgo nalijem senf. Ljudi, ja ne’am šta drugo da jedem. Meni su povrćke osnova ishrane. Situacija je alarmantna.

A sasvim druga priča je šta se stvarno dešava i koliko je situacija zaista ozbiljna. SZO se poslednjih godina žestoko izblamirala sa kojekakvim pandemijama i vakcinama, tako da svaka njena preporuka neće imati odjek kakav bi trebalo da ima. You know, da tamo ne sede korumpirani skotovi koji više nemaju kredibilitet da bilo kome sole pamet.  Jedni već pronalaze tragove većih zavera – neki kažu da  je to sve u cilju da se opelješe zdravstveni fondovi evropskih zemalja zato što je jedan od lekova koji se daje u terapiji hemolitičko-uremijskog sindroma, eculizamb (lek koji se od prošle godine eksperimentalno koristi za lečenje od navedenog sindorma) izuzetno, izuzetno skup. Drugi misle da je to sve „pakleni plan“ da se „uništi poljoprivreda Evrope“ i da se Evropljani prisile na uvoz povrća sa drugih područja. Treći misle da je u pitanju igra lobija („čiji krastavac je bolji“). Četvrti misle da je ovo napad na sve traženije organski gajene proizvode, pošto se u procesu proizvodnje najčešće koristi stajsko đubrivo. A peti naprave kompilaciju svega već navedenog i kažu „Aha, eto vam ga taj Codex Alimentarius!“ Whatever.

Na trenutak izgubih misaoni tok, ćale je ušao u sobu dok ovo kuckam i pobedonosno uzviknuo „Klistir!“ Pustiću ga da misli da je pobedio ovaj put.

Elem, bottom line: već sam se lišila prilično značajnog broja stvari. Ne pijem. Ne pušim. Ne drogiram se (mada je to, je l’ te, širok pojam, a ja ga ne tumačim ekstenzivno). Ne jedem meso. Ne nosim garderobu i aksesoare od prirodne kože. Ne koristim kozmetiku koju testiraju na životinjama. Ne jedem šećer. Ne jedem belo brašno i peciva. Ne pijem gazirano. Čak ni aspirin nisam popila nekih 8 meseci. Ne jedem prženo. Iako moja duša vapi za čačanskim čipsom (ekstra masnim, ekstra slanim), ne jedem ga. 75% moje ishrane se bazira na povrću, uglavnom svežem, vlaknastom. Gajenom seljačkom rukom. Jeste, dopingovano stajnjakom, so what?

Jednostavno, o svemu možemo da pregovaramo i da se dogovaramo, ali o ovome ne možemo. Ne zanima me. Letnju salatu od krastavca, parajadza i zelene salate, sa narendanim mladim sirom mi nećete oduzeti, ni zabraniti.