Planeta debila

Ništa nismo naučili. Ništa.

Ova priča počinje davno. Ne vidi joj se početak, a ni kraj joj se ne nazire. A možda se i nazire?

1938. godine, Hitler je elegantno ušetao u Čehoslovačku. U to vreme, Hitler je to nazvao "humanitarnom invervencijom", pošto su "zli Česi i Slovaci maltretirali ponosnu nemačku nacionalnu manjinu". Baš kao što je zauzimanje Gdanjska, tj Danciga bilo "humanitarno", pošto su Nemci "patili" pod "poljskim jarmom". Ništa nismo naučili.

Avgusta 1945. godine, američko ratno vazduhoplovstvo je bacilo atomsku bombu na Hirošimu. Grad koji je pre toga namerno bio pošteđen razaranja, da bi naučnici mogli detaljno da ispitaju koliko štete može da nanese njihovo "čedo". Za svaki slučaj, bacili su i bombu na Nagasaki, takođe do tada pošteđen bombardovanja. To za svaki slučaj, ako se Japanci premišljaju da li da kapituliraju sada ili odmah.

Stravični prizori koje je iza sebe ostavio "mališa" nisu bili dovoljni da naučimo da se sa radijacijom ne treba šaliti.

1979. godine, došlo je do havarije u nuklearnoj elektrani na Three Mile Island-u. Malo je nedostajalo da se dogodi najgori mogući scenario, da cela istočna obala SAD bude nenaseljiva, a da se u atmosferu emituje enormna količina radioaktivnih čestica. Ništa nismo naučili.

1983. godine, zahvaljujući pribranosti Stanislava Petrovog, sovjetskog oficira u anti-balističkoj bazi SSSR-a, nije došlo do Trećeg i Poslednjeg svetskog rata. Zbog grubih bagova satelitskih sistema, odsjaj sunca u oblacima na izuzetnim visinima je identifikovan kao lansiranje ICBM-a (interkontinentalnog balističkog projektila) iz SAD, upućenog Rusiji. Ruski oficir je overrajdovao automatske sisteme za uzbunjivanje (i odmazdu), zato što je logično pretpostavio da Amerikanci nikada ne bi započeli nuklearni rat lansiranjem samo jednog projektila. Kasnije je taj oficir popio nogaču iz Armije. A svet nikada nije bio bliži kraju. Definitivnom kraju - nuklearni rat niko ne bi preživeo. Ali ništa nismo naučili.

1986. godine, došlo je do najpoznatije havarije u nuklearnoj elektrani ikada. Černobilj. Nismo imali blage veze šta se dešava. Ni stanovnici Pripjata, grada u blizini elektrane nisu imali pojma. Šveđani su ti koji su digli galamu, kada su detektovali povećanu radijaciju. U Švedskoj. Čestice koje je u atmosferu izbacila eksplozija reaktora su se rasprišile širom Evrope. Korzika, Grčka, Italija, Francuska, Švedska... Jugoslavija.  Karcinomi tiroidne žlezde u Belorusiji su u ekspanziji. A u Pripjatu više ne žive ljudi. I neće moći da žive još vekovima. A mi ništa nismo naučili.

1999. godine, koristeći nešto što su "zapadni mediji" okarakterisali kao "masakr civila" u selu Račak na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vojnu akciju pod nazivom "Merciful Anvil". Nedelje i nedelje bombardovanja su uništile i ono malo industrije i privrede što je postojalo u Jugoslaviji. Bombardovanje postrojenja petrohemije je izazvalo ekološku katastrofu o kojoj nije "moderno" pričati u Srbiji. Kao što nije "pametno" pominjati činjenicu da je NATO na teritoriji Srbije koristio municiju sa osiromašenim uranijumom. U Italiji se, međutim, digla frka oko toga. Nije im bilo žao nas, već italijanskih vojnika u sastavu KFOR-a koji su ozračeni. A nama nije dovoljno što nam je voće i povrće puno cezijuma još od Černobilja. Tu je sad i uranijum. Ništa nismo naučili.

2003. godine, Amerika je izvršila invaziju na Irak. Rekoše da Sadam ima "oružje za masovno uništenje". Do današnjeg dana nije ništa pronađeno. Do današnjeg dana, od početka američke "intervencije", u Iraku je stradalo preko 200.000 ljudi. Što "koalicionih" vojnika, što iračkih civila. Naravno, to nema nikakve veze sa zalihama iračke nafte. Opet, ništa nismo naučili.

2011. godine, nakon katastrofalnog zemljotresa i cunamija koji je usledio, došlo je do teške havarije u nuklearnoj elektrani Fukušima. Sve u krugu od 50km od elektrane je evakuisano. Unutra su ostali tehničari. Njiih pedesetak. Žrtvuju svoje živote u pokušaju da spasu svoje porodice. I moju porodicu. I tvoju porodicu. Neće izdržati još dugo, radijacijska bolest je podmukla. Da li smo napokon naučili da je nuklearna energija isuviše opasna? Nismo.

2011. godine, nakon izveštaja o tome da Gadafi koristi ratnu avijaciju u obračunu sa "civilima" (nisam znala da civili raspolažu teškim naoružanjem, a do današnjeg dana nisam uspela da vidim konkretan snimak koji bi pokazao kako Gadafijevi avioni dejstvuju po "golorukoj nejači"), SAD, Britanija i Francuska su rešile da započnu "intervenciju". Humanitarnu, naravno. Koristeći bombe. Naravno. Ni to nema veze sa zalihama libijske nafte. Naravno. Da li smo naučili da prepoznamo zlo? Nismo.

Pa naravno da nismo. Danas ponovo proživljavam istu onu nevericu iz 1999. godine. S tim što je sada neverica pojačana besom i gnevom. Nekako, dok smo svi mi bili mete, proradio je i taj neki patološki inat i prkos... Lakše je kada ti primaš batine, nego kada gledaš kako drugi, kudikamo jači maltretira nekoga znatno slabijeg, a ti ne možeš ništa. Ova nemoć više boli.

Nemoć zbog svega... I zbog Japana, i zbog Libije... zbog svih nas. Spopala me je neka bolna spoznaja... Kao da smo svi mi u zatvoru. Naravno, možemo da biramo da li ćemo ceo dan da spavamo, da igramo basket, da pumpamo mišiće... Ali smo i dalje okruženi žicom. I u takvom okruženju stvaramo svoj mikrokosmos. Mentalitet zatvorskog dvorišta. A moral prosečne "prison bitch", koja se ne libi blow-joba zarad privida mira i spokoja u svojoj ćeliji.

A ja ne mogu ništa. Apsolutno ništa. Jedino što mi je preostalo je da se zavalim u svoju fotelju i gledam kako se koljemo zbog sebičnih interesa i kako uništavamo sve oko sebe. Na početku rekoh da se ovoj priči ne zna početak... a kraj će uslediti vrlo brzo, ako se ne opametimo.

Hausu (1977) – Nobuhiko Obayashi

Retko praktikujem da na blogu dajem rivjue filmova, i to iz dva razloga. Prvi je više nego jasan: nisam dovoljno stručna za tako nešto, a već postoje blogovi koji to rade mnooogo bolje nego ja. Ali ipak, drugi razlog je još bitniji: retko koji film koji odgledam ostavi tako jak utisak na mene da moram da ga ovako javno pohvalim.

Međutim, ponekad se zvezde poklope na neki čudan način, pa „otkrijete“ film za koji malo ko zna, na koji nabasate slučajno, a koji vam se tako duboko uvuče pod kožu i koga ne možete da se otresete ni danima pošto ga odgledate. A onda dobijete tu neodoljivu potrebu da isti taj film preporučite svima ostalima, da ih konstantno smarate sve dok ga ne pogledaju, a sve u želji da će taj film na njih imati identičan efekat koji je imao na vas... Što najčešće nije slučaj, pošto svako od nas film interpretira na različit način.

Elem, da ne dužim: pre desetak dana sam, balaveći nad Criterion kolekcijom filmova zapazila japanski film „Hausu“, režisra Nobuhiko Obajašija. Zapravo, ovo je prvi dugometražni igrani film režisera koji je do tada snimao uglavnom reklame. Interesantan artwork samog filma me je zaintrigirao, trejler takođe, pa nisam gubila vreme – momentalno sam CENZURISANO CENZURISANO CENZURISANO, i nakon par dana sam napokon imala film na disku!

Pošto već imam iskustva sa japanskom kinematografijom, znala sam da bi trebalo da očekujem nešto neočekivano. Na kraju krajeva, jedino su japanski filmovi uspeli da me isteraju iz takta. Sećam se samo koliko sam se nervirala što nisam mogla da ukačim poentu „Suicide Club“-a... Onda sam se jednostavno pomirila sa činjenicom da je njihova kultura potpuno, ali POTPUNO različita od naše, i da bi bilo glupo očekivati da neko ko je odrastao u jednom kulturološkom bekgraundu kao što je Srbija, iz prve može da skapira specifičnost Japana. Oslobođena svih predrasuda, apsolutno otvorenog uma i raširenih zenica sam se upustila u avanturu gledanja „Hausu“...

Nakon tih osamdesetak minuta, predrasuda i dalje nije bilo, um mi je bio sje*an, zenice raširene, a faca zabezeknuta. Za ovih mojih 20ikusur godina nisam doživela da me film tako uvuče u sebe, da me sažvaće i posle ispljune, potpuno izgubljenu u prostoru i vremenu, pitajući se „WHAT THE HELL WAS THAT?!“ A sad se i vi pitate koji mi je...

Ukratko: film prati grupu tinejdžerki koje tokom raspusta odlaze na selo, u kuću tetke jedne od njih. Međutim, ništa nije onako kako izgleda. Ni kuća, ni tetka. Ako bih vam rekla još poneki detalj, rekla bih previše. Morate mi verovati na reč.

Što se tehničko-zanatskih detalja tiče – očekuje vas potpuni šok. Počev od neverovatne fotografije, sjajne režije, usporenih kadrova... Obajaši je apsolutni genije sa neverovatnim osećajem za detalje. Poseban pečat celom filmu daje neverovatno jeziva i haunting muzička tema, koja provejava kroz čitav film, koja zvuči prilično nevino ali se neverovatno nadovezuje na ono što možete videti na ekranu... A ono što ćete videti na ekranu je nešto što nalikuje onome što se zove acid trip - tako rekoše oni koji sa tim imaju iskustva. Efekti su smešni za današnje uslove, ali u kontekstu celog filma – upravo ti jednostavni efekti daju posebnu magiju filmu, koji na trenutke deluje kao dečija bajka, na trenutke kao horor, a na trenutke kao tipičan tinejdž „coming of age“ film.

Uratko: 88 minuta senzornog spektakla, toliko neverovatnog, toliko bizarnog, na mahove komičnog, na mahove jezivog, nakon kojih nećete biti isti. Garantovano.

„Hausu“ je film koji jednostavno MORATE pogledati.

Bol

Bol je tvoj najveći prijatelj. Da nema bola, ne bi znali kada smo u opasnosti. On nam signalizira da nešto nije OK. Pa opet, niko ga ne voli. „Ono što ne znam, ne može da me povredi“. Jer – ako me nešto boli, znam da uzrok tom bolu može biti nešto gadno, potencijalno zastrašujuće. A mi ne volimo da razmišljamo o potencijalno zastrašujućim scenarijima. Volimo neznanje. Ne čudi onda što je savršeno logično razmišljanje – ako me nešto ne boli, sve je OK sa mnom.

Ljudi ne vole bol. Ne volim ga ni ja. Zato su mudri umovi naše civilizacije osmislili čitavu klasu lekova koji se zovu analgetici. Suštinski, oni blokiraju poruke koje naše telo šalje mozgu da nešto nije OK. Kao dobronamerni sused koji te uporno zivka telefonom, jer ti se neki sumnjivi lik vrzma oko automobila, a ti mu uporno spuštaš slušalicu pošto je u toku „izbacivanje sa Dvora“. Tako neki analgetici sprečavaju sintezu enzima koji se zove ciklooksigenaza. A kada blokiraš COX (ciklooksigenazu, tj), ti znatno smanjuješ proizvodnju prostaglandina. A upravo ti prostaglandini mozgu prenose poruku: „jebote, boli te jetra/bubreg/bešika/jajnik/whatever, proveri to!“

A postoji i druga vrsta analgetika, to su oni opioidni. Oni se vezuju za opioidne receptore centralnog nervnog sistema. Dok je tvoj mozak „high“ na trodonu, oksikodonu ili morfijumu, prostaglandini se ubiše vrišteći „Alooo, brate/sestro, istrezni se, imamo ozbiljno frku!“ Mozak ne reaguje na to. On se „uradio“. Njemu je super. Tebi je super. „Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan“.

Zato ne volim analgetike. Zato što lažu. Zato što obmanjuju. Zato što nam „govore ono što želimo da čujemo“. U našim krhkim telima može da se odigrava prava drama, nešto što zahteva hitnu i momentalnu pažnju stručnog medicinskog osoblja. Možda je nešto trivijalno, poput karijesa. Ili istegnuća mišića. A možda je nešto potencijalno veoma opasno, letalno.

Zapamti, bol je tvoj prijatelj. On ti čuva glavu. Uvek.

Baš zato što bol ne kapiram kao smetnju – odbijam analgetike. Ne govorim samo o fizičkom bolu. Ma, znate vi o čemu ja pričam. Ne mogu da prihvatim te šarene pilule-lilule „sreće“ koje mi se nude. Ne želim svet da gledam „uduvanim“ očima. Ne želim da mi anagetici izmene percepciju, da me lažu i obmanjuju. Da mi skreću pažnju sa činjenice da nešto nije OK. I da me na taj način čine pasivnom u odnosu na uzrok tog bola.

Ako me glava jako zaboli jednom, popiću aspirin. Ako me jako zaboli ponovo, otići ću kod lekara na pregled. Ako dislociram članak, neću ležati kod kuće i kljukati se naproksenom, već ću otići kod ortopeda da ga vrati tamo gde mu je mesto. A ako me Srbija iz dana u dan šamara, izabraću da te udarce izdržim dostojanstveno i u svesnom stanju, u nadi (ma koliko zaludna ta nada bila) da nešto mogu da promenim, a ne u komi indukovanoj lepim obećanjima, šarenim slikama i osmesima.

Jer bol je tu. Sve vreme. Čak i kada si „high“. To što ga ignorišeš neće učiniti da bol nestane. Kada dejstvo analgetika prođe, eto njega ponovo da ti lupa na vrata i signalizira da ti lopov obija auto. Da ti se zapalio odžak. Da je ćerka počela da se drogira. Da ti je skočni zglob uganut. Da nešto nije OK.

Zato – reaguj na bol! Dok karijes ne preraste u sepsu. Dok uporna glavobolja ne preraste u tumor koji se ne može operisati. Dok čudno stezanje u grudima ne preraste u začepljenje krvnog suda. Dok lokalizovano spamovanje neposlušnih ćelija ne preraste u metastaze po celom telu. Reaguj. Uradi nešto, bilo šta. Samo se nemoj pretvarati da je sve u redu.

Bol je dobar. Gnev je dobar. Pravedni hejt je dobar. Ma koliko pokušavao da deformišeš svoju percepciju trivijalnim stvarima, da blokiraš ružno - realnost je samo jedna. A ako je realnost ružna, nemoj sedeti skrštenih ruku, pasivno, već uradi nešto. Bilo šta. Jer taj bol koji ignorišeš, o kome ne želiš da razmišljaš – baš taj bol ti može spasiti život zato što će te naterati na akciju.

Embrace the pain. That’s the only true friend you’ll ever have.

Ko razume, shvatiće.