I tako čitam danas u Blicu kako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema dan borbe protiv fašizma. Zvanično – problem je što smo, šatro gistro, imali 2 pokreta otpora, pa eto, nikako da se odličimo kada smo počeli da se rokamo sa Nemcima i Italijanima. Da l' onog dana kada je „Španac“ ubio žandara 7. jula 1941., ili nešto ranije, 13. maja kada su se organizovali „ravnogorci?“ E, da, nisam htela reći „Nemci i Italijani“, pošto to nije politički korektno. PC izraz je „nacisti i fašisti“. Riiight?
Faktografija tu nije sporna, barem što se datuma tiče. Ono što se kasnije dešavalo sa našim „pokretima otpora“ se najlakše može okarakterisati kao „balkanska“ posla, da ne kažem srpska. Uvek smo više voleli da se koljemo međusobno, nego da rokamo onoga koga treba da rokamo. Iako mi nije mi namera da ovde drobim o NOB-u i ravnogorcima, ne mogu a da ne primetim našu istorijsku tendeciju da se međusobno delimo, ma šta da je u pitanju.
(Uopšte, naš odnos prema Drugom svetskom ratu se može opisati kao „zbunjen“. Milošević je nekako vešto uspeo da napravi remiks komunističke zaostavštine sa motivima nacionalizma, koji su u to vreme bujali širom SFRJ. Aj nou. -.- Čovek je rodonačelnik političkog turbo-folka. Bio je dovoljno „comy“ da za sebe pridobije glasove „stare garde“, a dovoljno „čex“ da se očeše i o glasove umerene desnice i centra. No, da ne širim priču. )
Međutim, aspekt cele priče o obeležavanju dana borbe protiv Nem... ups, htedoh reći, fašizma i nacizma ima još jednu dimenziju koja se već neko vreme provlači kroz našu svakodnevicu. Naime, respektabilan broj istoričara, analitičara i ostalih –ara je mišljenja da smo „džabe krečili“. Tj , da je najveća greška što smo napravili sranje marta 1941. godine, da nam je Hitler nudio neutralnost „na tanjiru“, kao i da je sve ono što se dešavalo („Bolje grob, nego rob“, „Bolje rat, nego pakt“) ništa drugo nego zamešateljstvo engleske tajne službe, kao i da bi danas Srbija bila na nivou jedne Švajcarske da smo iscoolirali i „ispoštovali“ Dada Hitlera. Ukratko, da smo „pojeli govno što smo se kur*ili“. Da izvinu deca koja ovo čitaju.
U liniji sa tom „idejom“ ide i ideja pragmatizma u politici. „Mi smo mali, jadni, i naša dužnost je da skinemo gaće i natrtimo se kada onaj ko je jači to traži. Štaviše, mi u našem naguzivanju treba da vidimo priliku za dalje napredovanje!“ To je po meni legitiman politički kurs. Redovno ga furaju silikonske sponzorušice diljem naše lepe zemljice. Interes na prvom mestu, 'beš ideale.
Pored taze kvarcovanih Srpkinjica koje paradiraju u potrazi za situiranim matorcima (svašta, neće valjda da rade u nekom kiosku i prave pljeskavice za minimalac?), pragmatizam furaju i političari. Pragmatični smo u odnosima sa SAD. U odnosima sa Rusijom. U odnosima sa Albancima. BoTa je pragmatičan prema Ivici i njegovim „Maricama“. Toma Nikolić je pragmatičan prema EU. Svi smo pragmatični. I fini.
I da se naša zemlja ponovo danas nađe u situaciji u kojoj se našla 1941., kod mene nema nimalo sumnje da bi naša vlastela sa osmehom skinula gaće za šaku vlasti.
Ali ni to nije poenta ovog „lakog komada“, prvog u nizu. Poenta je u sledećem. Ja sam nekako... kako da se izrazim... tako je*eno PONOSNA na otpor mog naroda u Drugom svetskom ratu. Ponosna sam što smo se borili i izborili protiv ideologije koja je bila oličenje samog, koncentrovanog ZLA. Što nismo okrenuli glavu. Što smo očuvali integritet i dostojanstvo. Što smo se ganjali sa njima po šumama i gorama. I jedni i drugi, at some point. I ponosna sam na sve one koji su stradali od ruke nekog plavokosog „arijevca“. Ponosna sam na Užičku republiku, prvu oslobođenu teritoriju u okupiranoj Evropi. Kapiš?
I kada neko strada u borbi protiv ZLA, njegova žrtva nije uzaludna. To što smo mi učestvovali u WW2 nije za preispitivanje, već za ponos i diku. Bili smo na pravednoj strani, nismo dozvolili da nas gaze.
I jeste, od ponosa i časti se ne živi. Ali to je ono što greje dušu i ono što ti daje pravo da ulicom koračaš uzdignute glave. I da svakoga pogledaš u oči.
A valjda smo do sada naučili da se i od prodaje ponosa i časti ne živi. Osim ako niste oni koji je prodaju u vaše ime. Onda ste situirani.
Šta, nisam u pravu?
