Nakon dva dana pauze (problemi sa hardverom i to mojim – ubiše me sinusi, but that’s another story), nastavljamo dalje sa jednim superupergotivnim dokumentarcem.
"The Atomic Cafe" – Loader, Rafferty P., Rafferty K., 1983.
trajanje: 85 minuta
Najbolji opis ovog filma su dali filmski kritičari iz "The Village Voice", koji su ga okarakterisali kao "A comic horror film". Biće vam jasno zašto čim ga odgledate.
Elem, ovo nije tipičan dokumentarac. Nema narativa, nema fensi-šmensi animacija; sve što vidite su autentični dokumentarni snimci koji oslikavaju život u SAD pedesetih godina prošlog veka. Razgovori sa bitnim ljudima tog vremena, od političara, do naučnika i vojnika. O, da – i gomilet'na propagande. Od prvog do poslednjeg minuta pratimo razvoj "atomskog doba" – počev od oružja koje je na koleno bacilo ponosne Japance, pa sve do hladnoratovske paranoje. A s obzirom na to da je film sniman 1982. godine kada je varničilo na sve strane, ne čudi što se film završava pomalo mračnom i sumornom notom.
Film nikako nije "celovečernja zabava za celu porodicu". Pored originalnih snimaka sa testova nuklearnih bombi koji stvarno predstavljaju pomalo čudan i bizaran vizuelni spektakl (ko kaže da destrukcija ne može da bude lepa?), gledalac se susreće se nizom WTF momenata – počev od pripreme američkih vojnika za atomski rat (fazon: "Mi bacimo atomišku, a vi posle krenete u juriš i dokrajčite ako ima šta da mrda"), pa do antikomunističkoh (tj antisovjetskih) propagandnih filmova. Tu je i nezaboravna muzika tog vremena u kojoj se slavi Hirošima (Baja Mali Knindža deluje kao Branko Kockica), kao i edukativni filmovi namenjeni najmlađima (čuveni "duck and cover" manevar). Ukratko, dobijamo presek američkog društva iz pedesetih godina. Prajsles.
Međutim, ono što je meni fascinantno, i to sa ove distance je tzv. "industrija straha", koja počinje otprilike baš tada, nakon Drugog svetskog rata, a kojoj je vetar u jedra dao razvoj masmedija (glavna zabava su bile radio-emisije, a TV se pojavio tek kasnije). Najjednostavniji način da nekog kontrolišeš je da ga na smrt isprepadaš, a zatim ga ubediš da mu jedino ti možeš pomoći. Problem rešen. "The Atomic Cafe" na divan (čuj, divan) način ilustruje kako je američka vlada isprepadala svoj narod potencijalnim atomskim ratom i zadojila ga mržnjom prema komunizmu, i to u tolikoj meri da u svest pojedinca, ali i porodice usadi konstantno vandredno stanje. Nešto poput majndseta nakon 11. septembra. Prosečan Amerikanac (iliti Američanin) je u to vreme bio ubeđen da Sovjeti samo što nisu napali, sirene samo što se nisu oglasile, rat samo što nije počeo... A u to su ga ubedili ujka Sem, oličen u američkoj vladi i gomila industrijalaca koji su videli lep način da profitiraju prodajom, pazi sad: atomskih skloništa, gas maski, odela za dekontaminaciju itd. Da, dobro ste pročitali. Preporučivalo se da svako američko domaćinstvo ima svoje atomsko sklonište. Do te mere je to išlo. Ajde, kapiram da je kod nas u to vreme bilo aktuelno ono "ništa nas ne sme iznenaditi", ali Američani su sve to shvatili isuviše ozbiljno – nehotice su kumovali stvaranju survivalističkog pokreta. Awesome.
personal note: Bez zezanja, odličan dokić. Verujem da je bilo zanimljivo živeti u to vreme. Kapiram da će fanovi "Dr Strangelove" uživati. Propaganda at it's finest hour!
http://www.megaupload.com/?d=XKABTRYC
