...zato što je bilo krajnje vreme da vam neko kaže ;)
Dakle, postali ste ponosna majka/otac dečaka ili devojčice. Vašoj sreći nema kraja. I to je sasvim u redu. I mi se veselimo ako se vi veselite. Stvarno. Divno je podariti život jednom majušnom stvorenju, ali je još više "divno" ako to majušno stvorenje izvedete na pravi put i od njega napravite odgovornu jedinku... eventually. Vaspitanje je jedna od onih "tocuhy" tema koje se obično prepuštaju roditeljima, barem dok na scenu ne stupi država sa obaveznim osnovnim obrazovanjem. Bilo kakvu sugestiju ili kritiku koja se tiče istog, roditelji često znaju pogrešno da protumače, tako da se "mi" (a pod nama mislim na nas ostale, jel'te, u okolini) najčešće ne usuđujemo da uđemo u sukob sa njima zarad održanja dobrih odnosa. Ne daj Bože da nas neko pogrešno shvati.
Zato reših da na brzaka naškrabam ovaj majušni tekstić. Ne pretendujem da prosipam neke pedagoške priče, da se furam na razvojnu psihologiju i te nebuloze, već ću početi od sebe. Ne, nemam decu, ali sam nekada i ja bila dete, i to uvek rado viđeno "na strani". Da ne poveruješ. Kod koga god bih otišla negde sa mojima, nebitno koji je povod, uvek sam dočekivana sa osmehom. Štipana za obraze, nutkana kolačićima i sokovima, mažena i pažena, a ispraćani smo sa "jao, zar već idete?!" Ako spadate međ' one roditelje koje... paaa, ne pozivaju u goste tako često, a čak i kada dođete, uočite kako domaćinima pulsira vena na čelu, možda ne bi bilo loše da pročitate ovaj tekst do kraja.
Vratimo se na trenutak nekih 20ikusur godina unazad.
Moji roditelji nikada nisu bili strogi. Majka je završila Pedagošku akademiju, radila u struci, a ćalac je bio autoritarni i totalitarni državni činovnik mekog srca kada je ćerkica u pitanju. Mogu da kažem da sam imala priličnu slobodu u svemu, ali da su granice te slobode bile jasno i čvrsto postavljene. Roditelji su se trudili da na svako moje "zašto" odgovore adekvatnim "zato" i da mi objasne zašto se nešto sme, a nešto ne sme. A da ne pominjem i nanu koja je svojim poukama iz istorije (predratne, ratne i posleratne) čvrsto usadila jak moralni i vrednosni sistem u moje rasuđivanje. I afinitet prema komunizmu. Hihih. Ma koliko moji imali obaveza na poslu, bez obzira na stres i tenzije u društvu, i moj burazer i ja smo uvek mogli da računamo da će tu biti neko za nas. Da nas posavetuje i da nas drži pod kontrolom, ma koliko ovo drugo orvelovski zvučalo.
Case study: Posećivanje porodičnih prijatelja sa decom mojima ne bi predstavljalo nikakav problem, pošto su znali da ćemo biti neprimetni. Znalo se - Siobhan će da sedi tik pored majke, gleda u vrhove patika, stidljivo se smeška na pomen svoga imena, ćuti i pije jednu čašu soka 2 sata. Ako je ponude drugom, stidljivo će odbiti. Ne zato što su joj roditelji rekli da ne sme, već zato što ne želi da se bilo ko cima oko nje i želi da ceo event prođe neprimetno.
Case analysis: Zašto? Zato što Siobhan nije na "svom terenu". Nije u svojoj sobi, nije u svom stanu, već kod "drugih ljudi". A kada se ode kod drugih ljudi, fura se stealth fazon. Neprimetnost. Ne pričaj ako ti se neko ne obrati prvi. Slušaj starije. Ne pravi rusvaj i pometnju. Siobhan je to ovako rezonovala: "Ide mi se kući, ovde je dosadno. Ali ako budem dobra i izdržim ovo, mama će mi kupiti ledene kocke. Ili kinder-jaje. Yeeeey, kinder-jaje! A ako budem drečala i kmečala, mama će biti ljuta i nervozna. Dokle sam ono stigla... ah, da, yeeeey, kinder-jaje!"
Znači, postojanje jasno definisanog sistema akcije i reakcije. Ako si dobar, sleduje nešto dobro. A ako si loš, ostaješ bez toga. Još ako se to ostvari i u praksi, naravno da će dete biti mirno poput mlade Siobhán.
Naravno, jedno su bile osamdesete... Danas se dosta stvari promenilo. Roditelji najčešće prepuštaju televiziji i internetu da im vaspitava dete, realno - nemaju mnogo vremena za njih i njihove probleme. Čini mi se da očekuju od svih drugih da se bave njihovim detetom, osim od sebe samih.
Case study: relativno mlada majka dolazi sa svojim offspring-om kod nas na kafu. Offspring ima nekih 4-5 godina i izuzetno je nemiran. Posle 3 minuta (koliko je izdržalo na mestu), dete počinje da skače po kući, ruši sve pred sobom, penje se na sto, stolice, skače po jastucima, otvara svaku fijoku, prazni je i histerično vrišti na bilo kakav pokušaj uspostavljanja komunikacije. Mlada mama za to vreme spokojno sedi u fotelji, pravi se da ne vidi i ne čuje kakav havoc izaziva njeno mezimče i smeška se domaćinima. Eventualno ponekad preko k**ca izusti neko "Duuušoooo, neeeemooooj!" (onako, u odgovarajućoj melodijskoj liniji), ne pomerajući dupe iz udobne fotelje. A domaćinima skače pritisak, ruke se tresu i glas podrhtava. I ma koliko mi, domaćini, gotivili mladu mamu kao osobu, toliko je i mrzimo kao roditelja zato što očigledno ne ume ili ne želi da obavlja svoju roditeljsku dužnost.
Case analysis: da se razumemo: vaše dete nije živahno. Vaše dete nije nemirno. Vaše dete je NEVASPITANO. To što ono ruši i lomi sve pred sobom nije njegova/njena karakterna crta već direktna potvrda vaše nesposobnosti kao roditelja. I da se vratim na incident koji se odigrao za Đurđevdan, NE, nije simpatično kada se dete igra nožem ili pokušava da uđe u uključenu rernu. To nije simpatično, već je porazno. Nije dovoljno otići u porodilište i "multiplicirati" se da bi neko mogao za sebe da kaže da je "roditelj". I često se u praksi potvrdi ona stara izreka da "to što svako može da ima decu ne znači da treba", ma koliko to porazno zvučalo.
Naravno, iako je Siobhán bila vaspitana i dete za primer kada je "okolina" u pitanju, znala sam ponekad i da zadajem probleme matorcima. Znala sam itekako da popijem i batine. Sa ove distance mogu da kažem samo: HVALA BOGU NA TOME!
Case study: Sećam se svoje velike histerije na sred užičkog Trga kada sam zahtevala (tj dernjala se iz sveg glasa) da mi keva kupi neku igračkicu. Keva je dobrih 30 metara pokušavala da me ubedi da ih imam dosta, da mi sada ne treba i da će mi kupiti sledeće nedelje (ili kad primi platu, whatevs). Međutim, kada je skapirala da od racionalnog ubeđivanja nema ništa (a dete ponekad ume da bude iracionalno u svojim željama), pribegla je fizičkom kažnjavanju. Metod "Šako Polumenta" po bulji. Uzela me je za ruku, okrenula ka sebi, a drugom rukom me nekih desetak puta iz sve snage ispljeskala po guzi. One histerične i bezobrazne suze na početku incidenta su odmah stale i bila sam manja od makovog zrna.
Case analysis: sa ove distance, kapiram da fizičko kažnjavanje nije imalo svrhu nanošenja bola - realno, koliko god jako da te neko šakne po guznom obraščiću, ne može da baš mnogo da boli (je l' tako, tako je). Bol je tu više neka sporedna stvar. Primarna je javno poniženje. Jeste da sam bila klinče, ali se sećam da me je blam živu pojeo taj dan. Ne zato što me keva šaketa po bulji, već što ceo grad to gleda i ja sam toga svesna. Odjednom, skapirala sam da sada ceo grad zna da sam kmekava klinka koja pizdi zbog neke igračkice. Moj ego je bio povređen, a odbrambeni mehanizmi su se momentalno aktivirali. Plač je prestao i nabacila sam "sve je OK, I'm cool" facu. Tj umusila sam se.
Kapiram da bi danas takav roditelj naišao na javnu osudu i linč zbog "fizičkog zlostavljanja" deteta. Kakva glupost. Šta je trebalo da radi? Da me pusti da kmečim u sred grada kao neko nevaspirano derle (što zaista nisam bila)? Ili da mi kupi tu igračku i pogazi sopstveni autoritet, koji kao roditelj mora da ima? Kakvu bi mi uslugu time učinila? Meni je zaista slatko to što mogi pedagozi i psiholozi smatraju da je razgovor efikasniji, i što se na taj način roditelj obraća racionalnoj strani deteta. Alo bre, u to vreme ja sam još uvek konfabulirala 90% stvari i imala svoj svet iz mašte (sa tim igračkicama, naravno). O kakvoj racionalnosti mi pričamo?
Ono što pokušavam da kažem je sledeće - detetu treba roditelj. Potreban je autoritet, zato što dete jednostavno ne zna šta sme, a šta ne. Ne raspolaže mehanizmima da samo skapira kada pretera, kada ponašanje postane neprihvatljivo. Vrtići, škole, društvo - sve to utiče na oblikovanje "malog čoveka", ali roditelj je taj koji mora da posveti svoje vreme, da žrtvuje svoj komfor zarad formiranja tog "malog čoveka" pre nego što ga prepusti okolini. Roditeljstvo ne sme da se svede na jednu od kućnih obaveza, tipa pranje sudova ili usisavanje. Dete nije kućni ljubimac kome si dužan da obezbediš hranu, vodu, da mu očistiš jazibnu i povremeno ga prošetaš, a kad ti dosadi, utrapiš ga nekome drugome da se stara o njemu. Stres, umor, poslovne obaveze - to ne sme da bude izgovor. Ako "tatica" može 2 sata da igra Call of Duty, ili da satima drka svoj najnoviji "android" telefon, može i da se igra sa juniorom. Ako "mamica" izdvaja 50 minuta za fejvrit tursku sapunicu ili visi na "fejsu"- beyach, možeš naći vremena i za dete...
'Ajd sad, tatice i mamice... Pamet u glavu. ;)
Autor teksta je dugogodišnji bloger i profesionalni hejter. U maloletništvu je provela čitavih 18 godina, tokom kojih je u nekoliko navrata dobijala prestižno priznanje "Šako Polumentić na javnom mestu". Voli Kinder-jaja i rado ih se seća. Vaspitana, persira starijima od sebe.
PS I tetka. ;)
