Tih godina sam volela oktobar. Doduše, više sam volela novembar i decembar, ali i oktobar je bio kewl. Naročito druga polovina. Već fino zahladni, mrak počne relativno rano da pada, tako da već oko 18h ne možeš ama baš ništa da uradiš ako ne uključiš svetlo. Ta okolnost je bila sjajna kada bih išla u drugu smenu. Mogla bih da računam da nećemo imati poslednja dva ili tri časa barem 2 puta tokom radne nedelje. Zbog restrikcija. Istina, to ne bi bilo tako veselo ako bih bila prva smena, pa bih ostatak dana provodila kod kuće, uz sveće i radio koji radi na baterije. Te restrikcije su baš "volele" našu potrošačku grupu. Svako malo, mi bi bili ti koji su isključeni. Onda bi se pokačili na prozore i gledali šta se dešava tamo negde u daljini, gde je "stigla struja". Mada ne bi ostajali dugo na tom mestu, radijatori se brzo hlade kada nema struje. Jbg.
Moja najveća briga tokom devedesetih je bila kako da se izvučem sa fizičkog kada bi na "dnevni red" došla gimnastika. Nisam je volela. Štaviše, rado ću priznati, svako lažno opravdanje koje sam kupila je bilo zbog gimnastike. Čak i u gimnaziji. Jebeš ti to, čim vidim kozlić, počinje da mi se manta. Moji nikada nisu znali za moja lažna lekarska opravdanja. Što da sekiram ljude, imali su svojih problema. Valjda.
U stvari, tek kasnije sam shvatila da su imali svojih problema, ali u to vreme sam bila isuviše "u svojoj sopstvenoj priči" da bih to skapirala. Nekako, ne razmišljaš previše. Keva mi kaže "Ideš sa mnom u prodavnicu, da stojimo u redu i uzmemo litar ulja više!" OK, dogovoreno. Da li sam razmišljala o tome što moramo da čekamo u redovima? Što su ljudi onako smrknuti? Nisam, bre. Ja sam razmišljala o kozliću. O "Mikijevom almanahu". O odlasku u biblioteku (da, u to vreme, odlasci u biblioteku su bili stvar prestiža. Ko pročita više knjiga, taj je veća faca. Da ne poveruješ...). O tome kako će ćale da mi kupi Commodore 64, čim proda vikendicu koju je sagradio moj pokojni deda pre 40 godina na Zlatiboru. Čuj, "vikendicu"... Obična drvena kolibica sa par ari placa. I dušom. Morali smo da je prodamo. I ne samo nju, prodali smo i kola. Hvala Bogu, pa je ćale koristio službeni auto.
Ah, da, moram da zahvalim Bogu i na babi i dedi na selu. Da nije bilo njih, matorci bi verovatno morali da se odaju kriminalu da bi nas prehranili. Ovako, uvek smo mogli da računamo na jaja, sir, kajmak, čvarke, povrće... Ali nekako, sve to skapiraš tek kada sazriš, kada odrasteš. U to vreme, iako sam smatrana za veoma inteligentno i "napredno" klinče, nisam to kapirala. Nikada mi ne bi palo na pamet da je moguć scenario po kome ne bi imali "leba da jedemo". Kad se setim, jedna od najvećih trauma tih godina je bila propast RK "Beograd".
Jebote, kako smo mi kao klinci bili fascinirani Robnom kućom. Burazer i ja bi se mlatili po celi dan (on mene jastukom po faci, ja njega ofingerom po bubrezima, good times), ali onda bi došla keva, uzela nas za ruke i odvela u Robnu. A mi srećni kao kučići u liftu. Odjednom, taj ritual je prestao... 3. po redu album "Životinjsko carstvo" je ostao nepopunjen, zato što u prodavnicama više nisi mogao da kupiš "Kraš" proizvode. A naš paketić?!
Sećam se i novogodišnjih programa. 31. decembra 1992. godine, na Prvom je išao neki veseli praznični pesmurak. Refren je bio "Puno, puno sre-će devedeset-tre-će!" Da, imali smo baš "puno" sreće. Da su kompozitori stavili ispravniji oblik "mnogo sreće", možda se karma ne bi tako surovo poigrala sa svima nama, heh. '93. je bila najzajebanija. Ubedljivo. Ali u TO vreme, svodila se na glupavi novogodišnji song.
Te smešne, male i nebitne stvari su bile indikator da nešto nije kako treba. Pratila sam i ja Dnevnik (a šta drugo da radim, jebote? U to vreme su bila 3 kanala i ćao), razumela sam da Jugoslavija nestaje, da ljudi ginu, da jedni drugima radimo najodvratnije stvari, da smo pod sankcijama... Kapirala sam šta je embargo, šta je inflacija... Čak se odlično sećam i one čuvene drame sa Muratom Šabanovićem, kao da je juče bilo. Ali sve je to bilo nekako na "nivou informacije". Kao da se dešava negde drugde... Nekome drugom. Ne meni, ne nama.
Sećam se i "Avramovog dinara". Pokojna baka je bila neobično srećna kada joj je isplaćena prva penzija u "novim novčanicama". A meni je kozlić i dalje bio glavna briga.
Sa ove distance, osećanja su mi fakat pomešana. Ne mogu da izbegnem nalet nostalgije za tom prokletom decenijom... Nije da pamtim samo dobre stvari, a ružne potiskujem... Jednostavno, ružne stvari nisam toliko primećivala, moj život je bio jednostavan, detinji. Sa detinjim "problemima". I ma koliko ovo što ću sada reći zvučalo nezrelo, želim te probleme natrag. Želim da mi kozlić ponovo bude glavna briga. Neka se neko drugi bakće kreditnim karticama, računima, radnim subotama i nedeljama, sastancima... Želim da ponovo budem onakva kakva sam bila u to vreme. Da živim za trenutak, u trenutku. Da ne lomim glavu razmišljajući o tome šta je bilo juče, a šta će biti sutra. Hoću da se veselim malim stvarima, kao što su bajadere koje je tako majstorski znala da pravi pokojna baka. Hoću da blejim sa društvom u parkiću na ljuljaškama. Da skupljam "Pink Panter" figurice iz Kinder jaja. Da se valjam po snegu. Dobro, ovo poslednje radim i dan danas. Ne želim da sa prijateljima pričam o tome kako su nam životi govnjivi i kako nema perspektive, već da se smejemo novom spotu Dragane Mirković i komentarišemo Dial MTV.
Evo, vraćam vam i internet, i touch-screen mobilni telefon, nosite sve. Ali mi vratite onu staru mene. Onu koja se nije nervirala zbog politike i političara. Kojoj ljudska glupost nije predstavljala opterećenje, već onako, zabavnu pojavu. Vratite mi staru mene. Jer ja stvarno više nemam snage. Ja ne mogu ovu zemlju. Ja ne mogu ovu 2011. Nema svrhe.
