OK, znači ovo neće biti klasičan blog-post, već više elaborat mojih jučerašnjih tweetova.
Kratak „istorijat bolesti“. Kao što znate, juče je bio Đurđevdan, krsna slava ne samo moje, već i mnogih drugih porodica u Srbiji. Navodno, uz Nikoljdan najmasovnija. Moji roditelji su počeli da slave tek pre nekih 5 godina, i to ne iz nekih „novokomponovanoreligioznih“ motiva, već zbog kombinacije faktora: baka i deka koji su slavili su preminuli pre nekoliko godina, a ono što se u psihologiji zove „peer pressure“ postalo je isuviše jako da bi se ignorisalo, tako da – hteli ili ne, i moji su skočili „on the wagon“, i povukli sve nas za sobom.
Personally, nemam nikakav problem sa samim konceptom slave. To je sasvim OK. Lepo je obeležiti dan Svetog Đorđa. A i običaji su lepi. Čak su i citati iz Trebnika koje tada pop čita nekako lepi i radosni. Sve je nekako fino. I lomljenje pogače, i žito... Sve je super do trenutka kada dođu gosti.
No, krenimo redom. Tweet broj 1:
Ćale i keva su združenim snagama, pod okriljem jutra i spuštenih roletni u mojoj sobi izvršili brutalni upad u moju sobu cimnuli jorganče sa mene, onako jadne, nezaštićene i snene, i dreknuli.
Indeed, my brothers and sisters, pred očima mi se ukazaše slike okrutnih ŠucŠtafeln jedinica Vermahta (SS), kako puni gneva utrčavaju u jevrejski geto u Varšavi i likvidiraju ga, lomeći i rušeći sve pred sobom.
Tweet broj 2:
U „prvom kontigentu“ gostiju, koji je došao nešto malo pre popa, našlo se i dete koje me je odmah podsetilo na čuvenog Demijana. Devojčica od svega 2 godine odmah je skočila na slavki kolač da ga lomi ludačkim žarom. Pošto je sprečena u tome, ušla je u kuhinju, gde sam ja radila u sektoru salate & predjela, i iz ladice uzela nož i počela da maše sa njim meni iza leđa, uz konstantan histerični smeh. Pošto sam joj oduzela nož i kvazi-pedagoški rekla: „No, no, ne sme to da se dira!“ (oh, Bože, muka mi je od same sebe), mali antihrist je izašao iz kuhinje samo da bi se vratio par minuta kasnije. E, sad, keva je spremila 3 vrste pasulja (I know), stavila ih je u rernu „na 50“, da budu mlaki kada dođe njihovo time to shine. I taman kada završih sa ređanjem bureka od pečuraka, okrenuh se ka rerni samo da bih spazila malu Demijanku kako pokušava da UĐE U UKLJUČENU RERNU!
Nakon toga je usledio kratak prekid filma, ne sećam se najbolje svih detalja... Samo se sećam da sam u ruci imala nož kojim sam trebala da iseckam krastavac i papriku, a umesto toga sam kontemplirala presecanje karotidne arterije.
Tweet broj 3:
Silver lining of the day je bilo tetkino zlato, koje polako uspevam da navučem na „kontra“ muziku. Uspela sam da ga uspevam pevušeći prvo „Smoke on the Water“, a zatim i „The End“ od Doorsa. Mission accomplished! Ako nešto zaslužuje haštag #epic, to je onda Horheov izraz lica na početak „Smoke on the Water“. Prajsles.
Tweet broj 4:
Sve je dobro što se dobro završi, I guess. Celi dan sam svoj razum održavala „na aparatima“ ponavljajući kao mantru „ovo-je-samo-jednom-godišnje“ i „nakon-ovoga-smo-mirni-do-decembra“. A uho mi se još uvek oporavlja od megadecibelskih „izliva nežnosti“ keve („Kako to sečeš tu papriku?!“ – „Pa kako kako? Žilijen, da bude lepo kada se serv...“ –„Kakav bre Žilijen?! Hoćeš tebe sad da serviram uz pasulj!? Gosti čekaju!!“), no dobro... Što me ne ubije, ojačaće me, što bi rekao Niče.
Kapiram da deo problema zvanog „srpski način slavljenja slave koji nema veze sa hrišćanskim običajima i vrlinama“ činim i ja, svojim nepomirljivim, principijelnim i nadasve asocijalnim držanjem. Ali dobro – ovo je ono doba godine kada „domaćice“ imaju svoju olimpijadu, i kada se nadmeću ko će bolje i raznovrsnije da utovi gosta. Fer je da budem tolerantna i dopustim im taj jedan dan „da se izigraju“. Samo što činjenica da su moje i njihovo poimanje slave u žestokom konfliktu, izaziva neuporedivo više frustracija kod mene, nego kod njih. Oh well.
Do naredne godine. ;)
