OK, OK, znam, znam... Nema me već neko vreme. Šta da vam kažem, rođaci – život mi je ispunjen... paaa... životom? Ne stižem da se sastavim, svakodnevica se svela na „cepaj uši, krpi dupe“, a obaveze pritiskaju sa svih strana. Egzistiram samo u mejlovima i sms porukama. A i na te stvari trošim više vremena nego što objektivno imam na raspolaganju. Ali to je ta alhemija u kojoj smo se izveštili kao narod. Trošimo više nego što realno imamo, ma šta da je u pitanju...
Elem, bitne stvari. Aktuelni teret i teror obaveza koji se kao mračni oblak nadvio nad mojim postojanjem me je naterao da skapiram jednu bitnu stvar... Blog je opterećenje. Zato sam rešila da ga „terminiram“. Fuck it. Nemam ja više vremena za ovo, zajebi. Tako da... eto. Što smo se čitali, čitali smo se.
Hah, I'm just messing with you. :) Pa nećete me se tako lako ratosiljati. U srpskoj blogosferi satkanoj od lažnih osmeha, snishodljivosti i praznog akcijašenja i palamuđenja (da, ta reč stvarno postoji), neophodan je neko da baca hejt. I da vam ruši sneška.
U vezi svega toga, prethodnih mesec dana je bilo ispunjeno najraznovrsnijim događajima koje zahtevaju moj komentar... Ali kako ovaj tekst kucam „na suvo“, bez drafta, lickanja i lektorisanja (eventualno ubacim nekog prigodnog LOLcata), nemam vremena da se bavim dubljim analizama. Zato, kratko. I hejtastično.
Tasovac – od pre nekoliko nedelja, čovek koji je postao merna jedinica za prepotentnost. Pa nakon onog „performansa“, meni prvoj ne bi palo na pamet da odem u Filharmoniju, iako volim klasiku i na nju sam navučena od malih nogu. Ne razumem kakvu je „genijalnu ideju“ imao „kreativni tim“, ali šta god da je – potpuno je promašena. Varijanta 1: ono „Hvala što ne dolazite“ nije sarkastično, već to stvarno misle. U fazonu „Hvala vam što vašim odsustvom doprinosite moralno-estetsko-podobnoj higijeni Filharmonije?“ Kako jadno. Elitistički jadno. Varijanta 2: to je bilo sarkastično, zapravo su hteli da kažete „mi ne ujedamo, sviramo baš lepu muziku, što ne dođete kod nas?“ Dakle, ne sernjajte. Klasiku ili kapiraš, ili ne, nema trećeg. Najgore što možeš da uradiš je da od toga napraviš stvar „prestiža“, pa da u Filharmoniji umesto pravih ljubitelja ozbiljne muzike vidiš silikonske vile ravijojle i splavare koji svojim prisustvom dokazuju neki status, šta li? Kretenluk. Kao i ona „preskordicija“ od obraćanja Tasovca javnosti. Čoveče, idi se šišaj...
Kosovo – ništa o čemu već nisam pisala na blogu. Ali hajde, ako bih morala da izdvojim jedan motiv cele ove priče, on bi bio sledeći – Izgleda da Milošević nije bio problem, pošto se politika naših „zapadnih partnera“ prema nama od 2000. godine nije promenila. I dalje smo „bad guys“. I dalje očajnički želimo da nas „Oni“ vole i prihvate. Neće. Razumite već jednom. NE-ĆE.
Prajd – i o ovome sam pisala ranije na starom blogu, i moj stav se nije pomerio ni za milimetar. Da su birali najgori mogući trenutak za paradu, teško da bi mogli da nađu gori od trenutnog. Ali osvrnimo se na kratko na prethodni prajd, koji je takođe izguran na silu, uz nezapamćeno policijsko obezbeđenje. Da li se nešto promenilo? Pa nije. Odijum je još veći. A organizatori trebaju da stave prst na čelo i zapitaju se da li je njihov cilj politička borba ili žurka. Jer, ako je cilj politička borba – parada nije primereno sredstvo za ostvarenje tog cilja. Što se same zabrane tiče, prilično mi je jasna. Dačić zna da bi prajdaši bili samo povod da se lomi i ruši po Beogradu. Sa druge strane, tu je i pitanje duplih aršina. Ako mogu prajdaši, zašto ne mogu malinari?
Ne bih vas više zadržavala. Čitamo se u oktobru, Bože zdravlja. Cheers!
