iliti: kako sam provalila da su dugački naslovi blogpostova žešće cool.
Rant alert.
Znači, imam neodovljiv nagon za povraćanjem prateći reakcije na famozni koncert “Devedesete” koji se “zbio” sinoć u Areni. Odjednom, svaki, ali svaaaaki samoproklamovani sociolog, psiholog, politikolog ili analitičar naše društvene zbilje dao je sebi za pravo da se PROSERAVA (excuse my French… NOT!) kako je to neoboriv dokaz kako srpsko društvo “klizi u besmisao devedesetih, rata, šovinizma, nacionalizma, fašizma, ksenofobije” itd, i kako je ovo “zlokobno znamenje” da se vraćamo u “onu” deceniju, što na spoljnopolitičkom planu, što kulturološki, što psihološki.
Niggaplease. Prestanite da serete. To je jebeni koncert, a ne miting na Gazimestanu! Jedina politička konotacija koju je taj koncert imao je upravo ona koju su mu dodelili analitičari i kritičari. Ja stvarno ne mogu da skapiram da je muzički koncert toliko društveno opasna pojava da zahteva tako burnu reakciju, kako stručne, tako i laičke javnosti. Pobogu…
Dakle – nije sporno da su devedesete u muzičkom smislu bile prilično… diskutabilna vremena. Ekspanzija dance muzike i turbo-folka se nekome može dopasti ili ne, ali tek tako pljuvati celu stvar, to je van svake pameti. ‘Ajd da demontiramo celu priču o muzičkim devedesetim.
Čuvena zabluda – turbo-folk je nastao u “laboratorijama” Državne bezbednosti kao vid zabave koja će “kontrolisati” masu. Sjajan zaplet za neki distopijski triler. Da li ste vi normalni? Takva hipoteza se može porediti sa onom čuvenom pričom o penzionisanom “debejcu” koji je propevao o tajnim poduhvatima tadašnje Službe kada je muzika u pitanju (klik za ceo tekst. Spoiler alert: snimljen je koncept-album namenjen podsticanju razmnožavanja Jugoslovena po atomskim bunkerima. Prajsles materijal. Must read.). Haj’mo ovako – turbo-folk nije nastao devedesetih. Pored toga, turbo-folk nije nastao u Jugoslaviji, tj Srbiji. Ofra Haza je počela da miksa etnički zvuk sa “strujom” mnogo pre naših bisera, tako da… Cut the crap. Uostalom, 90% tadašnjih “hitova” su bile obrade grčkih, turskih i libanskih pesama. Kakav bi to majndfak bio da zapravo Grci i Turci budu ti koji kopiraju zvuk koji je osmislio srpski DB? Alo?!
I da, možda nije cool priznati da ste u to vreme slušali Dr Iggy-ja, recimo. Mnogo je gotivnije reći da ste slušali 2 Unlimited ili Dr Albana. Kvalitet i žanr muzike je tu negde, fakat, ali kada su tekstovi u pitanju, besmislene rime su svuda. Nema neke kvalitativne razlike između Dr Albanove “Go see the dentist, a mi say open your mouth, a mi say open your mouth” i Đoganijeve “Idemo na Mars, idemo na Mars”. Ali to je onaj dobri, stari srpski trip da nam tuđe govno uvek manje smrdi od sopstvenog.
Yours truly nije bila preterani fan gorepomenutih pravaca. Turbo-folk mi je bio smešan (realno), a na domaći dens se nisam preterano osvrtala. Ali ću u svako doba dana i noći rado priznati da sam imala sve kasete TAP 011 i ET, ali i Grua, Sunshinea... I dan danas rado pustim neki miksić iz tog vremena. Da li me to čini opasnim, retrogradnim elementom? Šta serete?
Pa da se u Užicu organizuje takav koncert, rado bih otišla. Što da ne. Zezanje je zezanje. U Americi su takve stvari normalne. Theme parties. Doduše kod njih najviše furaju 60’s i 70’s, ali ne vidim da njihovi dežurni dušebrižnici u tome vide prisećanje na Vijentam i Koreju, kao što naši u muzici devedesetih obavezno vide raspad Jugoslavije.
Stvarno, ljudi, prestanite da jedete govna i u bezazlenom koncertu tražite elemente velikosrpske šizofrenije. Vaše reakcije su me u početku zabavljale, a sada me zabrinjavaju.
