Distopija

Kao što neki od vas već znaju, i ovogodišnji Sajam knjiga je prošao bez moje malenkosti. To naravno ne znači da je moj budžet preživeo strašnu buru koja se činila neminovnom. Lokalna „Glasnikova“ knjižara je dala lep sajamski popust, koji sam itekako iskoristila, kao što sam iskoristila i rođaku da mi na licu mesta u BG pokupi još par naslova koje sam imala u planu.

I tako, dok su moji ovozemaljski, i u tom trenutku bolesnički dani tekli, u jednom dahu sam pročitala izuzetnu knjigu (bolje reći zbirku eseja u izdanju Glasnika) „Replikanti i društvo“, autora Zvonka Džokića, neuropsihijatra. Čovek zna svoj posao. Kao što i sam podnaslov ove zbirke kaže, u pitanju je zbirka eseja o društvenoj psihopatologiji, u kojima se autor latio nimalo jednostavnog zadatka, a to je da kroz prizmu psihijatrije, a naročito psihoanalize detaljno izanalizira našu društvenu zbilju. Needles to say, disekcija (or should I say, autopsija?) naše stvarnosti je izuzetno sumorna. 

Elem, rešila sam da sa vama podelim jedan odlomak iz eseja „Savremena politička psihopatologija“.

[…] Odavno, kroz istoriju ljudske civilizacije, uspešno je instalirana i široko prihvaćena, a ujedno nelogična i nenormalna, teza da je “politika kurva“. Ta teza predstavlja snažnu platformu za instaliranje shizofrene double blind komunikacije, koju politika može slobodno da propagira za sebe i sprovodi u odnosima sa okolinom, u svim društvima do danas. Time postaje potpuno etablirana (legitimna) pozicija da normalnost ne može stati na put regresivnim i perverznim tendecijama koje će se pojaviti tokom borbe za vlast. Isto tako, time je dozvoljena vladavina „patološke laži“ (pseudologia phantastica), odnosno da ono što se obeća ne mora da se ispuni. Odgovornost odraslog (oca) suspendovana je, a vrata infantilnoj i nekažnjenoj neodgovornosti, kao sili regresivne  svemoći (omnipotencije), postaju širom otvorena. U isto vreme se od ostalih, nad kojima se vlada, traži potpuna odgovornost. […]

[…] I tu je mesto sredstvima za kreiranje javne svesti, da održavaju ovakav komunikacijski sistm preko stalnog ponavljanja starih i iznalaženja novih „dokaza“ o vrednostima koje treba da potvrde istinitost lažne slike o borbi između dobra i zla. U isto vreme, oni služe za ismevanje, izolaciju, suđenje, progon i javnu egzekuciju nosilava drugačije svesti. Kreiraju slike po narudžbi moćnika putem usavršenih modela manipulacije informacijama, kojima bombarduju percepcije ljudi sa ciljem stvaranja željenih memorija u njihvom mozgovima, da bi se dalje vladalo njihovim ponašanjem „po meri“.[…]

What did you learn today?