6.12.12

Sindrom "Srbija"


Predlažem da se u međunarodni šifrarnik bolesti unese novi psihijatrijski poremećaj, isključivo grupnog karaktera, sačinjen od niza raznovrsnih psihopatoloških fenomena, objedinjenih pod nazivom sindrom „Srbija“.

Sindrom „Srbija“ predstavlja kulminaciju višegodišnjih frustracija na nacionalnom planu, koje se neizbežno reflektuju na mentalni život pojedinca, gde dolazi do njihove ekspanzije i međusobnog povezivanja na nivou grupe. Takve dodatno „obogaćene“ frustracije predstavljaju novi kvalitet koji pretenduje da postane novi obrazac ponašanja na nivou celog naroda.

Okidač za nastanak sindroma nikada nije jedan događaj, već niz neprijatnih i neočekivanih događaja, koji su van kontrole pojedinca, a koji postepeno i sistematski demontiraju njegov unutrašnji etički sklop. Marfijev zakon zaista postaje realnost i pravilo do te mere da pojedinac više ne očekuje da može da se dogodi nešto lepo i pozitivno. Sve to dovodi do potpunog gubitka samopoštovanja i samopouzdanja, tako da pojedinac nema volju da nešto promeni. Ono što je poseban kuriozitet je da pojedinac, iako suštinski sposoban da razlikuje „dobro“ od „lošeg“ i „pravdu“ od „nepravde“ u svojoj reakciji na istu ide u potpuno drugu krajnost, ponašajući se krajnje autodestruktivno, na svakom koraku radeći protiv sebe i svoj interesa.

Autodestruktivno ponašanje nije samo pasivno, u smislu da pojedinac ne čini ništa da popravi svoje stanje, već poprima i aktivne dimenzije, tako što pojedinac preduziima radnje koje se direktno kose sa njegovim interesima. Pa čak i kada to autodestruktivno ponašanje ima uspeha, pojedinac paradoksalno ne oseća zadovoljstvo, već se potreba za daljim degradiranjem sebe povećava. Za razliku od narkomana koji svesno žrtvuje svoje zdravlje, pa i život zarad nekoliko minuta „high“-a, pojedinac koji ima sindrom „Srbija“ to radi podstaknut iracionalnom mržnjom prema sebi.

Po svemu sudeći, u pitanju je specifičan mehanizam koji stanje bespomoćnosti i očaja, koje su koliko toliko normalne i zdrave reakcije na neki ružan događaj transformiše u iracionalno ponašanje. Osoba nije u mogućnosti da objektivno sagleda situaciju, već svu krivicu preuzima na sebe, opravdavajući tuđe postupke usmerene direktno protiv nje same, gde se već mogu pronaći analogije sa registrovanim psihijatrijskim poremećajem sindroma „pretučene žene“ (MKB10/ICD-9 T 74.1).

Na nivou pojedinca, prisutne su depresija, agresija, ali i elementi disocijativnog ponašanja. Na nivou grupe, paradoksalno, prisutni su elementi sebičnosti, potpunog nedostatka empatije i solidarnosti, masnovna histerija kao i sklonost ka autoritarnom ponašanju. Ta sklonost se reflektuje kroz uskraćivanje prava drugima na različito mišljenje.

Terapija? Za adekvatnom terapijom se traga svake 4 godine, ali se prognozira da lek neće biti pronađem još barem 40 godina. Za sada, jedine rezultate daje eksperimentalna terapija u vidu trajnog iseljenja iz Srbije i raskidanje svih veza sa njom.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...