Bez Twittera - Dan drugi

special random thoughts edition

Kako jučerašnji dan nije bio naročito koherentan i smislen, teško je sklopiti bilo kakvu priču od fragmenata moje dokonosti, zaludnosti, mizantropije, meteoropatije, kenjkavosti, kmekavosti i sveukupne smorenosti. Zato reših da današnji post bude neka kompilacija sopstevnih neispisanih tweetova. Nema radnje, nema poente, nema pouke, samo randomness. Elem...

Polako ulazimo u doba godine kada me ne budi alarm na telefonu, već vrućina. Tako me sanak napusti u neko nepoznato doba jutra, i umesto njega mojim mislima zavlada bolna spoznaja da je je*eno vrućina, da sam apsolutno dezorijentisana i da zbog navučenih roletni nemam predstavu koliko sati može da bude. Kako su se mehanizmi svesti polako aktivirali jedan za drugim, tj kako se moj OS bootovao, postajala sam svesna činjenice da ustajalu tišinu i mir mog sobička remeti "tubc tubc tubc" zvuk koji je dopirao iz daljine. O, da. Maturanti. Čim je tehno i trens, znači da nema još 10 sati. Mis'im, obično krenu sa tim "tubc tubc", a posle se prešaltaju na Tanju Savić i Cecu. Kad krenu sa trubačima, znaću da je prošlo pola 2.

Dok sam lagano istezala vratne mišiće (i po ko zna koji put sebi obećala da moram kupiti novi jastuk, jerbo se ovo više ne može podneti), sa setom sam se prisećala davnih dana, kada sam otprilike i počinjala sa blogovanjem. Tada sam imala običaj da ispod jastuka držim jednu Štarkovu čokoladnu bananicu, koju bih smazala još dok ležim u krevetu. Kakav je to bio način da se jump-startuje dan... Eh... nekad bilo, danas se pripoveda. I o tome priča sa tugom u glasu. Jer - umesto divne čokoladne bananice, znala sam da me očekuje spremanje obroka #1. Ne doručka.

Sećate se da sam vam jednom davno rekla da kada krenete u teretanu, ali baš krenete, ono redovno, skopčate se sa ekipom koja tamo stalno visi - to je kao da posanete deo neke sekte. Počnete da pričate nekom potpuno stranom terminologijom, razmišljate o stvarima o kojima do tada niste i svaki napad okoline na vaš novi lajfstajl dočekate ne na nož, već na katanu, i to onu koju je napravio Hattori Hanzo lično. Nekadašnji termini "doručak, ručak, večera, užina, branč, snekić, njups" i td. su zamenjenji suvoparnim i autoritarnim "obrok 1, obrok 2, obrok 3, obrok 4, obrok 5..."

Dok sam posudu u kojoj su bile ovsene pahuljice (bljuv) nalivala taze razmućenim proteinskim blendom, krajičkom oka opazih matorce kako u nekom svečanom miru, ozarenih lica tamane burek sa sirom. Nevoljno sedoh pored njih, iz petnih žila trudeći se da ne primetim da burek sa sirom deluje i miriše izuzetno tasty. "Smiri se, Šivon, smiri se. Znaš zašto ovo radiš. Red rad disciplina. Red rad disciplina. Red rad disciplina".

Iz očajnički lansirane autosugestivne kampanje simpatičnog naziva "Ovsene su keva!", prenuo me je ćaletov glas.

"Hoćeš malo bureka, ja ne mogu sve?"

"Neka. Imam ja ovo moje". Iznenađujuće, boja mog glasa je bila optimistična i bezbrižna, kao da se spremam da skočim na parče tiramisua, a ne na... pa, ovo.

"Neće ti faliti ništa od jednog parčenceta, hajde dok je toplo!" Ćale je bio uporan. Sad se već igra vatrom. Srećom, pa se umešala keva, koja je upravo salvetom uklonila poslednje tragove trans-masti sa svojih usta.

"Aman, čoveče, pusti je neka jede šta hoće... A ti, mala, nije bilo one žene na pijaci sa mladim sirom, dolazi u subotu. Uzela sam ti onaj President manju kutiju da imaš da premostiš".

"Hvala, moći će". Nisam bila happy bunny. 

President je fuj. Kao da žvaćeš... nešto ljigavo, što nema ukus, a u šta je srokano dosta soli. Ali 'ajd. Ako hoću da za leto konačno izdefinišem linea alba na stomaku, sav džank mora da ide. Nema popusta.

Inače, dan kada ne idem u teretanu je prilično čudan. Tih sat, sat i po vremena je višak koji juče nisam uspela pametno da iskoristim. Htela sam da konačno odgledam zaostale epizode House MD, Sivkine anatomije, HIMYM i TBBT, ali avaj. Mrzelo me. Onda sam se setila svog nekadašnjeg guilty pleasure-a u vidu serije Glee. Šteta. Volim mjuzikle. Ali kada je Finov autotune postao toliko naporan za moje uši, rekoh "fuck it". Ima već nekoliko meseci kako ne gledam. 

A i cela priča je nekako postala previše gej. Ali ne u pozitivnom smislu (kao Eurosong, recimo), već u nekom totalno uncool fazonu. Čak i Džek iz Will & Grace deluje "butch" u poređenju sa vajbom koji Glee isijava. Čak je i L Word strejterskija od ovoga. Elton Džon je manje gej. Hell, Elton Džon koji snima duetsku pesmu sa Džordžom Majklom, dok Rupert Everet igra u roze trikou u pozadini je prizor manje gej od onoga što je Glee postao.

Elem, kontempliranje o tome kako više ne pratim Glee je ispunilo taj prazan hod do trenutka kada počinje spremanje za posao. Zna se - kofeinčina, per os. I 30 minuta provedenih pred ogledalom u kupatilu, praveći duckface. Da, my brothers and sisters, TAJ nivo dokonosti. Htela sam da postignem sofisticirani nivo estetike kao na originalnoj fotki dole, ali nisam uspela. Nisam dovoljno gengsta.

Dok sam hiperaktivnim, kofeinskim hodom grabila ka ofisu nisam mogla, a da ne primetim nebo koje je opasno počelo da se tripuje. Neke potmule grmljavine u daljini, poneki sev na horizontu, 'oće kiša, neće kiša... Kako sam ušla u ofis i startovala FooBar - nebo je doživelo epizodu eksplozivne dijareje. 45 minuta čistog rejva, my friends. To je cepalo, grmelo, rokalo, sevalo, pljuštalo, njihalo... And of course, nestalo je struje. I u tom trenutku mi je bilo pomalo krivo što je FooBar utihnuo, pošto bi se "Ich Will" od Rammstein fantastično uklopilo kao saundtrek.

Dok sam njupala Obrok #4 (rolnice sa zelenom salatom, šargarepom i Ella sirom), došla sam do zaključka da su mi hipsteri ogadili koncept vegetarijanstva i veganstva. Mamicuimjebem, ja životinje ne jedem zato što ih volim, a ne zato što hoću da budem "individualac". Mada, kada su mi već ogadili Adele, Juno i "Converse" patike, ništa me ne čudi. Daleko od toga da ću sad da jedem životinjice samo da bih kontrirala hipsterima. Ne. Ali ako dođe do doomsday-a i nastane opasna oskudica u hrani, pre ću uloviti nekog hipstera i njega pojesti, a ne neko pjasence. Mada ne verujem da su naročito ukusni. Verovatno imaju ukus kao taština, frustracija, zeleni čaj i potreba za pažnjom.

Elem, ponovo sam imala neki šizofren san, ali sam zaboravila o čem' se tačno radilo. Sećam se samo da je po mizanscenu ličio na film "Brazil" (koji inače hejtam), i da su, for some strange reason, svi bili plavokosi.

Two days down, 6 more to go.