Pre par godina, Miroslav Lazanski je u svojoj kolumni u "Politici" primetio veoma interesantnu stvar, vezanu za raspad Jugoslavije. Posmatrajući taj proces kroz jednu, na prvi pogled banalnu i trivijalnu stvar kao što su pozivni brojevi, Lazanski se sa pravom zapitao: ako je Srbija dobila 381, Slovenija 386, Hrvatska 385, Makedonija 389, Bosna 387, a Crna Gora 382, za koga se čuvaju 383, 384 i 388? Kosovo, Vojvodina i Sandžak? Da li je zaista gotovo?
Postoje teme o kojima nikada nisam želela da pišem na blogu. Jedna od tih tema je i raspad Jugoslavije. Razlog zbog čega nisam htela da se bavim tom tematikom je jednostavan: potrebno je vreme. Ne da se "zacele rane", već da se prašina slegne i da se pronađu svi vešto skriveni delovi slagalice. Da se strasti smire, nacional-romantični zanosi prođu i da se toj tužnoj i ružnoj epizodi priđe sistematično, trezveno, hladne glave i iskreno. Mislim da još uvek nije prošlo dovoljno vremena za tako nešto, ali jbg - osećam potrebu.
I uopšte neću da pretendujem da budem "sistematična, trezvena, hladne glave" zato što to jednostavno nisam. A kako da budem? Rođena sam u jednoj zemlji, rvala sa sa pubertetom i hiperinflacijom u drugoj, gledala sve nas u trećoj kako bazamo kao guske u magli, da bih ovaj tekst pisala u četvrtoj. I jeste - jugonostalgična sam. Verovatno da taj sentiment koji gajim prema SFRJ čini i neka seta za bezbrižnim detinjstvom, ali objasniti ga na taj način je pogrešno.
Da, bila sam "Titov pionir". Tako je, "indoktrinirana" sam od malih nogu. Kako ih samo nije bilo sramota da deci pune glave i ispiraju mozgove pričama o tamo nekom "bratstvu i jedinstvu?" Kakva je to prljava komunistička propaganda po kojoj treba da volim i tamo nekog Boruta, Hrvoja, Safeta? Kako su se samo usudili da u dečije mozgove usade ideje da je Jugoslavija jedna velika, lepa zemlja, "od Vardara pa do Triglava" u kojoj svi možemo da živimo jedni pored drugih u miru? U kojoj niko nije gladan? U kojoj ima mesta za sve?
Hvala Bogu, pa su se pojavili "veliki mudraci", nacionalne mesije. Hvala im što su nam otvorili oči. Hvala im na podsećanjima na Jasenovac, Stjepana Radića, Pavla Đurišića. Hvala što su nam otvorili oči i podsetili nas na Staru Gradišku, Blajburg, vojnu krajinu, Punišu Račića i samim tim nam jasno stavili do znanja da ne možemo zajedno i da je ono SFRJ bila samo masovna hipnoza. Hvala im što su nas naučili da gledamo prezimena, da jedni drugima brojimo krva zrnca. Hvala im što su napokon raspračali tu smrdljivu komunističku tvorevinu, "tamnicu naroda", i od jedne zemlje, jednog tržišta napravili 6 novih. Svima su nam učinili neviđenu uslugu, hvala. Od sveg srca, hvala.
Jeste, sarkastična sam. Ljuta, besna. Rezignirana, razočarana. Gnevna sam na "nacionalne heroje", "očeve nacija" - najobičnije kasapine koji su svoj krvav trag ostavili svuda, od Vardara pa do Triglava, zarad svojih sebičnih interesa. Sad će neki mudrijaš da sebi u bradu promrmlja: "Ma da, kako da ne. Ko nas to zavadi, a? Zna se ko je prvi počeo!" Takvima kažem "jedite govna". Ko je prvi počeo? Kada je počelo? Na Maksimiru? Ubistvom svata? U Račku? Koje godine je počelo? 1990.? 1989. na Gazimestanu? Ili 1941.? Možda 1928.? 1914.? U kom veku? Čija krv je prva prolivena zbog mržnje? Koliko jebeno može da bude bitna stvar koju jednostavno ne možeš pouzdano istorijski da utvrdiš da bi je koristio kao opravdanje za svo zlo kasnije počinjeno?
"Pali smo zato što smo padu bili skloni".
Da je Jugoslavija bila jaka iznutra, kompaktna - nikada se ne bi raspala. I jeste, u kvazi-patriotskom zanosu dizali smo noževe jedni na druge. Ubijali se. Klali na najmonstruoznije načine. Ne onako hladno, sistematski kao što su Nemci radili Jevrejima i stanovništvu okupiranih zemalja. Ne, ovo je jedan veliki "zločin iz strasti". Kao kada muž maltertira ženu, pa njoj konačno pukne film, uzme nož i ubije skota. Ali ga ne probode jednom, ne. Probode ga jednom, dva puta, tri puta. Ako je pištolj, sroka ceo šaržer u njega. Iracionalno. Mi smo se ubijali iracionalno, zadojeni novootkrivenim "razlikama" za koje nam objasniše naše mesije da su nepomirljive.
Svi smo mi imali noževe u rukama. Ali te noževe nam je u ruke stavio neko drugi. Neko kome nije odgovaralo da Jugoslavija ostane čitava. I niko me ne može ubediti u suprotno, ne pored tolikih očiglednih dokaza koji su svuda oko nas.
Isti ti dušebrižnici su i dalje tu. Uništili su nam ekonomije i industriju, stavili nas u položaj kolonija, sve vreme nas uveravajući da to rade za naše dobro. Umesto jedne prilično zajebane zemlje, stvorili su 6 majušnih, minornih, beznačajnih i apsolutno zavisnih zemljica, a na njihova čela stavili slabe liderčiće bez ideje i cilja, uskih pogleda na svet kojima je samo lični interes bitan. A kako se brinu za "budućnost regiona", došli su na genijalnu ideju - osnovali su ad hoc tribunal u Hagu, koji će, šatro gistro, doprineti pomirenju naroda. Ne serite. Hag samo doliva ulje na vatru i povećava tenzije.
Hoćete da nam pomognete? Zaista? Pa hajde. Za početak, vratite nam naše ekonomije. Izgradite ponovo industriju koju su uništili vaši lokalni poverenici, po vašim nalozima. Ne uništavajte naše privrede vašim agresivnim izvozom. Može tako? Ne vucite nas za nos, na pravite nas ludima. Ne rovarite. Ne huškajte nas jedne protiv drugih. Sklonite vaše gramzive šape sa naših prirodnih resursa. Zauzdajte vaše drske bankare-zelenaše, ne krojite nam vlade. Ne manipulišite nama. Ne forsirajte pomirenje na trulim osnovama, jer nema pomirenja dokle god se neko oseća oštećenim i poniženim i vi to dobro znate. Kolektivna frustracija rađa kolektivni gnev. Setite se Vajmarske Nemačke.
A mi? Za početak, probudimo se iz ove kome indukovane slatkim snovima o evropskim integracijama, zimovanjima u Garmiš Partenkirhenu i novom automobilu svake 4 godine. Kada vreme već ne možemo da vratimo, izvucimo pouke, naučimo lekcije. Ne treba da zaboravimo sve one koji su izgubili živote da bi mi sada "živeli ovako srećno", ali tek kada shvatimo da je nevina krv prolivana i na drugoj strani, tek tada možemo shvatiti besmisao svega ovoga se dogodilo.
Na samom kraju, vratila bih se na sam početak teksta i priču o pozivnim brojevima. Neke ružne scene sa stadiona Crvene Zvezde su dovele do spekulacija, pa čak i spinovanja da je u pitanju "novi Maksimir". Nemojte šaliti sa takvim stvarima. To da li će Vojvodina biti nezavisna država jednog dana ili ne - nastojaće da odluči neko drugi, u nekom "ovalnom kabinetu", na osnovu brižljivo sastavljenih procena MMF-a, Svetske banke, međunarodnih kriznih grupa, i ostalih think-tankova. Ali od svih nas zavisi. Ko u divljanju minorne (u svakom pogledu) grupe navijačkih ekstrema vidi "novi Maksimir", taj ga i traži. Nemojte od rivalstva dva kluba praviti začetak krize, nemojte flejmovati, nemojte udarati ponovo na "krv i zemlju". Ne dozvolite sebi da budete izmanipulisani od strane onih koji su nas sve doveli ovde gde smo sad.
Ja neću ponoviti greške naših roditelja. Aj dont giv a fak. Ne može meni biti "bliskiji" neki Finac, Belgijanac ili Nemac od nekoga ko govori mojim jezikom. Od pomenutih Boruta, Hrvoja i Safeta. Da li stvarno mislite da je jedini način da prosperiramo tako što ćemo hejtovati jedni druge i međusobno se potkopavati? Dozovite se pameti. Dosta je bilo.
Čak i za balkanske uslove. Dosta.
