Down

Uvek je neka glupa stvar okidač. Kreneš na put, a zaboraviš da napuniš mp3 plejer. Ili ti rikine olovka u sred pisanja. Ili ti neko pojede paradajz koji si prethodni dan stavio u frižider, u istu ladicu u kojoj je i low-fat sir, bademovo mleko i pimento chili sos. U know, stuff that only U eat.

  

’Aj sad, jbš paradajz, ’fala Bogu, počinje njegova sezona, ima ga svuda (realtivno pristojnog i ne toliko hemijskog ukusa). Mogla sam da izađem do marketa i kupim. Ali to nije poenta.  Poenta je bila da sam ja računala na egzistenciju tog paradajza kada sam obavljala jutarnji šoping. I kada sam se vraćala iz tog šopinga. I kada sam se presvukla iz „pristojne“ odeće u kućnu pidžama-varijantu. I u trenutku kada sam već iseckala krastavac, sremuš, mladi luk i narendala mladi nemasni sir. I stavila malo bosiljka i nane. Malo maslinovog ulja. I u trenutku kada sam krenula ka frižideru.

I dan je bio vaistinu lep do tog trenutka. Očekivala sam paketić koji je trebalo da mi donese kurir, a u kome su se nalazile knjige koje željno čekah danima. Napolju je bilo friško, just the way I like it (Siobhán likes it cold), a paradajz (za koji se kasnije ispostavilo da je imaginaran) je bio u mojoj pregradi frižidera.

A onda je nastupila bolna spoznaja da je neko prethodni dan iskoristio moj paradajz za garnirung. Za neku krmenadlu ili tako nešto morbidno. Da se sada ne nalazi u fridžu, već u nečijem digestivnom traktu.

I mogla sam da dreknem na tu osobu. Imala bih pravo. Ali nisam, stisnula sam pesnice u gnevu, pogledala u činiju slate u pokušaju, iznad koje kao da je stajao znak pitanja: „No, Šivon? Kamo rajčica?“

Mogla sam da odem do prodavnice. Nije daleko, 20 metara. Ali to bi od mene zahtevalo da se presvučem iz udobne pidžame u „normalnu“ odeću (ionako misle da sam narkić, još samo da počnem da se šetam u pidžami po komšiluku, ima prisilno da me hospitalizuju), izađem, kupim, vratim se, ponovo se presvučem. Zajebi. Mrzi me.

Gnevni tok misli je prekinuo pokajnički glas: „Pa hoćeš da ti kupim paradajz?“ „Neću!“ „Pa šta ćeš da jedeš?“ „Ješću bez paradajza!“

I to je to. Očekivala sam malo više ubeđivanja sa druge strane, tipa: „Hajde, sačekaj, sad ću ja da skoknem do marketa“, ali ništa. Ćorak. Iscoolirana sam k’o Toma Nikolić. Tomo, znam kako ti je.

A onda sam besnim hodom uletela u kuhinju i frustrirano pogledala polu-salatu. Pa kako bez paradajza? „Da imam barem pelat... ma ne bi valjalo. Mora svež... Fuck it, ne mogu ovako, bez paradajza. Ima da mi prisedne, ionako sam nervozna..“ Uzeh činiju i pohitah ka korpi za otpatke. U tom trenutku, pomislih „Jebote, koja si ti stoka. Bacaš hranu, a neki ljudi nemaju ’leba da jedu. Razmaženi stvore! Da si smesta pojela tu salatu!“

I šta ću. Protiv drugih mogu i smem, ali protiv unutrašnjih glasova ne mogu. Savest je najglasniji od svih. Ne javlja se često, ali kad se javi, onda je relentless. Ne popušta dok se ne povinujem.

I tako sam sela na ivicu kreveta, zagledala se u jednu tačku na zidu, i preživajući zeleniš u sebi razmišljala: „Dobro. Jebeš ovo... Stižu mi knjige za pola sata. Sve će biti OK“.

Naravno da knjige nisu stigle za pola sata. Kurir mi obično pošiljke donosi do 12. Eventualno 13. Na satu je već uveliko bilo 15:32, kada sam skapirala da od tog posla nema ništa. Screw this, odoh da perem kosu. I, već pogađate, bila sam kod drugog šamponiranja, kada je negde oko 16 časova kurir pozvonio na vrata, i skrušeno se izvinio što nije došao ranije. Da li mu je bilo žao fo’ real, ili se uplašio prizora mene i moje Šaume, to ne znam.

Knjige su bile tu, nisam bila gladna, ali je „proces“ počeo. Od neočekivano prolongiranog „high“-a koji je trajao nedeljama, niz potpuno bezveznih i trivijalnih mikro-incidenata je doveo do toga da to veče sedim u fotelji, prepuna nervoze koju nemam na kome da istresem. U stvari, imala bih na kome, ali se trudim da svoj bes „pravedno“ disperzujem.

Odem na Twitter, kontam, tamo će me nešto oraspoložiti, a nakon 5 minuta izađem još nervoznija. Svašta bih svakome rekla, ali to ne bih bila ja (to bi bila moja Šauma, LOL), već negativa koja me je zaposela. Poneki tweetić, pomalo depresivne sadržine... Tu i tamo neki smajlić, da neko ne pomisli da ću da se offiram ili počinim kakav belaj kontra sebe. A do smajlića mi nije. Svi ti smajlići su inače fejk. Kombinacija 3 tastera na tastaturi.

I još uvek sam u daunu. Nije to neki suicidni down (ja o suicidu kao fenomenu često razmišljam. O smrti takođe. Ne mislim da je to weird.), već onako. Nisam ni za šta. Nisam za ljude. Mrzi me da pričam, mrzi me da jedem, mrzi me da izađem iz stana. Samo se zatvorim sa nekom knjigom, muzikom i/ili dokumentarcima. I ćebetom. I šoljom čaja. Bez šećera. I onda, kada prestanu ti „nadražaji“ u vidu slova, boja, tonova – onda razmišljam koliko je ovaj svet jedno ružno mesto. Štenad ostavljena pored puta u kartonskoj kutiji. Bebe koje se rađaju sa anomalijama. Bakica koja svako jutro oko 5 pretura po kontejneru ispred moje zgrade. I za svaku iole lepu i pozitivnu stvar koja mi padne na pamet, mogu da se setim još barem 5 stvari koje su ružne.

Ne znam, možda sam fakat manično-depresivni lik. A možda sam samo budala. Možda. Ali priznaćete da ovo prvo zvuči gotivnije.

Dok mi ponovo ne dođe „vesela“ faza, odoh da se prekijem ćebetom preko glave, slušam Saru McLachlan i trudim se da ne razmišljam. Uopšte.