From my dead cold hands!!!

Da se uozbiljimo, jerbo je situacija ozbiljna. 11 Nemaca je preminulo zbog komplikacija nastalih nakon konzumiranjakrastavaca zaraženih retkim sojem E. coli bakterija?! Vatafak, dudz?!

Ne, stvarno  - WTF?! Prvo ptičiji grip (trk u apoteku po Tamiflu), onda svinjski grip (trk u apoteku po maske), a sada ovo? Krastavci iz pakla? To je novi modni trend za ovo leto?!

Ako među vama ima neko ko nema blage veze o čemu to ovako nepovezano brbljam, malo strpljenja. Prema pisanijima nemačkih i nekih sveCkih medija, jedna „tura“ krastavaca koja je na sever Nemačke došla iz Španije, navodno je zaražena rektim sojem bakterije koju svi dobro poznajemo, bilo lično, bilo posredno – Escherichia Coli.

E sad, kao da E. Coli nije dovoljno „zajeban igrač“, ovaj soj je posebno, posebno wicked, pošto stvara šiga-toksin. Takođe je poznata i kao enterohemoragična E. Coli. Šta je ovo „enterohemoragična?“ Paaa, bejsikli, to znači da pravi džumbus u crevima. Bloody mess, da budemo precizniji. Zapravo, jedan od najprominentnijih simptoma (pored standardnih grčeva i bacanja pegle) je upravo dijareja i to krvava. Infekcije ovim sojem E. Coli nisu neuobičajena stvar, i u najvećem broju slučajeva (preko 90%), prođu same od sebe nakon 5-7 dana.

Medžutim, razlog za zabrinuto podizanje obrva leži u onih preostalih approx. 5-10% kod kojih se razvije jedna od komplikacija infekcije, a to je hemolitičko-uremički sindrom. A to je nešto što može da vam totalno demolira bubrege i, daleko bilo, dovede do finalnog bacanja kašike. Ili krastavca, in this particular case.

No, Nemci ne bi bili Nemci kada ne bi bili oprezni, pa su nemački lekari (garancija kvaliteta i stručnosti, od dr Mengele-a, pa do Tomice Milosavljevića) iz državnog instituta Robert Koh (njihova varijanta domaćeg „Batuta“, lulz) rešili da lupe ban i na klopanje svežeg paradajza i zelene salate.

Pa, dobro, WTF?

Mom matorom, inače sklonom paranoji oko svakog patogena za koji čuje nije trebalo mnogo pa da i sam zavede autoritarni i totalitarni ban na krastavac u našoj porodici.

„Nemojte kupovati krastavac, da se ne bi svađali oko toga kao pre par godina!“ reče matori, aludirajući na slučaj kada sam tokom ptičijeg gripa (kada nisam bila vegetarijanac, pa sam opušteno njupala piletinu sa lokalne „farme“, zbog čega je došlo do jedne od većih svađa između njega i mene).

„Znaš li ti gde je Nemačka?!“ – moj pokušaj da aludiram na razum.

„Nema to veze! Jesi čitala kako se prenosi?“

„Nema šta da čitam, ja to znam“.

„A znaš? Pa kaži mi, kako?“

„Uglavnom fekalnim putem, ako se ne vodi računa o higijeni i ako se hrana ne sku...“ nisam stigla da završim rečenicu.

„Jeste, fekalnim putem! Znaš li ti koliko gastarbajtera i vozača kamiona sere i urinira po oranicama pored magistrala, a?“

„Ama, čekaj, neću kupovati krastavac koji je gajen pored magistrale... Premda ne verujem da neko još uvek praktikuje da sere dritto u njivu, ali ajde... Zar nisi čuo da su sad i paradajz i zelena salata pod sumnjom?“

„Nećemo ni njih da jedemo!“

„Molim?!“

„Nećemo ni njih da jedemo. Ljudi umiru po Nemačkoj, alo!“

„Ovaaaj... pa šta ćeš da jedeš?“

„Meso.“

„Meso?“

„Da.“

„A probava?“

„Šta sa njom?“

„Pa šta ćeš za probavu?“

„Rupurut“.

„To je za gorušicu“.

„Probiotik“.

„To je protiv proliva. Meso će da te zapuši k’o šamarčina budalina usta“.

„To... ali... ma, nema krastavaca, kraj priče!“

Indeed, to je bio kraj priče. Keva i ja smo postigle prećutni sporazum da krastavac švercujemo i štekamo pored saksija sa kaktusima na terasi, pošto matori mož’ da namiriše krastavac na kilometar. Ali to nije poenta.

Poenta, my brothers and sisters, je u sledećem. Ja sam vegetarijanac. Počinje leto. Ako mi oduzmeš krastavac, paradajz i zelenu salatu, ne ostavljaš mi ništa. Might as well shoot me at the spot. Leto nije leto bez krastavca i paradajza. Ona kuvana jaja koja jedem sa sirom nisu ista ako ih ne ušuškam u gomilu zelene salate i krastavca i odozgo nalijem senf. Ljudi, ja ne’am šta drugo da jedem. Meni su povrćke osnova ishrane. Situacija je alarmantna.

A sasvim druga priča je šta se stvarno dešava i koliko je situacija zaista ozbiljna. SZO se poslednjih godina žestoko izblamirala sa kojekakvim pandemijama i vakcinama, tako da svaka njena preporuka neće imati odjek kakav bi trebalo da ima. You know, da tamo ne sede korumpirani skotovi koji više nemaju kredibilitet da bilo kome sole pamet.  Jedni već pronalaze tragove većih zavera – neki kažu da  je to sve u cilju da se opelješe zdravstveni fondovi evropskih zemalja zato što je jedan od lekova koji se daje u terapiji hemolitičko-uremijskog sindroma, eculizamb (lek koji se od prošle godine eksperimentalno koristi za lečenje od navedenog sindorma) izuzetno, izuzetno skup. Drugi misle da je to sve „pakleni plan“ da se „uništi poljoprivreda Evrope“ i da se Evropljani prisile na uvoz povrća sa drugih područja. Treći misle da je u pitanju igra lobija („čiji krastavac je bolji“). Četvrti misle da je ovo napad na sve traženije organski gajene proizvode, pošto se u procesu proizvodnje najčešće koristi stajsko đubrivo. A peti naprave kompilaciju svega već navedenog i kažu „Aha, eto vam ga taj Codex Alimentarius!“ Whatever.

Na trenutak izgubih misaoni tok, ćale je ušao u sobu dok ovo kuckam i pobedonosno uzviknuo „Klistir!“ Pustiću ga da misli da je pobedio ovaj put.

Elem, bottom line: već sam se lišila prilično značajnog broja stvari. Ne pijem. Ne pušim. Ne drogiram se (mada je to, je l’ te, širok pojam, a ja ga ne tumačim ekstenzivno). Ne jedem meso. Ne nosim garderobu i aksesoare od prirodne kože. Ne koristim kozmetiku koju testiraju na životinjama. Ne jedem šećer. Ne jedem belo brašno i peciva. Ne pijem gazirano. Čak ni aspirin nisam popila nekih 8 meseci. Ne jedem prženo. Iako moja duša vapi za čačanskim čipsom (ekstra masnim, ekstra slanim), ne jedem ga. 75% moje ishrane se bazira na povrću, uglavnom svežem, vlaknastom. Gajenom seljačkom rukom. Jeste, dopingovano stajnjakom, so what?

Jednostavno, o svemu možemo da pregovaramo i da se dogovaramo, ali o ovome ne možemo. Ne zanima me. Letnju salatu od krastavca, parajadza i zelene salate, sa narendanim mladim sirom mi nećete oduzeti, ni zabraniti.