Ne bih sada da pišem "esej" na temu aktuelnih zbivanja u Srbistanu; iskreno - nemam živaca za to. Od celokupne srpske političke scene mi je muka, a život u Srbiji me je naučio da prezirem i demokratiju, i državu, i narod i višestranačje. Počev od penzionera koji se otimaju o sadnice trešnje, jajara koje pljačkaju SOS markete, pa do političarčića koji zapošljavaju podobne po javnim preduzećima. Iskoristiću tu autorsku slobodu kao vlasnik ovog bloga da samo na kratko ukažem na nekoliko stvari koje su nekako pale u zapećak, što zbog silnih spinovanja, što zbog toga što često "ne vidimo drveće od šume", tj "šumu od drveća", kako vam drago.
- tvrdnja #1: "štrajk glađu je neprihvatljiv metod političke borbe". Pogrešno. Štrajk glađu je kroz istoriju često korišćen. Jedan od najpoznatijih primera je čuveni štrajk glađu irskih zatvorenika 1981. godine. Ako mislite da je Nikolićev razlog za štrajk (raspisivanje vanrednih izbora) banalan, šta reći tek za razlog koji su imali Bobby Sands, Raymond McCreesh, Kevin Lynch i još sedmoro pripadnika IRA koji su umrli od izgladnjivanja samo zato što vlada Velike Britanije nije htela da im izađe u susret i vrati im status političkih zatvorenika? Bobby Sands je prvi krenuo sa štrajkom, i to 1. marta. Izdržao je 66 dana, pre nego što je preminuo 5. maja 1981. godine. Najduže je izdržao Kieran Doherty, koji je principijelno odbijao hranu čak 73 dana, nakon čega je preminuo. Ma koliko se vlada Margaret Tačer trudila da celu stvar banalizuje, činjenica je da su "štrajkači" dobili status mučenika u Severnoj Irskoj, a da je obeležavanje godišnjice čuvenog štrajka postalo kultni događaj, i to ne samo za simpatizere Sinn Fein-a.
- tvrdnja #2: "štrajk glađu je vid samoubistva". Paaaa ne bih to baš tako pojednostavila. Štrajk glađu je vid pritiska i iznude, gde štrajkač u zalog stavlja svoj život i svoje zdravlje, a svoju sudbinu stavlja u ruke i "na savest" drugoga. Štrajk, uopšteno govoreći, predstavlja metod borbe za ostvarenje određenog cilja. Kada je u pitanju štrajk glađu, štrajkač je spreman da založi svoj život, i igra se "kukavice" sa drugom stranom, čime vrši izuzetan pritisak. Sa druge strane, ako govorimo o političkim samoubistvima, za primer treba uzeti čuvenog Jana Palaka. Jan Palak nije štrajkovao glađu, ni žeđu; već se polio benzinom i spalio. To svesno žrtvovanje svog života kao vid prostesta zaista predstavlja samoubistvo; ono što Nikolić radi je pokušaj iznude izbora. I za to je spreman da ako treba, teško naruši sopstveno zdravlje i ugrozi život. Nadam se da uočavate suštinsku razliku. Procenat patetike prisutan u ovakvom činu zavisi i od ličnosti štrajkača i od okolnosti. To ostavljam vama da presudite.
- tvrdnja #3: "ovim štrajkom, Nikolić izlaže ruglu one koji štrajkuju zato što nemaju šta da jedu". Ova tvrdnja mi je naročito interesantna, pošto obično dolazi od simpatizera vladajuće političke garniture. Meni je zaista žao što ću vam oteti sladoled i baciti ga u đubre, ali činjenice kažu sledeće: Nikolić nikada nije bio na vlasti. SRS nikada nisu bile vladajuća partija, ako izuzmemo onaj kratak period u Vladi narodnog jedinstva, u kojoj je prva violina bio - SPS. You know, those guys... Deo aktuelne koalicije? (Ako je ono bila crveno-crna koalicija, na šta bi se zgranuo svaki pošteni anarhista; onda je ovo žuto-crvena?) Ili možda mislite da je famozni Vučićev Zakon o informisanju kriv zbog loših privatizacija? Stvarno? Zaista, SRS, a ni SNS (ma šta ja mislila o njima) nikada nisu bile u poziciji političke stranke koja kroji državnu politiku, bila ona ekonomska, socijalna ili monetarna. Samim tim, što nisu bili u poziciji vlasti, pomalo je... glupo (da ne kažem "drsko") iste pozivati na odgovornost za aktuelno stanje u državi. Ukratko; to što radnici sebi seku prste i vezuju se za šine na prugama nikako ne može biti posledica Nikolićeve politike. Jebiga, ako ste baš rešili da pišete opravdanja DS-u zbog katastrofalnog stanja u zemlji, onda bi mogli jedino da optužite SPS, premda je i to far-fetched. A opet, to ne možete - zbog Dačića, Mrkonjića, Bajatovića i ostale podgojene bratije.
Eto, toliko od mene, ne bih vas više zadržavala. Uputiću vas kod blogoleginice Mahlat. Samo bih na kraju rekla da je mnogo poštenije otvoreno hejtati nekog političara, nego bljuvati "profinjeni" otrov pod maskom političke tolerancije i demokratije. Na kraju krajeva - zamislite da je Nikolić neko labilan poput Draškovića? Da ima ženu poput Dane? Da priziva i poziva na nerede? Ali to nije bitno - ako ga mrzite, mrzećete ga šta god da uradi. A kada se umorite od hejta, ne zaboravite da citirate Patrijarha SPC. Show.
I na kraju, dok nisam počela da psujem: u duhu čuvene "dance like nobody's watching", moj savet bilo kojoj partiji, bilo opozicionoj, bilo vladajućoj... "vladaj kao da ćeš sutra biti opozicija". Što u ovom slučaju nije tako neverovatan scenario. A simpatizerima: coke moje drage, ne padajte u vatru. Svi oni, i levi i desni, pasu na istoj livadi. Ne budite naivni. Ko razume - shvatiće.
