4 laka komada - 3: "Zabrane"

U stvari, iako sam i ranije imala ideju da pišem o svemu ovome, konkretan povod je bio tekst objavljen u "NIN"-u prošle nedelje (br.3157), a koji se bavio temom zabrane delovanja organizacija ekstremne desnice. Tekst je veoma zanimljiv, bavi se raznim aspektima cele priče, a sadrži i nekoliko interesantnih prmera iz uporednog prava, tj prava drugih zemalja. Danas ću pokušati da "odbranim" svoju tezu, koja se može sublimirati u jednoj rečenici: "zabrane nisu dobre".

Ne znam koliko ste upućeni u tu problematiku, ali gro sajtova sa neonacističkim, antisemitskim i ostalim hejt sadržajem, hostovani su na serverima u SAD. Za razliku od našeg i velike većine ostalih evropskih ustava, američki ustav se prilično dosledno pridržava čuvenog "Prvog amandmana", po kome je sloboda govora neprikosnovena, i smatra se jednim od kamena temeljaca demokratije. Samim tim, imate pravo da lajete o čemu god poželite, dokle god to vaše lajanje nema za posledicu konkretno krivično delo. Nosi vam se majica sa svastikom? Knock yourself out. Negirate Holokaust? Nema problema. Veličate "Mein Kampf?" Nije sporno. Paradirate u Waffen SS uniformi i salutirate sa "Heil Hitler?" OK. Furate bele kukuljice i smatrate da je bela rasa najbolja na svetu? Ma važi. Ali - napadnite nekog tamnoputog, idete u zatvor. Premlatite stranca u naletu ksenofobije - idete u zatvor. Podignite ruku na ideološkog istomišljenika? Idete u zatvor. Lupite šamar gej osobi? Tvorza.

Ako mislite da je američkoj vladi mnogo stalo do demokratije i ljudskih sloboda grešite. Baš kao što grešite i ako mislite da je "Prvi amandman" glupost i ozbiljan propust koji omogućava realno minornim ultradesničarskim organizacijama da budu "vidljive". Ameri su zapravo ispali najmudriji, jer upravo time što dozvoljavaju svima da laju kako im volja, te grupe čine vidljivim. To je i cilj. Aktivnosti takvih udruženja (za koje nema spora da su negativna pojava) je kudikamo lakše pratiti i nadzirati ako se bave aktivnošću koja je legalna. Kada bi njihove aktivnosti bile inkriminisane, takva udruženja ne bi nestala, već bi prešla u underground.

Amerikanci su praktični ljudi. "Možeš da kenjaš o čemu god želiš. Mi čak i želimo da ti kenjaš što više, na taj način te imamo na radaru. Ali ako napraviš sranje, ideš u zatvor. End of story".

Sudija ustavnog suda, M. Draškić se u tekstu u NIN-u osvrnula i na "Prvi amandman", rekavši sledeće:

„U Americi nisu imali neposredno iskustvo sa ovom vrstom ideologija. Mislim da društva koja su se nedavno suočavala sa teškim zločinima koji su počinjeni upravo zbog usvajanja ideologija koje podrazumevaju mržnju prema drugom i drugačijem, moraju da pokažu veću dozu osetljivosti za ono što se u tom društvu događa“.

Reče žena i ostade živa. Alo, tetka. Ropstvo je u SAD bila normalna pojava sve do građanskog rata. Ku Klux Klan nije nastao u Lihtenštajnu ili Moldaviji, već u SAD. Amerikanci su u direktnoj borbi protiv sila Osovine izguble negde oko 400.000 ljudi, od čega nešto na Pacifiku, nešto u Evropi. Alo... Ovako eklatantan primer neznanja mogu da tolerišem na nekom phpBB forumu, ali ne i od osobe koja danas-sutra treba da ocenjuje i vrednuje šta je OK, a šta ne kada su zabrane u pitanju. Houli šit. Da se smrzneš.

"Efikasan" način da identifikuješ simpatizera neke ultradesničarske organizacije je ikonografija. Ako neko nosi svastiku, logično je da je neonacista (nećemo se baviti istorijatom svastike koju su nacisti nepravedno kidnapovali iz svetske baštine). Ergo, inkriminisaćemo nošenje svastike. I? Šta će se onda desiti? Pa ništa. Tamo gde je to slučaj, neonacisti su se već organizovali na druge načine. Umesto svastike, na garderobi nose broj 18 ili 88. 1. slovo abecede je "A", a 8. "H". 18 - AH. Adolf Hitler. 88 - HH. "Heil Hitler". Logičan korak - inkriminisati brojeve. Vi to ozbiljno? Hoćemo da inkrimnišemo i rune, pošto je i to pismo postalo sastavni deo ultradesničarske ikonografije? Poenta je, my dear brothers and sisters, stavljanje simbola van zakona ne rešava problem.

Početkom 2001., Yahoo je sa svojih servera uklonio sajt koji se bavio prodajom nazi džidža-bidža. Iako je po američkim zakonima tu sve OK, pod pritiskom francuske vlade, Yahoo je popustio. Baš kao što je popustio i pod pritiskom nemačkog sudstva zbog aukcije primerka "Mein Kampf". Nakon toga, ljudi iz Yahoo su odlučili da na svojim sajtovima zabrane prodaju nazi i KKK memorabilije, ali ne samo njih, već i svih ostalih grupacija koje veličaju mržnju i nasilje. Hm.

U očima prosečnog Kineza, ratna zastava carskog Japana izaziva podjednak revolt i bes kao što svastika izaziva kod većine Evropljana. Kako i ne bi. Japanci su u Drugom svetskom ratu u Kini počinili silan zulum, o kome prosečni Evropljanin ne zna ništa, a koji je često po svojoj monstruoznosti prevazilazio čak i nemački teror. Hoćemo da pričamo o genocidu? Britanci su odgovorni za smrt aproksimativno 10 miliona ljudi u Indiji. Hoćemo o tome kako su Britanci masakrirali negde oko 300.000 pripadnika plemena Kikiyu u Keniji, i to nakon Drugog svetskog rata? Da pričamo o genocidu nad Jermenima? Ili o onome što su konkistadori radili u Južnoj Americi? Staljin u Rusiji? Što ne bi inkriminisali lik Staljina? Ili Klintona? Buša? Američku "intervenciju" u Vijetnamu? Ako se složimo da je javno isticanje znamenja Hitlerovog Wehrmacht-a loše, po čemu je nošenje US Army Marine Corps znamenja OK?

Da li je jedini kriterijum u određivanju šta je zlo i šta se ne sme to da li smo MI stradali od toga ili nismo? Ako smo apsolutno osudili Holokaust (i to sa razlogom), iako su od njega stradali Jevreji, zbog čega sa istim ubeđenjem ne bi inkriminisali obeležja onih koji su zlo činili drugim narodima? Kinezima? Južnoafrikancima? Indijcima? Vijetnamcima? Aboridžinima? Jermenima? Rusima? Crncima u USA? Srbima u Jasenovcu? Hrvatima u Vukovaru? Muslimanima u Srebrenici? Nije mi namera da banalizujem i marginalizujem Holokaust (oni koji me poznaju, znaju koliki sam filosemita i koliko mi je drag jevrejski narod i sam Izrael), ali ako se već zalažemo za zabrane, i to pod okriljem univerzalnih i globalnih vrednosti, zbog čega našim zakonima ne bi imali globalni okvir? Zašto?

Pa zato što je nemoguće, that's why. Onaj ko je ratni zločinac za jedne, taj je heroj drugima. Onaj ko je genijalni strateg za jedne, taj je osvajač i okupator za druge.

Ali ima tu još jedna stvar. Kada zabraniš neku organizaciju, ona će nastaviti svoju aktivnost pod drugim imenom. Ako je zakonski pritisneš još više, povući će se u ilegalu. To smo apsolvirali. Ali ako kreneš sa progonom članova, od njih praviš žrtve. Ako pripadnike te organizacije uhapsiš samo po osnovu članstva, a ne zato što su počinili neko krivično delo (laju, ali ne ujedaju), vraćamo se u vreme verbalnog delikta i totalitarizma. U situaciji kakva je danas u Srbiji, od takvih ljudi praviš heroje. Kao što su nekada hapsili zbog posedovanja Staljinove slike, i slali na Goli Otok, sada treba da se hapse klinci koji imaju "Mein Kampf", ne razumem? Ne zaboravite da je taj "Mein Kampf" napisan upravo u zatvoru.

Dakle, zabrane ne samo da suštinski ne funkcionišu, već su i kontraproduktivne. Iako SAD nisu primer koji treba slediti, možda bi ovaj put trebalo da se ugledamo na njih. Pustimo ih da laju koliko hoće, neka se šetaju, neka marširaju... Ali čim naprave neko sranje - aps. I to žestok, ništa uslovna, ništa kućni pritvor.

My two cents. Eto.

4 laka komada – 2: “Terminologija“

iliti „nazovimo stvari pravim imenom“

A jeste nekako pogodno. Najlakši način da diskredituješ nekoga je da ga nazoveš „fašistom“.  Čak mi se čini da u kolektivnoj percepciji termin „fašista“ nosi veću stigmu od pojma „nacista“. Obično se govori o „antifašističkoj borbi“, „antifa“ pokretu i td. A neuki će često reći da su fašizam i nacizam ista stvar, s tim što je nacizam nemačka varijanta. Kako je to samo netačno. Jeste da je leto, tj letnji raspust, ali nikad nije kasno da se neke stvari nauče kako treba. Naročito ako se sa njima susrećemo u svakodnevnom životu.

Odmah da se razumemo: fašizam i nacizam NISU isto. Ponovite za mnom.

Nemam nameru da sada ulazim u istorijat tih ideologija, kada je koja nastajala, čime je bila inspirisana. Idemo instant.

Il manifesto dei fasci italiani di combattimento – tj manifest italijanskih fašista, objavljen je 1919. godine.  Na Wikipediji imate kompletan tekst manifesta, ali bih ovde izdvojila nekoliko detalja. Manifest se zalaže za, pazite ovo – aktivno i pasivno biračko pravo za žene (smeju da biraju i da budu birane); ustanovljavanje minimalnih zarada, učešće predstavnika radnika u upravljanju fabrikama; smanjenje životne dobi za odlazak u penziju sa 65 na 55 godina; miroljubivu spoljnu politiku; ali i nacionalizaciju crkvene imovine, kao i visoke poreze za najbogatije.

True, fašisti su kasnije u praksi... paaa, da kažemo „prevideli“ najveći broj odredbi i principi proklamovani manifestom su jednostanvo skrajnuti, a sve u cilju stvaranja jake, autoritarne, totalitarne države, sa nimalo miroljubivom spoljnom politikom.

Simbolika fašizma je veoma interesantna.

Snop uvezanih grančica i sekirče su simboli poznati još od rimskih dana, i dan danas se mogu naći na mnogim grbovima širom sveta. Intrigantno je što sam simbol o fašizmu govori kudikamo više od bilo kakvog istorijskog teksta. Obrati pažnju.

Jednu grančicu je lako slomiti. Međutim, ako uzmeš više grančica i jako ih stegneš, onda je taj snop znatno teže slomiti, zar ne? To je osnova fašizma (inače, fasces  na italijanskom znači upravo to, snop): snaga države je u jedinstvu. Jedinstvu, kolektivizmu. Ideologije, mišljenja. Svi su zbijeni i posvećeni istom cilju, i to ih čini jakim. A sekirče? Sekirče simbolizuje dominaciju države i monopola sile. Sekirčetom se služi država da održava red i da svaka „jedinka“ bude na pravom putu. Ako neka grančica štrči, sekirče je skrati. Totalitarizam – država je alfa i omega. Interes države je bitniji od ličnog interesa; stoga – lični interes „grančice“ mora biti podređen interesu države, tj sekirčeta, i zato se formira snop čvrsto vezanih grančica. Zaboravite pluralizam, zaboravite drugačije mišljenje, zaboravite opoziciju. (A onda se osvrnite i pogledajte gde živite).

Iako je i u fašizmu bilo eugeničnih i rasističkih momenata, oni su bile daaaaaleeeko manje izraženi nego u nacizmu. 1933. godine (kada su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj), Musolini je javno istakao da „nacionalnom ponosu nije neophodan delirijum rase“. Štaviše, Jevreji u Musolinijevoj Italiji su uživali znatno bolji tretman od svojih sunarodnika u Nemačkoj. Tek nakon što se Musolini čvršće spanđao sa Hitlerom 1938. godine, i kada su u izvesnoj meri, adaptirani zloglasni Nirnberški rasni zakoni, položaj Jevreja se pogoršao; gubili su poslove, bili su izloženi progonima, a bilo im je zabranjeno da se bave određenim profesijama. Pa opet, nisu bili ubijani. Do pravih pogroma, deportacija i ubijanja Jevreja došlo je tek pred kraj rata, i to od strane nemačkih trupa koje su vršljale po Italiji (koja je u međuvremenu ostala bez Musolinija i pokušala da sklopi mir  sa saveznicima).

A sada – nacizam.

Fašizam zaista deluje kao mala beba u poređenju sa zverskom ikonografijom nemačkog nacional-socijalizma. Za razliku od fašističke ideologije, bazirane na totalitarnoj državi koja ima apsolutnu nadmoć, a koja se tek kasnije artikulisala kroz agresivne militarističke i u manjoj meri rasne elemente, nacizam je bio totalni trip.

Krenimo samo od simbolike. Za razliku od fašista koji su furali rimsko nasleđe, nacisti su bili okrenuti mistici i drevnim civilizacijama. Kukasti krst, tj svastika, poznat je vekovima (neki naučinici smatraju još iz bronzanog doba) i  to u mnogim civilizacijama. Od dalekoistočnih, tibetanskih, indijskih, pa preko Jevreja, Indijanaca, sve do tevtonskih vitezova i čuvenog „Društva Tula“ (Thule Gesellschaft). Ali o tome detaljnije neki drugi put.

Kao što već rekoh, nacisti su bili crazy bitches, ali stvarno. Tripovali su se da su pripadnici arijevske rase, ložili su se na mistiku Tibeta (čak su slali ekspedicije tamo), na rune, drevne severnoevropske kultove... Vaistinu crazy bitches.

E sad – Hitler je primer fašističke Italije često uzimao kao model po kome treba ustrojiti državu. Jaka i apsolutna državna vlast, totalitarizam, militarizam… Međutim, ono što bitno i suštinski razlikuje je element rase. Nacisti su kapirali da se jaka Nemačka može stvoriti samo uz očuvanje čiste arijevske rase, iz koje je neophodno eliminisati sve one štetne faktore koji tu arijevsku krv prljaju. Ergo, najveći problem Nemačke je upravo prisustvo tih štetnih elemenata koji svojim delovanjem ne dozvoljavaju Nemačkoj da povrati ono mesto koje joj civilizacijski pripada –a to mesto je na samom vrhu, pošto su Nemci, jel’te super-rasa. Sve ostale rase moraju biti potčinjene i/ili uništene. Kolika je posvećenost ideji rasne čistoće bila prisutna u Nemačkoj dokazuje i činjenica da su koncentracioni logori radili nesmanjenim tempom sve do samog kraja rata.

Da se razumemo, ovo nije neki posleratni trip pobednika – ovo su istorijske činjenice. Ma koliko to danas neverovatno izgledalo, u Nemačkoj je u to vreme eugenika dovedena na nivo državne nauke, tj pseudonauke. Čuveni rasni zakoni nisu plod mašte nekih distopijskih autora, oni su bili realnost. Baš kao i sterilisanje, a kasnije i eutanazija invalida, mentalno obolelih i svih onih koji se nisu uklapali u ideal arijevca koji je proklamovao nacizam. Nacisti su se čvrsto oslanjali na darvinističke teorije, naročito ono “survival of the fittest”.

Znači, zaboravite i Musolinija, i “camicie nere”. Ovde govorimo o rasi, o krvi, o biologiji, o “naučno opravdanim” ubijanjima miliona ljudi, i to na hladan i proračunat način. Govorimo o fanatizmu, mistici, runama, okultnom, geomantiji. Govorimo o apsolutnom raskidu sa hrišćanskim moralom, kao i institucijom crkve. Antisemitizam nacizma nema apsolutno nikakav koren u hrišćanstvu.

To što nacizam i fašizam zaista imaju dodirnih tačaka, i što je Musolini na neki način “inspirisao” Hitlera nikako nije dovoljno da izjednačimo ta dva pojma.

A zbog čega je sve ovo bitno danas? Pa jednostavno je. Ako želimo da se borimo protiv nečega, onda to “nešto” moramo znati da prepoznamo. I da ga razumemo. A ne da lupamo etikete kako nam se prohte pod uticajem dnevnopolitičke terminologije.

4 laka komada: 1 - "Ratni"

I tako čitam danas u Blicu kako je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema dan borbe protiv fašizma. Zvanično – problem je što smo, šatro gistro, imali 2 pokreta otpora, pa eto, nikako da se odličimo kada smo počeli da se rokamo sa Nemcima i Italijanima. Da l' onog dana kada je „Španac“ ubio žandara 7. jula 1941., ili nešto ranije, 13. maja kada su se organizovali „ravnogorci?“ E, da, nisam htela reći „Nemci i Italijani“, pošto to nije politički korektno. PC izraz je „nacisti i fašisti“. Riiight?

Faktografija tu nije sporna, barem što se datuma tiče. Ono što se kasnije dešavalo sa našim „pokretima otpora“ se najlakše može okarakterisati kao „balkanska“ posla, da ne kažem srpska. Uvek smo više voleli da se koljemo međusobno, nego da rokamo onoga koga treba da rokamo. Iako mi nije mi namera da ovde drobim o NOB-u i ravnogorcima, ne mogu a da ne primetim našu istorijsku tendeciju da se međusobno delimo, ma šta da je u pitanju.

(Uopšte, naš odnos prema Drugom svetskom ratu se može opisati kao „zbunjen“. Milošević je nekako vešto uspeo da napravi remiks komunističke zaostavštine sa motivima nacionalizma, koji su u to vreme bujali širom SFRJ. Aj nou. -.- Čovek je rodonačelnik političkog turbo-folka. Bio je dovoljno „comy“ da za sebe pridobije glasove „stare garde“, a dovoljno „čex“ da se očeše i o glasove umerene desnice i centra. No, da ne širim priču. )

Međutim, aspekt cele priče o obeležavanju dana borbe protiv Nem... ups, htedoh reći, fašizma i nacizma ima još jednu dimenziju koja se već neko vreme provlači kroz našu svakodnevicu. Naime, respektabilan broj istoričara, analitičara i ostalih –ara je mišljenja da smo „džabe krečili“. Tj , da je najveća greška što smo napravili sranje marta 1941. godine, da nam je Hitler nudio neutralnost „na tanjiru“, kao i da je sve ono što se dešavalo („Bolje grob, nego rob“, „Bolje rat, nego pakt“) ništa drugo nego zamešateljstvo engleske tajne službe, kao i da bi danas Srbija bila na nivou jedne Švajcarske da smo iscoolirali i „ispoštovali“ Dada Hitlera. Ukratko, da smo „pojeli govno što smo se kur*ili“. Da izvinu deca koja ovo čitaju.

U liniji sa tom „idejom“ ide i ideja pragmatizma u politici. „Mi smo mali, jadni, i naša dužnost je da skinemo gaće i natrtimo se kada onaj ko je jači to traži. Štaviše, mi u našem naguzivanju treba da vidimo priliku za dalje napredovanje!“ To je po meni legitiman politički kurs. Redovno ga furaju silikonske sponzorušice diljem naše lepe zemljice. Interes na prvom mestu, 'beš ideale.

Pored taze kvarcovanih Srpkinjica koje paradiraju u potrazi za situiranim matorcima (svašta, neće valjda da rade u nekom kiosku i prave pljeskavice za minimalac?), pragmatizam furaju i političari. Pragmatični smo u odnosima sa SAD. U odnosima sa Rusijom. U odnosima sa Albancima. BoTa je pragmatičan prema Ivici i njegovim „Maricama“. Toma Nikolić je pragmatičan prema EU. Svi smo pragmatični. I fini.

I da se naša zemlja ponovo danas nađe u situaciji u kojoj se našla 1941., kod mene nema nimalo sumnje da bi naša vlastela sa osmehom skinula gaće za šaku vlasti.

Ali ni to nije poenta ovog „lakog komada“, prvog u nizu. Poenta je u sledećem. Ja sam nekako... kako da se izrazim... tako je*eno PONOSNA na otpor mog naroda u Drugom svetskom ratu. Ponosna sam što smo se borili i izborili protiv ideologije koja je bila oličenje samog, koncentrovanog ZLA. Što nismo okrenuli glavu. Što smo očuvali integritet i dostojanstvo. Što smo se ganjali sa njima po šumama i gorama. I jedni i drugi, at some point. I ponosna sam na sve one koji su stradali od ruke nekog plavokosog „arijevca“. Ponosna sam na Užičku republiku, prvu oslobođenu teritoriju u okupiranoj Evropi. Kapiš?

I kada neko strada u borbi protiv ZLA, njegova žrtva nije uzaludna. To što smo mi učestvovali u WW2 nije za preispitivanje, već za ponos i diku. Bili smo na pravednoj strani, nismo dozvolili da nas gaze. 

I jeste, od ponosa i časti se ne živi. Ali to je ono što greje dušu i ono što ti daje pravo da ulicom koračaš uzdignute glave. I da svakoga pogledaš u oči.

A valjda smo do sada naučili  da se i od prodaje ponosa i časti ne živi. Osim ako niste oni koji je prodaju u vaše ime. Onda ste situirani.

Šta, nisam u pravu?

Tetka Angelina, odmori se. Zaslužila si.

Kraljica nas je napustila.

RIP Olivera Marković 1925 - 2011

It’s not you, it’s me. Right?

Communiqué br.01 /2011

Umro je moj Twitter nalog.

To je večeras saopštio Centralni komitet radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i  narodnostima Socijalističke Federativne Republike Tvitoslavije.

Umro je. Da. Nakon duge i teške bolesti. I dok telegrami saučešća pristižu u velikom broju, postoji nekoliko pitanja koja možda zaslužuju detaljni odgovor od onoga: “dosta je bilo”. Pa, evo.

Na Twitteru sam od novembra 2007. godine. U to vreme, FB je bio “alfa i omega”, MySpace je polako nestajao, a Twitter je delovao kao simpatično mesto, potpuno nerdy, sa rudimentarnim opcijama. Idealno za sve nas kojima je povremeno trebalo bekstvo od blistavih svetla Fejsa. I tu smo se nekako pronašli. U tih 140 karaktera. Nije nas bilo mnogo, ali smo upravo zbog toga bili prisniji. Kao neki mali caffe u komšiluku u kome se stalno okuplja ista ekipica.

A onda su stvari počele da se menjaju. Tweetovi dragih likova su polako počeli da se gube u moru novih tviteraša… Kao i većina “starih” tviteraša, osećala sam se dužnom da se “nađem pri ruci” novajlijama, objasnim im  šta je zapravo Twitter, zbog čega je to tako zanimljivo kad je toliko ograničeno… I nekako nam je bilo drago, barem u početku, gledati kako naše mezimče (barem kada su društvene mreže u pitanju) raste iz dana u dan.  Prihvataš nove tviteraše, pratih ih, menšnuješ ih, ohrabruješ ih… Odjednom, broj followera i followanih prestaje da se meri desetinama, već stotinama… Poneko oduševljenje, poneko razočaranje, sve je to život. Niko nije savršen… Da bi nakon izvesnog vremena Twitter počeo da se pretvara u “priručnu” varijantu FB-a, sa svim onim stvarima zbog kojih sam svojevremeno tamo izbrisala svoj nalog. Jeftina muvanja, zlobni komentari, dupli nalozi, ogovaranja, ćućorenje po DM-ovima… I sve se to nekako moglo podneti, for old time’s sake.

Onda je počela da seva sujeta. Neko je bacio kosku zvanu “uticaj” međ’ tviteraše. I počelo je da varniči na sve strane. Menšn bez menšna. Svađe oko trivijalnih stvari. I to, čak i to sam mogla da istrpim. Niti prozivah, niti se osećah prozvanom, ali jbg, bilo mi krivo gledajući ljude za koje sam imala izuzetno visoko mišljenje kako se valjaju u blatu zarad nekih jeftinih Pirovih tajmlajnskih pobeda.

Poslednja kap su političari. Stranke. Funkcioneri. Aktivisti. To što ih nisam pratila nije bilo dovoljno da izbegnem njihov otrov, zbog novonastale tendencije nezanemarljivog broja tviteraša da se do grla uvuku u bulju “moćnima”. 

Prvo bi “moćni” tvitnuo nešto tipa: “Sunce je na nebu”. Posle 20 sekundi, isti taj tvit ritvituje barem 10 ljudi. To su oni što ga RTuju normalno, “na dugme”. Pored tih 10, nađe se još barem 20 njih koji tvituju po formuli:

@wannabeuticajnitviteras: +1 RT @mocnitviteras “Sunce je na nebu”

Nedugo zatim:

@drugiwannabetviteras: Tacno! RT @wannabeuticajnitviteras: +1 RT @mocnitviteras “Sunce je na nebu”.

A posle kreću varijacije na temu:

@treciwannabetviteras: RT @mocnitviteras: “Sunce je na nebu” via @wannabeuticajnitvitears

Znači, zajebite me tih sranja. Stvarno. Da me zanima šta oni imaju da kažu o bilo čemu, zapratila bih ih.

I u pravu ste vi koji sada mislite „pa što lepo nisi unfollowala te što ti smetaju?“ Pre svega, to što je neko „loš tviteraš“ ne znači da je „loš čovek“. Nikada ne bih UF-ovala nekoga zato što nam se politički stavovi razlikuju... Ali na Twitteru nema razmene mišljenja, nema dijaloga. Sve se svodi na napuš i blok. Zajebi. A meni je nekako glupavo bilo stalo do cele te Twitter priče da nikada, ali NIKADA nisam blokirala nekoga. Unfollowala jesam, ali ni unfollow ne pomaže, zato što od jbnih RTova ponekad ne može da se živi!

Pa čak kada bih i to stavila po strani, ostaje činjenica da se Twitter promenio. Od malenog i šarmantnog kafića iz kraja, prerastao je u gigantski bar veličine hipodroma u kome niko nikoga ne sluša, skoro svi pokušavaju da budu cool i što mudriji u tih 140 karaktera. Nema spontanosti, nema priče, nema uvažavanja... Umesto da bude mesto koje zbližava i relaksira, 90% tviteraša svakih par minuta rifrešuje Favstar, samo da bi hranilo svoj ego.

Kao što rekoh, ZAJEBITE ME TIH SRANjA.

Ne vidim sebe više tamo, a 140 karaktera je isuviše malo da bi u njih stao sav moj hejt prema social media sceni Srbije. Ne želim da se svađam, ne želim da upadam u polemike. Ne želim da čitam DMove prepune ogovaranja. Ne želim da čitam gde se ko „forskverovao“. I ne želim da unfollowujem par stotina ljudi da bih „smirila živce“.

Vraćam se dobim, starim vremenima. Blog, chat. A sada i Google +, zahvaljujući kome ću ostati u kontaktu sa elitom Twittera. Pametnim i mudrim ljudima čije glasove nisam mogla da čujem od sveopšte galame.

Kome trebam, taj zna gde da me nađe.

Ja promenila kafanu. A vi?