"Samo da rata ne bude"

Sa televizora u susednoj sobi dopiru veseli zvuci najnovije reklame mobilnog operatera. Život je lep na tim reklamama. Muzika je uvek vesela, svi su raspoloženi. Poslovni ljudi prstićima prevlače svoje touch-screen telefone, omladina bleji na suncem obasjanom danu, a blistavi osmesi sevaju na sve strane. Bilo da si prepaid ili postpaid. Da, u tim reklamama, ljudi imaju posao, a omladina ima sve zube. Sledi reklama za banku. Još veselija. Svi su srećni, radosni... Kao da su na kolektivnom tripu. Čovek bi pomislio da reklamiraju najnoviju poboljšanu sustained-release formulu LSD-a sličica, a ne potrošačke kredite koji deru kožu sa leđa i teraju u dužničko ropstvo.

"Znaš šta", obratih se tihim glasom kevi koja se davila u činiji salate, "ona reklama za životno osiguranje sa likom koga tresne infarkt na sred livade mu dođe kao osveženje nakon ovih reklama. Jebeni shiny happy Srbi. Govna mi se jedu od njih... Izvini, kevo, znam da jedeš, nije mi bila namera da te zgadim..."

Keva ne reaguje. Misli joj lutaju ko zna gde... Kao i meni... Kod nas to zovu "ja u Nišu, misli u Ljubišu". Komentarišem reklame tek da bih prekinula mučnu tišinu. A retko kad komentarišem reklame. Zato što retko kad gledam TV. Mislim, pored živog i zdravog interneta, sve što mi treba je par klikova od mene. Ali to veče sam sedela u dnevnoj sobi porodičnog doma i čekala. Dnevnik. Prebirala sam po pamćenju kada sam poslednji put sa ovakvom nervozom čekala jebeni Dnevnik... I setila sam se. 12. marta, kada je ponovo izbilo sranje na Kosovu. I matori je tu. Čita najnovije vesti sa telefona. Čovek je pod stare dane otkrio mobilni internet. Pre par dana je hteo da mu otvorim nalog na Twitteru. Rekla sam da ne dolazi u obzir. Samo mi još to treba.

Počinje Dnevnik. Spikeri otvaraju usta, političari pričaju svoje priče, njihove reči dopiru do mene, ali neki jebeni gnev u meni traži neki viši smisao u svemu onome što čujem. Njihova zabrinuta lica su u potpunom neskladu sa onim što čujem. A čujem samo "trla baba lan da joj prođe dan da joj prođe da joj prođe da joj prođe dan". Znate ono u filmovima kada je neko sranje u avionu, tipa turbulencije, otkaže jedan motor ili tako nešto, pa se kapetan obrati putnicima, ono, "this is your captain speaking..." I kapetan uvek ima siguran glas, prosto te ubedi da stvari drži pod kontrolom i da će sve ovo biti samo mizeran fragment sećanja koji ćeš prepričati par puta, pre nego što ga zaboraviš.

Kod nas je kontra. Umesto sigurnog i smirenog glasa, sa zvučnika našeg aviona dopire uspaničena histerija stjuardesa i nekih pripravnika koji se svađaju kako se uopšte leti avionom. U stvari, mi nemamo kapetana. Mi imamo samo gomilu nesposobnog i priučenog osoblja, primljenog zahvaljujući kojekakvih vezama, a koje nije doraslo situaciji.

Sve do ovog trenutka nisam htela da pišem o Kosovu. Nekako, naivno sam se nadala da će neko od naših mudrih vlastodržaca izaći sa konkretnim planom akcije i diplomatskog delovanja, kad ono šipak.

A sa ove strane televizora, pitanja se neumitno roje. Kako će država da zaštiti Srbe na Kosovu? Šta će da uradi ako ponovo dođe do scenarija kao za 12. mart? Šta, uložiće oštar protest UN i Eulexu? Možda KFOR-u, koji se stavio pod kontrolu Prištine? Šta ćete konkretno da uradite? Konkretno? Napisati angry mail?

Čujem, predsednik nam se busa u grudi time što je zahvaljujući diplomatskoj akciji zaustavljen pogrom 12. marta. Završio bi se on i bez njega. To je bila samo prva faza. Druga faza samo što nije. A kada ona počne, više neće imati ko da se brani. Dok se Jeremić avionom dovuče do Brisela, sedišta UN ili čega već, Srba dole neće biti.

Ali pored standardne diplomatske mlohavosti tako karakteristične za našu spoljnu politiku, ono što mi nije jasno je mantra da smo posvećeni "miru i pregovorima, kao i da se neće ratovati". Predsednik države (suverene, šatro gistro), glavnokomandujući oružanih snaga, u trenutku kao što je ovaj decidno odbacuje mogućnost upotrebe sile, čak i u teoriji. A ja ga pitam, šta je posao vojske? Mislim, naše vojske, konkretno? Koja je njena funkcija u državi? Za policiju znamo, to je da batinja u korist vlasti, ali za vojsku mi nije jasno. Da pitam Šutanovca možda? Ako je završio prepisku sa Čelsi Hendler preko "Fejsa", naravno. Ili su naše oružane snage rezervisane samo za učešće u potencijalnim NATO operacijama, pošto kapiram da je to "naš" dugoročni cilj. Jebene „evro-atlantske integracije“... Znate, kada Amerikanci, Francuzi i Englezi (inače miroljubivi narodi, koji nas onomad bombardovaše, da bi samo godinu dana kasnije bili promovisani u naše partnere) završe sa iživljavanjem nad nekom neposlušnom zemljom poput Libije, uvek će trebati neki buzdovani da zavode red na terenu. A Srbi su jeftini.

Pregovori, pregovori, pregovori... Pregovara se kada ima o čemu da se pregovara. Za Prištinu, njen status nije tema pregovora, niti će to ikada biti. Zašto bi onda Albanci pričali o bilo čemu? Da ste na mestu lidera Kosova, koji bi bio vaš motiv da pregovarate sa Srbijom? Pa Amerikanci i njihovi evropski sateliti, koje vi inače nazivate partnerima (i kanda bi voleli da uđemo u NATO čim ih tako rado gostite u Beogradu) su istim tim Albancima dali poklončić, sa sve mašnicom u vidu priznanja nezavisnosti. A sada su im dali i sopstvenu oružanu silu u vidu KFOR-a. Haj'te, molim vas, zbog čega bi neko, u neuporedivo superiornijoj poziciji uopšte želeo da pregovara o bilo čemu (makar to bila i boja stubova za semafore) sa nekim tako JADNIM, BEDNIM, PATETIČNIM I MIZERNIM kao što je Srbija? Lider u regionu, my ass. Jedino u čemu smo lideri u regioni je luzerstvo.

Da li vi zaista, ali zaista mislite da pregovorima Albanci mogu da se odobrovolje na bilo šta? Ono kao, Tači kaže Tadiću, "pa dobro, predsedniče, evo, odustaćemo mi od daljeg insistiranja na uspostavljanju potpune kontrole nad teritorijom koju dobismo na poklon od Amerikanaca, čak ćemo dopustiti određenom broju srpskih predstavnika države da se vrati, u skladu sa rezolucijom 1244, ali samo mi recite, molim vas, gde ste kupili tu košulju, hoću i ja da budem balkanski Džordž Kluni? Ili barem Endi Garsija?" Pa se tu bratski izgrle i izljube, a onda Barak Obama dođe, zagrli ih obojicu i kaže, "Zajebite ovo, imam super vutricu u AirForce One-u, aj se uradimo, pa ćemo bratski da gradimo novu Jugoslaviju!"

Da bi pregovori funkcionisali, mora da postoji "leverage". Albanci sve odluke donose u saglasju sa Amerikom i NATO. Da li mi imamo čime da vršimo pritisak na SAD i NATO da bi ovi obuzdali prištinske apetite? Da li mi možemo uopšte bilo čime da diplomatski trgujemo zarad ostvarenja ciljeva? Pa nemamo. Ono što je i Albancima i NATO-u trebalo, već su uzeli. Bez pitanja. I uz to nam zalepili par šamara. A mi još uvek nismo naučili lekciju. Kao žena koja se uporno vraća nasilniku, iako je ovaj tuče svaki dan. A Rusa i Kineza se setimo samo kada nam je frka i tada očekujemo da budu „veći Srbi od nas“.

Probudite se.

Šta vi mislite, kako su Albanci na Kosovu dobili državu? Hm? Dobro, jeste, dali su im Amerikanci, eventually. Ali ne zaboravite da je OVK nekada bila na Stejt Departmentovoj listi terorističkih organizacija. Ali i da im Amerikanci nisu dali, šta, mislite da bi odustali od borbe? Naravno da ne bi.

Činjenica je da Albanci nisu Srbi. Da jesu Srbi, nikada ne bi stvorili svoju državu. Pre svega, konstantno bi se svađali oko svake gluposti, podmetali nogu jedni drugima i prodavali "ideju" za večeru. I najbitnije, nikada, ali nikada ne bi dozvolili da im bilo šta ugrozi lični komfor i mir.

Albanci su se izborili za svoju državu ne zato što im je NATO poklonio Kosovo, već zato što su bili spremni da se bore za ono što je njima vredno. Možda Albanci nisu ništa drugo nego primitivno pleme koje se još uvek loži na taj trip o teritoriji, suverenitetu, svojoj zemlji. Biće da ih puca taj neki patriotizam, šta li... Mi, Srbi - mi smo ti koji više nismo spremni da se borimo i koji smo digli ruke. Albanci nisu digli ruke, nisu odustali. Albanskim majkama nije bilo žao "njihove dece". Albanski očevi nisu govorili "kakav crni rat i oružje, treba da se živi". Civilizacijske razlike.

Ukratko - Albanci jesu zaslužili Kosovo. Srbi nisu. Zato što ih očigledno nije briga. Većinu barem. Zato što vam je noga zaglavljena u rupi zvanoj "Kosovo", a oči su vam pune svetlosti Brisela. I očajnički želite tamo, a ta zaglavljena noga vam ne da da se pomerite. I onda rešite da je odsečete.

A toliko ste glupi (da, glupi) da ne shvatate da je ceo organizam već inficiran. Da više nikada neće biti nijedne prepreke da bilo koja teritorija Srbije traži bilo šta, i to po etničkom principu.

Šta se prebrojavate, koji moj? Šta, mnogo je Albanaca na Kosovu, nema Srba, etnička slika je promenjena? Kakva je etnička slika u Bujanovcu, Medveđi? Ako sada pristanete na "biološki" princip, koji argument možete imati da se bilo koji deo teritorije Srbije u budućnosti ne otcepi, samo zato što "njihovih" ima više nego "naših?" 

Ali hej, sve to nije bitno, dokle god je vama OK. Vi ste shiny happy Srbi.

I samo vas jedno molim: nemojte mi kenjati o "deci i budućnosti". Ne ostavljate im ništa osim poniženja i sramote. I gomile dugova koje će morati da vraćaju ne samo vaša deca, već i vaši unuci.

Kamo lepe sreće da su Albanci slušali Balaševića. Kamo lepe sreće.