Fried

Iz nekog, meni potpuno nepoznatog razloga, ovaj bend nikada nije stekao popularnost koju je zaslužio. Nisu bili miljenici kritike, a malobrojna publika koja je imala priliku da ih čuje svakako da nije ostala ravnodušna na odličan vokal Jonte Short, koja je zajedno sa Dejvidom Stilom (iz Fine Young Cannibals) činila sastav „Fried“.

Jedini album su izdali 2004. godine, a 3 godine kasnije je usledilo reizdanje pod nazivom „Things Chage“ sa 2 nove pesme.

U svakom slučaju, ako volite soul sa fank i bluz primesama, ovo je prava stvar za vas. Obratite pažnju na genijalne „You're With The Wrong One“, „Walk, Don't Run“, „Friends In Lo Places“, „Whatever I choose I loose“ i „Things Change“.

MEDIAFIRE

El Jefe

Ako kojim slučajem ne živite u Srbiji, ili pak živite u Srbiji, ali ste udobno ušuškani u sopstveni svet pa se ne tangirate naročito oko trivijalnih stvari i još trivijalnijih likova - onda verovatno ne znate ko je Aleksandar Tijanić. Obična Google pretraga će vam izlistati hiljade i hiljade stranica o dotičnom, a pretraga slika će vam pokazati krupnog čoveka, kockaste glave, još kockastije frizure koji izgleda ima patološku potrebu da se džekira pred objektivom fotoaparata.

Pored toga što voli da pozira, čovek prosto obožava da praktikuje omiljenu srpsku literarnu disciplinu u vidu kolumni i otvorenih pisama. Čovek je direktor televizije. Državne televizije. Šatro gistro, javnog servisa. Pomislio bi čovek da se u tim kolumnama i ostalim mozgotvorinama može pročitati štogod interesantno i zanimljivo o samoj televiziji, produkciji, izazovima sa kojima se ovaj medij susreće u 21. veku itd. Ali ne. Tijanićev intelekt je odveć prevelik, preširok, svesadržajan, omnipotentan, omniprisutan i papski nepogrešiv da bi se fokusirao na televiziju. On zna sve. U sve se razume. Uvek je u pravu. Čak i kada nije u pravu. On je ta fantastična statistička greška (ili rezultat direktne božanske intervencije) - on je hodajuća enciklopedija. Korups svih saznanja do kojih je došla ljudska civilizacija. Od prve rečenice Knjige Postanja, pa do onoga o čemu ćemo tek slušati i učiti vekovima unapred. To je naš Acika. Alfa i omega. Onaj koji je bio, koji jeste i koji će biti. Svesadržitelj.

Prostim narodnim rečnikom, on je "mlatiša". Galamdžija koji svima gura prst u oko, psetance koje laje, ali nikada ne ujeda, živeći duboko u uverenju da mu i to "lajuckanje" daje kredibilitet. Možda u moru mlađih i "perspektivnih" novinarki, uniformisanih u dominatrix fazonu, pseudointelektualnog swaga. Njegov bunt je fejk, a njegova "stručnost" je autentična koliko i Karleušino poprsje.

Direktor televizije. Državne televzije. Nečega što "El Jefe" pokušava da nam proda kao "javni servis". I vaistinu nas servisira, i to računima za TV pretplatu, bezobrazno visoku za naše uslove, a još bezobraznije nesrazmernu kvalitetu programa (bolje reći pomija) koji nam servira iz dana u dan. Više nego "javni", televizija je i lični "El Jefeov" servis za obračun sa svim neistomišljenicima. Tj naivnim ljudima koji veruju da ima svrhe pričati sa "mlatišom". U maniru najelitnijeg flejmera sa foruma pre nekoliko godina, "El Jefe" jedva čeka da mu neko uputi hejt ili kritiku. Kao kakva attention whore, sešće za svoj laptop, skuckaće odgovor i mejlom (u čijem naslovu je nešto tipa: DESKU - HITNO!, a sigurno je stavio sebe u Cc i Bcc da se sam sebi divi kasnije) proslediti isti taj odgovor redakciji naredne udarne informativne emisije; nekom zbunjenom spikeru koji će sa neskrivenim "wtf" pogledom izmumlati jedan od trejdmarkovanih "El Jefeovih" odgovora. Tu negde, u sendviču između vesti sa Kosova, sranja u Siriji i eksplozija u Liježu. Sasvim realno, pošto je napad na ego "El Jefea" jednak, ako ne i kobniji i strašniji od bilo kog sranja, bilo gde na svetu. I zato će "El Jefe" iskoristiti sve svoje moći i prerogative kao glavonja (što u prenesenom smislu, što bukvalno) i preko jednog od najvećih parazita Srbije (tj "javnog servisa") napušiti i na sve načine poniziti protivnika, pri čemu će njegova biti poslednja.

I ne, nije dovoljno, vi zemaljsko roblje i sužnji koje mori glad, nije dovoljno što plaćate TV pretplatu, uzaludno se nadajući da ćete na dva kanala RTS-a moći da vidite nešto kvalitetno i originalno. Ne, ne. Za obrazovne i naučne emisije se nema novca i/ili vremena. Ali pogodite za šta ima? Za Radoša Bajića. Za Sinišu "Aman Čoveče Prestani Više Da Pišeš Izvršiću Suicid" Pavića. Žiku Šarenicu. Za Ivana Bosiljčića u sosu od Mir Jam na hiljadu načina. Za ostalo "igrano" smeće "rekordne gledanosti" čija umetnička vrednost može da se poredi jedino sa skečevima u Grand Show-u. S tim što ovi iz Granda ne tripuju da su hochkultur.

I onda se tako desi da jedan od naših (boljih) glumaca, inače jedan od protagonista podjednako bljutave "Bele lađe" (koncept "šibanje mrtvog konja" koji je postao zaštitnik znak "El Jefeove" umetničke vizije) zatraži da bude dobro plaćen za svoju ulogu. Za strane uslove - smešno. Ali ne toliko tragikomično kao iznos pretplate. Naravno, na njemu je da traži, na "El Jefeu" je da odluči da li će da mu izađe u susret ili ne. "El Jefe" je procenio da glumac traži previše. I sve bi moglo da se završi džentlmenskim sporazumom i prekidu sradnje. Ali neeee... "El Jefe" je morao da pokaže svoj drama queen / attention whore karakter time što je u javnost izneo pojedinosti tih pregovora i stavio glumca na stub srama, javno ga prozvavši u sred Dnevnika. Jadno? Bedno? Smrdljivo? Patetično? Govnarski? Izaberite izraz koji vam najviše pogoduje, nećete pogrešiti. Štaviše, isti taj izraz slobodno reprizirajte svaki put kada se ukaže potreba. Baš kao što "El Jefe" ne vidi problem u konstantnom repriziranju domaćih serija iz osamdesetih i devedesetih, i to u udarnim terminima. A sva njegova priča o profesionalizmu i stručnosti pada u vodu i u njoj se davi (kao ona trudna devojka iz Eminemove pesme "Stan") samim podsećanjem na dan kada je uhapšen Ratko Mladić, a RTS se direktno uključio u... program BBC i CNN. Da ima barem trunku moralnog integriteta, Tijanić bi sam sebi potpisao momentalni otkaz. "Sreća" naša, pa mu je obraz kao đon minerskih čizmi.

I nastaviće on i dalje da lajucka. Bez obzira ko sutra dođe na vlast. Taj pliva u svakoj sredini.

A što se "javnog servisa" tiče... Recimo da je zreo za jedan detaljan servis. Ali od vrha. Što se mene tiče, Bogu hvala, imam kablovsku, tako da sam davno prestala da budem osuđena samo na jebene rođake sa sela, čupave babe piromanke, ranjene orlove i ostalu prašinu. A Bogu hvala još više, imam internet, imam gde da se informišem. Ali se onda na trenutak setim da je Srbija, ona jadna, krezuba i nepismena dobrim delom osuđena da živi u El Jefeovom svetu. Oni zaslužuju bolje, mnogo bolje od Tijanića.

Dragi gledaoci, hvala na pažnji i doviđenja!

Poslednji glas Srbije?

Sećam se svog polaganja ispita iz Naslednog prava. Davno to beše, ima podosta godina, ali se odlično sećam svakog detalja. Dobila sam 3 pitanja, od čega sam znala 2, a treće prilično loše. Ono, sećam se tih stranica u udžbeniku, ali da me ubiješ - nisam mogla da konkretizujem ono što sam znala. Takozvano "maglovito" pitanje. I tako ja razmišljam u sebi... "Da l' da vratim pitanja, da se ne blamiram? Ma jok. 'Ajde da probam, šta bude - bude. Ko zna, možda i prođem, Bog čuva budale!" I počnem ja da odgovaram. Prvo pitanje - super. Profesor samo viče "Dalje, koleginice... dalje... sledeće". Krajičkom oka vidim da je uzeo naliv-pero u ruku u fazonu "sad ćemo da upišemo neku lepu ocenicu u indeks, samo da vidimo koju"... Međutim, onda dođe "maglovito" pitanje. Pošto ga nisam znala najbolje, primenila sam dobru, staru studentsku strategiju: pričaj bilo šta, samo da ima veze sa pitanjem, koliko-toliko. I tako ja počnem da blebećem "susedno" ispitno pitanje, počnem da vezujem sa drugim pravnim oblastima... Toliko pričam, toliko sam se razmahala... Skoro do te mere da sam na trenutak pomislila da ću moćda i položiti... Međutim... Profesor se samo nasmešio, skinuo naočare i rekao mi: "Koleginice... vi ste na trećem pitanju ovde pred mene istresli jedan veliki džak, prepun koječega. I ja sada treba da prebiram po tom džaku i uzmem ono što mi treba da bih vam dao šesticu, je l' tako? A ja sam već stariji čovek, i nikako ne mogu da pronađem to što tražim, a vi namerno nećete da mi pomognete. Hajde da se vidimo u narednom roku!"

Gledajući "Prvi glas Srbije" svih ovih meseci, nikako nisam mogla da se otmem utisku da su ljudi iz "Prve" ispred nas prosuli jedan takav džak. A u taj džak su strpali sve čega su mogli da se dosete kada "su izvukli pitanje" muzičkog talent-show programa. Pa da vidimo kako su "odgovorili".

Audicije (koje su manje više standardne u ovakvim takmičenjima) su "obogatili" konceptom propadanja kroz rupu. Naravno, tu prepoznajemo "Ruski rulet", licencni kviz koji je davno išao na Pinku. A onda su došle eliminacije u vidu eliminacionih "radionica". Radionice su neodoljivo podsećale na "Boot Camp", drugu fazu takođe licencnog X Factor-a. Takmičari su ponovo podeljeni u grupe (po ko zna kakvom ključu, možda i random), i svaka grupa je dobila svog "mentora". Ponovo je u pitanju koncept preuzet iz "X Factor"-a. Mada do kraja nije ostalo jasno iz čega se to mentorstvo sastoji? Oni koji prate X Factor znaju da su mentori koji čine stručni žiri u stalnoj i neposrednoj vezi sa svojim "štićenicima" (koji su u originalnom show programu razvrstani u kategorije: boys, girls, over  25s & grupe), oni im lično biraju pesme i daju sugestije i usmerenja, i samim tim između mentora postoji konkurencija. S druge strane, uloga mentora u PGS je tako do kraja ostala misterija. Što se procesa eliminacije tiče, sličan princip kao u X Factoru - dvoje sa najmanje glasova idu u okršaj, pevaju ponovo i onda mentori odlučuju ko ide dalje, a ko otpada. Ah, da, onda se vraćamo na rupu. Famoznu rupu, kao vid završnog poniženja učesnika. A sudbina pobednika je krajnje neizvesna, pošto još uvek ne znamo koja je nagrada za osvojeno prvo mesto. Možda titula "prvog glasa?" Album niko ne spominje.

No, pre nego se osvrnem na žiri, druga bitna stvar. PGS je od početka reklamiran kao šou koji neće favorizovati nijednu vrstu muzike, kao i da se zaista bira "prvi glas", bez obzira na žanr. OK, to tako ne ide. To je bullshit. Apsolutno je OK menjati žanrove, ali ne i... pa, hajde da to nazovem "kategorije". Postoje zabavnajci, postoje narodnjaci. Zabavnjaci dalje mogu biti rokeri, baladžije, popići, r'n'b... A narodnjaci mogu biti grandizovani (sa orijentalnim trilerima), a mogu biti i u "od izvora dva putića" fazonu. A opet mogu furati i boemski/sevdah fazon. Potpuno je u redu da jednog izvođača šetaš kroz različite muzičke žanrove, ali u okviru iste kategorije. "Od Nirvane do Silvane" je legitimno muzičko opredeljenje, ali za slušaoca, ne izvođača. Ali očigledno je da ljudi iz produkcije nisu želeli da se odluče za jednu kategoriju - a i zašto bi? Bitan je profit, a profit, kao i gledanost su svakako impozantnije ako se u šou ubaci i poneki narodnjak. Jer - ovo je Srbija, a ono što PGS nudi neko dobronameran može nazvati "stilskim hermafroditom". Ja ću biti malo oštrija i okarakterisati ga kao bućkuriš. Ili pomije? Kakogod.

A sada - žiri. Već smo apsolvirali da njihova uloga nije baš najjasnija. Ne bih se dalje bavila komparacijom sa X Factorom (suvišno je), samo ću izdvojiti par upečatljivih detalja. Pre svega, sastav. Očigledno je ko je "glavni" u žiriju i čija se sluša - Vlado. Lena Kovačević, kojoj ne možemo osporiti simpatičnost je do PGS-a bila relativni... ummm... how should I put this... anonimus? To što produkcija iz epizode u epizodu istu taguje kao "džez divu" je pomalo smešno i patetično, iako ne sporim njenu muzičku darovitost. Na kraju, tu je i izvesni Mare koji iza sebe ima ostvarene značajne rezultate, ali je i on (da se ne lažemo) - anonimus. Kada se ovo troje ukombinuju, dobijemo sledeću situaciju: 75% komentara se svodi na garderobu učesnika, 5% na interpretaciju, a ostalih 20% na šlihtanje i ulagivanje omiljenim im kandidatima. Štaviše, u nekoliko navrata se činilo da žiri i mi preko TV-a ne čujemo isti zvuk, pošto su neki katastrofalni falševi izvođača okarakterisani kao vrhunska interpretacija. Pa, mis'im ono... WTF?

A kada smo već kod "omiljenih" kandidata, nije teško primetiti uporno forsiranje određenih učesnika, a to se najbolje vidi po pesmama koje im produkcija dodeljuje. Dok se određeni "manje simpatični" kandidati šetaju kroz ne samo žanrove, već i kategorije, pri čemu im se uporno dodeljuju pesme koje im ne leže, za to vreme su "omiljeni" kandidati udobno smešteni u svoj "comfort zone". Nećemo o imenima, svako ko je gledao zna o čemu pričam.

In summation - iako se krije iza pretencioznog naziva, "Prvi glas Srbije" je daleko od toga. Što po formatu, što po realizaciji (počev od loših matrica, napadnog voditelja i žirija koji na trenutke deluje kao da je u alkoholisanom stanju). Glamur bogato opremljenog stejdža jednostavno bledi u poređenju sa svedenom, casual, štap+kanap varijantom koja je krasila neprevaziđeni 3K-Dur. Savetodavna uloga "mentora - članova žirija" deluje nedovoljna u poređenju sa drilom koji su učesnici imali u "Operaciji Trijumf". Povrh svega, sudeći po dosadašnjim eliminacijama, svakako da "glas" nije najbitniji, a opet - očigledno nije ni taj neki "x faktor".

Šta je onda bitno? Proizvodnja još jedne "zvezde" koja će se bez problema utopiti u more njonjavih i kilavih "pop" izvođača? Još jedan prosek? Čak je i "Grand" pošteniji od toga.

Vidimo se u narednom roku... ako ga uopšte bude.

Nuklearni filmski maraton 2011! Epizoda 12 – “The War Game”, 1965

Napokon – evo nas na samom kraju ovog potpuno otkačenog i ošinutog filmskog maratona koji je za temu uzeo nuklearne katastrofe. U prethodnih 11 epizoda, nagledali ste se svega, znam... Počev od holivudske produkcije, pa do dokumentaraca koji imaju moć da skenjaju u trenutku. Red nalaže da NFM završimo onako kako dolikuje i podvučemo crtu.

Predstavljam vam britansku dokudramu, snimljenu 1965. godine. Dobitnika Oskara za najbolji dokumentarac, 2 BAFTA nagrade kao i specijalne nagrade Venecijanskog filmskog festivala. Predstavljam vam... „Ratnu igru“.

„The War Game“ – Peter Watkins, 1965.

trajanje: 47 mintua

scenario: Peter Watkins

IMDB: http://www.imdb.com/title/tt0059894/

Ne bih trošila vreme u bavljenju opisom filma, pošto svi ovakvi filmovi imaju manje-više sličan zaplet. Negde izbije lokalno sranje, odmah se Rusi i Amerikanci pokače, a ostatak sveta strada. Taj „ostatak sveta“ je, baš kao i u „Threads“ oličen u Velikoj Britaniji.

„Ratne igre“ hladno i dokumentaristički prate izbijanje nuklearnog rata između dva bloka i njegove reperkusije na ruralnu i urbanu sredinu. Film počinje zavođenjem vanrednog stanja, probama sirena i hitnom evakuacijom žena i dece iz ugroženih područja... Onda padaju prve bombe i nastaje opšti haos.

Ono što je posebno zanimljivo, to je što su autori filma kao naučnu osnovu koristili podatke i statistiku iz savezničkih bombardovanja Drezdena i Hirošime... što je pomalo paradoksalno. Počev od „vatrenih oluja“, poput onih nakon brutalnih i nehumanih savezničkih bombardovanja Drezdena u WWII i odreda policije koji je „skraćivao muke“ teško ranjenim zbog nedostatka kapaciteta za zbrinjavanje, pa do teških neuroza i PTSP-a – a sve to „to begin with“. A tu su i nestašica hrane, neredi, polako ali sigurno umiranje od radijacijske bolesti, oštećenje mrežnjače usled eksplozije, asanacija terena... Some heavy shit.

Inače, film je prvobitno trebalo da bude prikazan na BBC-u, u čijoj je produkciji inače i urađen, ali su to glavešine odbile pošto je sadržaj bio previše brutalan i disturbing. Prava istina je, međutim, da je filmu zabranjeno prikazivanje na teliški zato što nije bio u skladu sa zvaničnim stavom V. Britanije o mogućnostima „preživljavanja“ nuklearnog rata. Ukratko – tada se furao stav da se nuklearni rat može dobiti, čak i pobediti; samim tim realan prikaz situacije je bio apsolutno neprihvatljiv. Pa opet, filmu nije zabranjena distribucija po bioskopima i međunarodnim festivalima. Iako nije tipičan dokumentarac, „Ratne igre“ je dobio Oskara u toj kategoriji. Nuff said.

personal note: „idelan film“ za završetak ovog maratona. Surovo i hladno, poput nuklearne zime. Cheers!

http://www.megaupload.com/?d=YFKOEK2C

Nuklearni filmski maraton 2011! Epizoda 11 – “Fail Safe” + “Dr Strangelove”, 1964

Večeras je na programu pretposlednja epizoda NFM i to double bill… jer je jednostavno pogrešno razdvojiti ova dva genijalna filma!

Ako bih vas pitala da li ste čuli za Matrix, 99% vas bi odgovorilo potvrdno. A ako bih vas pitala da li čuli za “Equilibrium”, taj procenat bi bio znatno manji. Zašto? Dva izuzetno slična filma, snimljena u otprilike idenitčno vreme, a samo jedan od njih se probio i pokupio sav kajmak. U navedenom slučaju, to je bio “Matrix”. Iako je po meni “Equilibrium” bolji, ali ‘ajde.

 “Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb” – Stanley Kubrick, 1964.

trajanje: 90 minuta

scenario: Stanley Kubrick, Terry Southern

uloge: Peter Sellers, George C. Scott, Sterling Hayden

IMDB: http://www.imdb.com/title/tt0057012/

“Fail Safe” – Sidney Lumet, 1964.

trajanje: 112 minuta

scenario: Walter Bernstein, Eugene Burdick

uloge: Henry Fonda, Walter Matthau and Fritz Weaver

IMDB: http://www.imdb.com/title/tt0058083/

Slična situacija je i sa ova dva fantastična filma. Kjubrikovo čedo se rodilo prvo i zahvaljujući čistom geniju Kjubrika, ali i Pitera Selersa pokupilo svu slavu i pažnju javnosti. Fantastična isprepletanost crne komedije i ratne drame i dan danas ima status kultnog filma.

Sa druge strane – šta reći o Lumetovom “Fail Safe?” Da li je na mestu poređenje sa “Equilibriumom?” Hm. Na vama je da procenite.

Pre toga, da se upoznamo sa bekgraundom i elementima zapleta koji se prepliću u oba filma. Pobeda nad Silama osovine 1945. godine u percepciji tadašnje javnosti predstavljala je trijumf “sila dobra” nad “silama zla”. Pobednički zagrljaj između Rusa i Amera na Elbi kratko je trajao. Nešto što je počelo trkom ko će pre da osvoji Berlin, nastavilo se podelom Nemačke, podelom Berlina i simboličnim dizanjem zida koji je na nekoliko decenija predstavljao oštru granicu između 2 sveta, 2 ideologije, 2 vojske… “Zli Nemci” su ostali zli samo na celuloidnim trakama i kolekitvnom sećanju. U realnosti, oni su uveliko izabrali stranu kojoj će se prikloniti. Nije tajna da je veliki broj nemačke vojne tehnologije dospeo u ruke Amerikanaca, baš kao i nemački vojni naučnici koji su sebe rado stavili na raspolaganje novim gazdama. Nema razloga da sumnjamo da su mnogi našli uhlebljenje i u Moskvi. Elem… Počela je sveopšta trka u naoružanju. Shvaćen je opasni potencijal atomskog oružja i obe strane su se trudile da naprave što moćniju i što ubojitiju bombu. A onda, da iste takve bombe naprave par hiljada komada. Taman koliko je dovoljno da se uništi kompletna populacija planete Zemlje. Nekoliko desetina puta. Pređen je ogroman put od plutonijumskog “Trinity”-ja, pa preko uranijumskog “Debeljka” u Hirošimi, sve do famoznog sovjetskog “Cara” od neverovatnih 50 megatona.

I baš tokom hladnog rata, brojni vojni stratezi sa Zapada su počeli da “razmišljaju” i smislili su doktrinu, koja je bila i ranije poznata, ali ovaj put sa fensi nazivom: MAD. Mutual assured destruction. Kao što možete da pretpostavite, MAD doktrina je prilično jednostavna: “ako vi krenete na nas, mi ćemo krenuti na vas, svom snagom, pa nek’ se svi sje*emo”. U prevodu to znači: ako bi, hipotetički, Rusi lansirali nekoliko nuklearnih projektila na SAD, Amerikanci bi odgovorili svom snagom, ispaljivanjem hiljada nuklearnih projektila na SSSR, što bi osiguralo trajno i potpuno uništenje svih kapaciteta SSSR-a da “vodi rat”, bilo vojnih, bilo ljudskih, bilo prirodnih. Svakako da su slično razmišljali i sovjetski generali, tako da bi oni odgovorili istom merom i sravnili SAD. Mislim, kako drugačije objasniti na hiljade uštekanih nuklearnih bojevih glava na obe strane? Nuklearne podmornice u stend-baju, eskadrile naoružanih strateških bombardera koje su stalno u vazduhu i čekaju komandu za napad… You get the picture.

MAD je bio realan, i to veoma. Toliko da je možda čak i spasao sve nas, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Stvorena ravnoteža straha na obe strane je bila dovoljna da zaledi krv u žilama potencijalnim donosiocima odluka zato što je ulog bio prevelik. Međutim, mašina nema krv i emocije. A psihopatologija onoga ko je u poziciji da donosi tako važne odluke često prođe neopaženo. I tu dolazimo do “Dr. Strangelove” i “Fail Safe”.

Mislim da je suvišno da opisujem “Dr. Strangelove”. Ali hajde, ukratko: pomahnitali general šalje naređenje za napad bombarderskoj eskadrili i ona kreće na SSSR. U međuvremenu, političari pokušavaju da spreče katastrofu, a vojska da eliminiše ludog vojnika.

“Fail Safe” je sličan: katastrofalni bag na računaru kome ljudi naivno prepustiše poslove iz domena odbrane i napada šalje komandu za napad eskadrili strateških bombardera. Američki predsednik ja na direktnoj liniji sa Kremljom… ali da li se može išta uraditi?

Prava je gre’ota da sada idem u crevca oko fenomenalnih detalja i momenata u oba filma, a mislim da nisam ni dovoljno kompetentna da ocenjujem rad takvih majstora kao što su Lumet i Kjubrik. Ograničiću se samo na ovo: oba filma karakterišu sjajna atmosfera, tiha jeza i genijalna glumačka ekipa. Ako slučajno ima neko ko nije gledao “Strejndžlava” i “Fail Safe”, dole su linkovi – imate novi prioritet u životu. ;)

personal note: u nekim segmentima mislim da je “Dr Strangelove” bolji i mračniji, a opet - u nekim delovima “Fail Safe” apsolutno dominira. Kraj oba filma nikada nećete zaboraviti. PS “Fail Safe” je imao i svoj rimejk iz 2000. godine. Glume Noa Vajli, Džordž Kluni i Ričard Drajfus. I on je super, sniman je maltene “kadar za kadar”, ali ipak više cenimo original. ;)

Fail Safe - http://www.megaupload.com/?d=S3XWWAAU

Dr Strangelove - http://www.megaupload.com/?d=2GOI405W