Something's rotten in the state of Serbia

Odmah da se razumemo, ovo nije tipični „jumping on the bandwagon“. Oni koji su u toku znaju da više nisam deo srpske Twitter zajednice (o razlozima sam pisala pre par nedelja, koga zanima – ovde), ali sam osetila potrebu da se oglasim povodom skandaloznih poteza države koji direktno zadiru u slobode i prava nas, njenih građana.

Dakle, kao što već sigurno znate, SBPOK je rešio da ispita lažne profile naših političara na Twitteru, i to tako što je kontaktirao Twitter sa zahtevom  (ili molbom, whatever) da se isti obrišu, ali da se njihov sadržaj sačuva, da bi oni mogli mirno da prečešljaju ko je tu šta pisao protiv „narodne vlasti“. Hm.

Ajmo ovako... SBPOK. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Organizovanog. Kriminala. I još jednom, polako pročitajte – Služba za borbu. Protiv. Organizovanog kriminala. Verovatno je stvar lične kulture i afiniteta, ali meni to „organizovani kriminal“ više vuče na Čikago 20ih godina prošlog veka, Gotija, Gravana, porodicu Gambino, seriju „La Piovra“, Kolesara, Janjuševića, opremanje VIP salona aerodroma, šverc veće količine narkotika, korupciju na najvišim nivoima, aferu na Institutu za onkologiju, stečajne mafije itd. Izgleda da sam pogrešila, organizovani kriminal su pojedinci sa internet konekcijom. Svaki dan naučiš nešto novo.

Twitter. Društvena mreža dostupna svima. Registracija u 2 koraka, ostaviš mejl, odabereš korisničko ime i to je to. Svako može da ga koristi. Koriste ga i „VIP“ face, pa su se mudre glave Twittera dosetila bedža „Verified Account“, čisto da bi običan korisnik znao da iza tog nalog stoji prava osoba, a ne neki dokoni lik koji zbija šale.

@VookJeremic – da li zaista mislite da bi iko pomislio da iza ovakvog naloga stoji “pravi” ministar? Sa sve “Vook?” Da li iko misli da se državna politika vodi preko tajmlajna? Da li iko misli da strana ministarstva za inostrane poslove pažljivo prate šta se piše po profilima, i na osnovu toga formiraju svoje politike? Državo, ti to mene hoćeš da ubediš da je taj lažni profil načinio kakvu štetu Srbiji i našem “diplomatskom imidžu?” Državo, da izvinu deca, je l’ ti to mene zajebavaš?

Ali hajde da se ne lažemo. Ako želite da osnujete dnevni list, nedeljnik, mesečnih, whatever, država je ta koja se pita možete li ili ne. Ako želite da osnujete svoju radio ili TV stanicu, država je ta koja odlučuje da li možete ili ne. Samim tim, država može da vrši uticaj na medijske sadržaje. U teoriji “može”, a u praksi to uveliko radi, i to najrazličitijim metodama. Pritisci, ucene, otežavanje uslova poslovanja… Međutim, postoji jedan način da se vaš glas zaista čuje, a to je internet. Za otvaranje WordPress ili Blogger naloga, trebaju vam 4 minuta. Za otvaranje Twitter naloga, minut.

Naravno da je država ljuta zbog toga. Jednostavno, nema efikasna sredstva da se bori sa “nelojalnim” internetom, a da to ne bude flagrantno i ekstremno. Blokadom FB-a, Twitter-a ili cenzurom interneta. Ipak želimo da budemo deo EU (riiiight?), a država (ma koliko potajno želela da blokira te sajtove) kapira da bi joj takva fašistička odluka značajno pokvarila ionako kilav rejting. I onda pribegava “planu B”.

A “plan B” je otprilike ovakav: pokrene se izuzetno glomazna mašinerija u vidu SBPOK da ganja pojedince po Twitteru. Za taj čin se nađe neko bezvezno opravdanje, tipa “krađa identiteta”, “narušavanje ugleda države i državnika”, yadda yadda yadda…. Priča nikad ne dobije sudski epilog, ali se na internetu stvara atmosfera straha i cenzure. Jednostavno, da bi sebi izbegao probleme, ne pričaš o političarima. Lakše je, sigurnije je. Jednostavno, biraš opciju autocenzure i opušteno lupaš lajkove i RTove na sličice sa LOLcatima i YT klipove na kojima se smeju bebe. La vita è bella.

Ovo nije stvar koja će se ograničiti na Twitter, ovo je samo početak. Što je fotelja na vrhu sve klimavija, preduzimaće se drastičnije mere. A zapamtite i ovo: država uvek ima mehanizam da vas sjebe, samo ako to poželi. Princip “minima non curat praetor”, sadržan u čl.18. Krivičnog zakonika RS je veoma elastičan.

I ako je u zadnjih nekoliko godina zaista postojao razlog da svi povlačite one famozne, do sada zilion puta zloupotrebljene, blogovane i tvitovane stihove (“Kada su nacisti došli po komuniste ja sam ćutao, jer nisam bio komunista…… kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni”), to je sada.

Lešinari

I taman kada pomislim da sam sve videla... danas odem na sajt Blica, jel'te, da se informišem o aktuelnim zbivanjima u zemlji i svetu, i pored standardnih shockera (kao što je informacija da je Mirka Vasiljević trudna glavna vest dana – blago nama), doživim i ovo na naslovnoj strani (napomena: klik na sopstvenu odgovornost). 

Da se razumemo, ja gotivim „gore“. Gledam horor filmove. Dr G. na ID kanalu mi je TV heroj, naročito kada secka mozak i kada kutlačom vadi krv iz telesnih šupljina. Čak imam negde i onaj famozni dokumentarac kada onaj ludi Nemac radi obdukcije pred publikom (epic). Kapiram da sam odgledala barem stotinak dokumenataraca o najmračnijim likovima koji su koračali planetom, od masovnih ubica pa do manijaka. Ali...

Na naslovnoj strani izuzetno posećenog news sajta staviti ovakvu fotografiju – to ne da nije profesionalno, to ne da nije korektno, to je neetički. Ne samo što ne postoji ni trunka poštovanja prema porodici nastradale devojke i pijeteta prema njoj samoj, već se u obzir ne uzima činjenica da tom sajtu pristupaju i mlađe osobe. Brate, sestro, koliko um mora da bude poremećen, pa da ide na taj najniži i najbedniji shock value? Pa čak i da su stavili disclaimer da članak sadrži fotografije koje mogu delovati uznemirujuće na nekog sa osetljivom psihom ne bi bilo OK. Ovako je sve jadno, bedno i podmuklo.

Da li je slika leša neophodna? Ovo čak ni najgori mogući tabloid ne bi sebi dozvolio. Blic je prevazišao sam sebe. Čestitam, lešinari.  

PS U "practice what you preach" duhu, nisam okačila screencap naslovne strane sajta, već sam stavila link.  

Mnjeh 2

Vreme je za još jedan random muzički miks. :) Ni ovaj put nema track liste, već skidate „mačku u džaku“, ali ako bih morala da odaberem jednu reč kojom bih opisala Mnjeh vol.2, ta reč bi bila „hectic“... Što je potpuno razumljivo, s obzirom da sam duboko zagazila u fazu iščekivanja odlaska na godišnji odmor. A do tog istorijskog avgustovskog ponedeljka, ne preostaje mi ništa drugo nego da udahnem duboko, stisnem zube i zaronim u more obaveza, a u nadi da se neću udaviti.

Nadam se da će vam se dopasti. ;) Cheers!

Mnjeh vol. 2

4 laka komada - 4: "Umesto zaključka"

Znači, da apsolviramo: nacizam i fašizam nisu isto, sloboda govora je neprikosnovena, a zabrane nisu rešenje zato što mogu predstavljati opasan presedan. Ah, da, one more thing: Srbi su definitivno zbunjen narod kada je Drugi svetski rat u pitanju.

Pa opet, sve to što sam u prethodna 3 teksta navela nikako ne znači da treba ignorisati problem jačanja ekstremne desnice. Naprotiv. Problem je što naša "rešenja" za cilj imaju represiju (a svaka represija je ista, bilo da se sprovodi u cilju so-called demokratskih tekovina ili u cilju očuvanja apsolutne državne vlasti), a ne preventivu.

Pre svega, ne nasedajte na priče o "Vajmarskoj" Srbiji. To što se desilo u Nemačkoj je bio specifični splet okolnosti, što trenutnih, što istorijskih, i šanse da se takav scenario odigra u Srbiji su ravne šansama da klonirate sami sebe na WC šolji nakon obilnog obroka. To što je sada u Srbiji situacija teška i zaista podseća na situaciju u Nemačkoj u "ono" vreme nikako ne znači da će sutra da se pojavi neki lik koji će Srbe da naloži na ideju "super-rase", nadmoći i eugenike. Pobogu, kroz istoriju sveta, tolike zemlje su bile u većim nedaćama od Srbije, pa se nisu rađali novi Hitleri.

Da se ne lažemo - ekstremne desnice je uvek bilo. Od najranijeg detinjstva se sećam ponekog grafita sa svastikom na skrivenom zidu u gradu. Od toga niko nije pravio big deal. Matorci prođu, vide, coknu koji put, ljutito odmahnu glavom i krenu dalje. Ne mogu da se otmem utisku da se danas mediji prosto utrkuju ko će pre da uslika ekstremni grafit, samo da bi dalje mogli da eksploatišu spinovanu priču o "Vajmarskoj Srbiji", a da bi političar iz vlasti došao i ljutito, ali odlučno, prekrečio grafit. A upornom i neprimerenom medijskom pažnjom zapravo se daju odrešene ruke državi da se "svim raspoloživim snagama" bori protiv tog "super-zla". Po cenu ustavnih zabrana. Hm.

Ne kažem da je "neprijatelj" imaginaran, ali da li je zaista toliko moćan i jak koliko mu mi pridajemo na značaju? Imala sam priliku da u par navrata razmenim po nekoliko rečenica sa ljudima koji bi se mogli okarakterisati kao "ekstremna desnica". U najvećem broju slučajeva, u pitanju su klinci kojima je dosadno, kojima prija osećaj pripadnosti grupi, a kojima ponajviše treba reboot. Ali ne reboot u smislu policijske represije, već edukacije. Alo sine... Seti se streljanja đaka u Kragujevcu. Seti se Banjice. Aj' ne blamiraj se više i odrasti. Izuzetno je lako navesti prosečnog simpatizera tih ideologija u logičku zamku. Kao što rekoh, razgovor pali u 95% slučajeva. Preostalih 5% su budale koje laju, a ne ujedaju.

Međutim, ako u akutnoj epizodi panike i straha damo mandat državi da se u naše ime na neumeren način obračunava sa minornom i marginalnom grupom, apsolutno niko ne može garantovati da se ta državna sila jednog dana ne može okrenuti i protiv nas, samo zato što se ne slažemo sa svime što aktuelna vlast u tom trenutku radi.

4 laka komada - 3: "Zabrane"

U stvari, iako sam i ranije imala ideju da pišem o svemu ovome, konkretan povod je bio tekst objavljen u "NIN"-u prošle nedelje (br.3157), a koji se bavio temom zabrane delovanja organizacija ekstremne desnice. Tekst je veoma zanimljiv, bavi se raznim aspektima cele priče, a sadrži i nekoliko interesantnih prmera iz uporednog prava, tj prava drugih zemalja. Danas ću pokušati da "odbranim" svoju tezu, koja se može sublimirati u jednoj rečenici: "zabrane nisu dobre".

Ne znam koliko ste upućeni u tu problematiku, ali gro sajtova sa neonacističkim, antisemitskim i ostalim hejt sadržajem, hostovani su na serverima u SAD. Za razliku od našeg i velike većine ostalih evropskih ustava, američki ustav se prilično dosledno pridržava čuvenog "Prvog amandmana", po kome je sloboda govora neprikosnovena, i smatra se jednim od kamena temeljaca demokratije. Samim tim, imate pravo da lajete o čemu god poželite, dokle god to vaše lajanje nema za posledicu konkretno krivično delo. Nosi vam se majica sa svastikom? Knock yourself out. Negirate Holokaust? Nema problema. Veličate "Mein Kampf?" Nije sporno. Paradirate u Waffen SS uniformi i salutirate sa "Heil Hitler?" OK. Furate bele kukuljice i smatrate da je bela rasa najbolja na svetu? Ma važi. Ali - napadnite nekog tamnoputog, idete u zatvor. Premlatite stranca u naletu ksenofobije - idete u zatvor. Podignite ruku na ideološkog istomišljenika? Idete u zatvor. Lupite šamar gej osobi? Tvorza.

Ako mislite da je američkoj vladi mnogo stalo do demokratije i ljudskih sloboda grešite. Baš kao što grešite i ako mislite da je "Prvi amandman" glupost i ozbiljan propust koji omogućava realno minornim ultradesničarskim organizacijama da budu "vidljive". Ameri su zapravo ispali najmudriji, jer upravo time što dozvoljavaju svima da laju kako im volja, te grupe čine vidljivim. To je i cilj. Aktivnosti takvih udruženja (za koje nema spora da su negativna pojava) je kudikamo lakše pratiti i nadzirati ako se bave aktivnošću koja je legalna. Kada bi njihove aktivnosti bile inkriminisane, takva udruženja ne bi nestala, već bi prešla u underground.

Amerikanci su praktični ljudi. "Možeš da kenjaš o čemu god želiš. Mi čak i želimo da ti kenjaš što više, na taj način te imamo na radaru. Ali ako napraviš sranje, ideš u zatvor. End of story".

Sudija ustavnog suda, M. Draškić se u tekstu u NIN-u osvrnula i na "Prvi amandman", rekavši sledeće:

„U Americi nisu imali neposredno iskustvo sa ovom vrstom ideologija. Mislim da društva koja su se nedavno suočavala sa teškim zločinima koji su počinjeni upravo zbog usvajanja ideologija koje podrazumevaju mržnju prema drugom i drugačijem, moraju da pokažu veću dozu osetljivosti za ono što se u tom društvu događa“.

Reče žena i ostade živa. Alo, tetka. Ropstvo je u SAD bila normalna pojava sve do građanskog rata. Ku Klux Klan nije nastao u Lihtenštajnu ili Moldaviji, već u SAD. Amerikanci su u direktnoj borbi protiv sila Osovine izguble negde oko 400.000 ljudi, od čega nešto na Pacifiku, nešto u Evropi. Alo... Ovako eklatantan primer neznanja mogu da tolerišem na nekom phpBB forumu, ali ne i od osobe koja danas-sutra treba da ocenjuje i vrednuje šta je OK, a šta ne kada su zabrane u pitanju. Houli šit. Da se smrzneš.

"Efikasan" način da identifikuješ simpatizera neke ultradesničarske organizacije je ikonografija. Ako neko nosi svastiku, logično je da je neonacista (nećemo se baviti istorijatom svastike koju su nacisti nepravedno kidnapovali iz svetske baštine). Ergo, inkriminisaćemo nošenje svastike. I? Šta će se onda desiti? Pa ništa. Tamo gde je to slučaj, neonacisti su se već organizovali na druge načine. Umesto svastike, na garderobi nose broj 18 ili 88. 1. slovo abecede je "A", a 8. "H". 18 - AH. Adolf Hitler. 88 - HH. "Heil Hitler". Logičan korak - inkriminisati brojeve. Vi to ozbiljno? Hoćemo da inkrimnišemo i rune, pošto je i to pismo postalo sastavni deo ultradesničarske ikonografije? Poenta je, my dear brothers and sisters, stavljanje simbola van zakona ne rešava problem.

Početkom 2001., Yahoo je sa svojih servera uklonio sajt koji se bavio prodajom nazi džidža-bidža. Iako je po američkim zakonima tu sve OK, pod pritiskom francuske vlade, Yahoo je popustio. Baš kao što je popustio i pod pritiskom nemačkog sudstva zbog aukcije primerka "Mein Kampf". Nakon toga, ljudi iz Yahoo su odlučili da na svojim sajtovima zabrane prodaju nazi i KKK memorabilije, ali ne samo njih, već i svih ostalih grupacija koje veličaju mržnju i nasilje. Hm.

U očima prosečnog Kineza, ratna zastava carskog Japana izaziva podjednak revolt i bes kao što svastika izaziva kod većine Evropljana. Kako i ne bi. Japanci su u Drugom svetskom ratu u Kini počinili silan zulum, o kome prosečni Evropljanin ne zna ništa, a koji je često po svojoj monstruoznosti prevazilazio čak i nemački teror. Hoćemo da pričamo o genocidu? Britanci su odgovorni za smrt aproksimativno 10 miliona ljudi u Indiji. Hoćemo o tome kako su Britanci masakrirali negde oko 300.000 pripadnika plemena Kikiyu u Keniji, i to nakon Drugog svetskog rata? Da pričamo o genocidu nad Jermenima? Ili o onome što su konkistadori radili u Južnoj Americi? Staljin u Rusiji? Što ne bi inkriminisali lik Staljina? Ili Klintona? Buša? Američku "intervenciju" u Vijetnamu? Ako se složimo da je javno isticanje znamenja Hitlerovog Wehrmacht-a loše, po čemu je nošenje US Army Marine Corps znamenja OK?

Da li je jedini kriterijum u određivanju šta je zlo i šta se ne sme to da li smo MI stradali od toga ili nismo? Ako smo apsolutno osudili Holokaust (i to sa razlogom), iako su od njega stradali Jevreji, zbog čega sa istim ubeđenjem ne bi inkriminisali obeležja onih koji su zlo činili drugim narodima? Kinezima? Južnoafrikancima? Indijcima? Vijetnamcima? Aboridžinima? Jermenima? Rusima? Crncima u USA? Srbima u Jasenovcu? Hrvatima u Vukovaru? Muslimanima u Srebrenici? Nije mi namera da banalizujem i marginalizujem Holokaust (oni koji me poznaju, znaju koliki sam filosemita i koliko mi je drag jevrejski narod i sam Izrael), ali ako se već zalažemo za zabrane, i to pod okriljem univerzalnih i globalnih vrednosti, zbog čega našim zakonima ne bi imali globalni okvir? Zašto?

Pa zato što je nemoguće, that's why. Onaj ko je ratni zločinac za jedne, taj je heroj drugima. Onaj ko je genijalni strateg za jedne, taj je osvajač i okupator za druge.

Ali ima tu još jedna stvar. Kada zabraniš neku organizaciju, ona će nastaviti svoju aktivnost pod drugim imenom. Ako je zakonski pritisneš još više, povući će se u ilegalu. To smo apsolvirali. Ali ako kreneš sa progonom članova, od njih praviš žrtve. Ako pripadnike te organizacije uhapsiš samo po osnovu članstva, a ne zato što su počinili neko krivično delo (laju, ali ne ujedaju), vraćamo se u vreme verbalnog delikta i totalitarizma. U situaciji kakva je danas u Srbiji, od takvih ljudi praviš heroje. Kao što su nekada hapsili zbog posedovanja Staljinove slike, i slali na Goli Otok, sada treba da se hapse klinci koji imaju "Mein Kampf", ne razumem? Ne zaboravite da je taj "Mein Kampf" napisan upravo u zatvoru.

Dakle, zabrane ne samo da suštinski ne funkcionišu, već su i kontraproduktivne. Iako SAD nisu primer koji treba slediti, možda bi ovaj put trebalo da se ugledamo na njih. Pustimo ih da laju koliko hoće, neka se šetaju, neka marširaju... Ali čim naprave neko sranje - aps. I to žestok, ništa uslovna, ništa kućni pritvor.

My two cents. Eto.