Ultimativni fat loss vodič 1/4

Bombastičan naslov, zar ne? :) Kapiram, ako sad ne dovučem desetak 'iljada posetilaca na blog, neću nikad. :) Iako je naslov potpuno atipičan za mene (pobogu, ja prezirem reč "ultimativno"), danas mi je zaista namera da pišem o mršavljenju, kao neko ko je na sopstvenoj koži itekako osetio kako izgleda biti chubby. :)

Kao klinče sam bila relativno OK. Što bi stari rekli, "zdravo dete". Taman kako treba. Međutim, kako sam sve dublje zalazila u šumu zvanu Pubertet, kapirala sam da sam izuzetno sklona "štekanju" hrane koju sam klopala. Istini za volju, dosta sam se bavila sportom, tako da sam sve što smažem imala gde da potrošim (ko je prošao letnje pripreme u užičkom Velikom parku, takvom ni pakao neće teško pasti), ali kada je došao faks i kada je sport ispao sa liste svakodnevnih aktivnosti, ružne sklonosti mog organizma su došle do izražaja. Da ne davim previše, na drugoj godini faksa (koju sam provela guzice slepljene za stolicu) sam nabacila nekih 24-25 kg viška. Istini za volju - u junu sam dala uslov za treću godinu, položila 3 ultramegagiga teška predmeta, tako da sam kapirala da je to bila žrtva koju sam morala da podnesem. Nedugo potom sam shvatila da je "đavo odneo šalu", i to kada sam skapirala da mi je isuviše naporno popeti se do stana stepenicama. Skovala sam "pakleni plan", naredna 4 meseca provela u teretani uz disciplinovanu ishranu i rešila se viška. Good riddance. Bravo ja. Klap, klap, klap.

E sad - ovaj uvodni deo sam skratila što je bilo moguće više iz prostog razloga što 99% vas koji čitate ovo niste došli da bi slušali moju životnu priču, već da bi saznali šta je to što vi morate da uradite da se ratosiljate viška. Odmah da se razumemo - sve ovo što pišem ima svrhu jedino ako ste i vi doživeli svoj "kvrc" momenat, tj ako ste prelomili da je vreme da se menjate. Ako ste tzv. "rekreativni dijetetlija", onaj koji je probao svaku dijetu, držao je po 3,4,5 dana i odustao, odmah možete da odsurfujete. Moje znanje je samo za posvećene i prosvećene. Iš.

Počinjemo.

Da se ovaj tekst ne bi otegao u nedogled, celu priču sam podelila na 4 dela. Prvi deo je o motivaciji. Drugi deo o kamenu temeljcu zdravlja - ishrani. Treći deo je o treningu, a četvrti deo o suplementaciji.

Prvo onaj dosadni deo o motivaciji. Boooring.

Svako ima različite motive kada želi da smrša. Neko to radi zbog onih "divnih low-rider farmerica u koje ste mogli da se uvučete prošlo leto, a sada više ne". Neko to radi zbog svoj dečka / devojke. Muža / žene. Pritiska okoline. Nebitno. Ako želite da smršate, i to stvarno želite da smršate, ovo mora da vam bude mantra: "radim to zbog sebe". Zajebite ljude koji vas cene u zavisnosti od toga kako izgledate. Cool faktor osobe se ne definiše kroz BMI (body mass index). Ako ste rešili da smršate, smršajte zbog sebe i zbog svog ZDRAVLJA. Zdravlje je najveći kapital koji čovek ima, a toga smo izgleda svesni tek kada taj kapital počne da se osipa. Ako bih sada napisala da je prekomerna telesna težina jedan od najvećih faktora rizika za zilion bolesti, to bi bilo ravno otkrivanju rupe na saksiji. Svi mi to znamo. Pa opet, svesno prihvatamo rizik da nas opauči infarkt miokarda, šlog ili dijabetes melitus, nego da batalimo batake sa pomfritom. OK, sve to jeste lepo i ukusno, ali u moždanom udaru nema ništa lepo.

Znači, estetika nije bitna. Dobro, jeste bitna, ali ni približno toliko koliko mislimo da jeste. Da povučemo paralelu: ako je naš intelekt operativni sistem, naše telo je hardver. Svakako da nam je OS najbitniji, pošto kompjuter bez OS-a ne služi ničemu. Međutim, da bi OS funkcionisao kako treba, moramo da vodimo računa o stanju hardvera. I baš kao što kroz saznavanje novih stvari i svakodnevno intelektualno apgrejdovanje možemo da poboljšamo i patchujemo svoj OS, neophodno je da se staramo i o svom hardveru, tj svom telu. Vaš mozak, srce, bubrezi, jetra, pankreas... sve te male hardverske komponente treba da vam služe od rođenja do smrti. Lifetime guarantee.

Dakle, da podvučem još jednom: zdravlje je najbitnije. Neka vam to bude primarna motivacija.

S tim u vezi - postavlja se logično pitanje "šta je zdrava težina?" Iako postoji gomila metoda da se ustanovi koja je težina zdrava, najpraktičniji metod je već pomenuti BMI, tj Body Mass Index. To je svakako najdostupniji metod, iako nije naročito precizan kod aktivnih sportista (kod njih je odnos mišićne mase i masnog tkiva drugačiji). No kako niko od vas koji ovo čitate nije aktivni sportista (lolić), sasvim je dovoljno da na nekom od mnogobrojnih internet kalkulatora izračunate svoj BMI. Evo, može i ovaj.

Izračunali ste? Koliko je? Ako ste ispod 25, čestitam, imate zdravu težinu. Potrudite se da tako i ostane. Svaki vaš pokušaj da dodano smršate bi se sveo na čisto estetske razloge. Dobro, nije ni to toliko strašno, svi smo mi pomalo "vain". Čak i ja. :) No, ako vam je BMI preko 25, a naročito ako je preko 30, nastavite sa čitanjem.

Ljudi su često skloni da banalizuju prekomernu težinu, i da ceo proces mršavljenja svedu na "unosi manje kalorija nego što ih trošiš". Iako suštinski tačno, nije baš sve tako jednostavno. Prva stvar koju morate da uradite pre nego što započnete bilo kakvu redukciju telesne težine je lekarski pregled. Istina, uzrok važe prekomerne težine može biti prosta činjenica da mnogo volite da jedete, i to ne baš zdravu hranu. Međutim, u ne tako malom broju slučajeva, uzrok gojaznosti može biti neki zdravstveni problem. Kao što već napomenuh, u pubertetu sam provalila da sam sklona "deponovanju", ali tek nedavno sam provalila da moja tiroidna žlezda ne radi onako kako bi trebalo. Istini za volju, nije toliko kilava da bih primala terapiju u vidu sintetičkih hormona, ali dovoljno kilava da moram da se potrudim i 2-3x više od prosečne osobe da bih održavala teško stečenu težinu. Neko bi to protumačio kao izgovor i opravdanje, ali ne i ja. To je bila samo otežavajuća okolnost, ali i dodatna motivacija. Kada skapiraš da imaš "zabušanta" u sopstvenim redovima, to ne znači da treba da odustaneš, već da treba da se trudiš još više.

Druga stvar - manite se "univerzalnih dijeta". Batalite savete komšinice, šarenih strana u novinama, ženskih magazina i instant-dijeta. Naročito ovog poslednjeg. Svako instant rešenje funkcioniše u oba smera. Ako brzo smršate, ogromne su šanse da ćete tu težinu isto tako brzo vratiti, što je poznatije kao "jo-jo" efekat.

Ključ uspešnog i trajnog gubitka telesne težine je menjanje životnih navika. Sorry but jebiga. Posmatrajte to kao hakovanje sopstvenog OS-a. :)

I najbitnije od svega - ne dozvolite nikome da gazi po vašoj dijeti. Redukciona dijeta - to je borba. Neprestana. Borba protiv okoline, protiv ukusne, a kalorijski napucane hrane. Borba protiv svake prodavnice, svakog restorana, svakog fast-fooda. Borba protiv TV reklama, medija, vage, krojačkog metra, ogledala. A najbitnije od svega, to je borba protiv sopstvenih slabosti. To nije sprint na 100m, već maratonska trka. Put posut trnjem, prepun frustracija, na mahove veoma depresivan... Ali ako se držite tog puta, rezultati neće izostati. Ma koliko se ponekad činilo da nema pomaka, da nema rezultata, oni su tu. Ako postoji jedna stvar u životu koja je kompletno u vašim rukama i koja u potpunosti zavisi od vas i vaše discipline i posvećenosti, to je mršavljenje.

Ako ste rešili da je vreme da se okrene novi list, onda se čitamo u sledećem tekstu koji se bavi ishranom. I zapamtite:

Zdravlje je najbintije. Pre svake dijete, prekonotrolišite se kod lekara. Nema brzih i trajnih rešenja. Disciplina je majka. No guts, no glory. ;)

Something's rotten in the state of Serbia

Odmah da se razumemo, ovo nije tipični „jumping on the bandwagon“. Oni koji su u toku znaju da više nisam deo srpske Twitter zajednice (o razlozima sam pisala pre par nedelja, koga zanima – ovde), ali sam osetila potrebu da se oglasim povodom skandaloznih poteza države koji direktno zadiru u slobode i prava nas, njenih građana.

Dakle, kao što već sigurno znate, SBPOK je rešio da ispita lažne profile naših političara na Twitteru, i to tako što je kontaktirao Twitter sa zahtevom  (ili molbom, whatever) da se isti obrišu, ali da se njihov sadržaj sačuva, da bi oni mogli mirno da prečešljaju ko je tu šta pisao protiv „narodne vlasti“. Hm.

Ajmo ovako... SBPOK. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Organizovanog. Kriminala. I još jednom, polako pročitajte – Služba za borbu. Protiv. Organizovanog kriminala. Verovatno je stvar lične kulture i afiniteta, ali meni to „organizovani kriminal“ više vuče na Čikago 20ih godina prošlog veka, Gotija, Gravana, porodicu Gambino, seriju „La Piovra“, Kolesara, Janjuševića, opremanje VIP salona aerodroma, šverc veće količine narkotika, korupciju na najvišim nivoima, aferu na Institutu za onkologiju, stečajne mafije itd. Izgleda da sam pogrešila, organizovani kriminal su pojedinci sa internet konekcijom. Svaki dan naučiš nešto novo.

Twitter. Društvena mreža dostupna svima. Registracija u 2 koraka, ostaviš mejl, odabereš korisničko ime i to je to. Svako može da ga koristi. Koriste ga i „VIP“ face, pa su se mudre glave Twittera dosetila bedža „Verified Account“, čisto da bi običan korisnik znao da iza tog nalog stoji prava osoba, a ne neki dokoni lik koji zbija šale.

@VookJeremic – da li zaista mislite da bi iko pomislio da iza ovakvog naloga stoji “pravi” ministar? Sa sve “Vook?” Da li iko misli da se državna politika vodi preko tajmlajna? Da li iko misli da strana ministarstva za inostrane poslove pažljivo prate šta se piše po profilima, i na osnovu toga formiraju svoje politike? Državo, ti to mene hoćeš da ubediš da je taj lažni profil načinio kakvu štetu Srbiji i našem “diplomatskom imidžu?” Državo, da izvinu deca, je l’ ti to mene zajebavaš?

Ali hajde da se ne lažemo. Ako želite da osnujete dnevni list, nedeljnik, mesečnih, whatever, država je ta koja se pita možete li ili ne. Ako želite da osnujete svoju radio ili TV stanicu, država je ta koja odlučuje da li možete ili ne. Samim tim, država može da vrši uticaj na medijske sadržaje. U teoriji “može”, a u praksi to uveliko radi, i to najrazličitijim metodama. Pritisci, ucene, otežavanje uslova poslovanja… Međutim, postoji jedan način da se vaš glas zaista čuje, a to je internet. Za otvaranje WordPress ili Blogger naloga, trebaju vam 4 minuta. Za otvaranje Twitter naloga, minut.

Naravno da je država ljuta zbog toga. Jednostavno, nema efikasna sredstva da se bori sa “nelojalnim” internetom, a da to ne bude flagrantno i ekstremno. Blokadom FB-a, Twitter-a ili cenzurom interneta. Ipak želimo da budemo deo EU (riiiight?), a država (ma koliko potajno želela da blokira te sajtove) kapira da bi joj takva fašistička odluka značajno pokvarila ionako kilav rejting. I onda pribegava “planu B”.

A “plan B” je otprilike ovakav: pokrene se izuzetno glomazna mašinerija u vidu SBPOK da ganja pojedince po Twitteru. Za taj čin se nađe neko bezvezno opravdanje, tipa “krađa identiteta”, “narušavanje ugleda države i državnika”, yadda yadda yadda…. Priča nikad ne dobije sudski epilog, ali se na internetu stvara atmosfera straha i cenzure. Jednostavno, da bi sebi izbegao probleme, ne pričaš o političarima. Lakše je, sigurnije je. Jednostavno, biraš opciju autocenzure i opušteno lupaš lajkove i RTove na sličice sa LOLcatima i YT klipove na kojima se smeju bebe. La vita è bella.

Ovo nije stvar koja će se ograničiti na Twitter, ovo je samo početak. Što je fotelja na vrhu sve klimavija, preduzimaće se drastičnije mere. A zapamtite i ovo: država uvek ima mehanizam da vas sjebe, samo ako to poželi. Princip “minima non curat praetor”, sadržan u čl.18. Krivičnog zakonika RS je veoma elastičan.

I ako je u zadnjih nekoliko godina zaista postojao razlog da svi povlačite one famozne, do sada zilion puta zloupotrebljene, blogovane i tvitovane stihove (“Kada su nacisti došli po komuniste ja sam ćutao, jer nisam bio komunista…… kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni”), to je sada.

Lešinari

I taman kada pomislim da sam sve videla... danas odem na sajt Blica, jel'te, da se informišem o aktuelnim zbivanjima u zemlji i svetu, i pored standardnih shockera (kao što je informacija da je Mirka Vasiljević trudna glavna vest dana – blago nama), doživim i ovo na naslovnoj strani (napomena: klik na sopstvenu odgovornost). 

Da se razumemo, ja gotivim „gore“. Gledam horor filmove. Dr G. na ID kanalu mi je TV heroj, naročito kada secka mozak i kada kutlačom vadi krv iz telesnih šupljina. Čak imam negde i onaj famozni dokumentarac kada onaj ludi Nemac radi obdukcije pred publikom (epic). Kapiram da sam odgledala barem stotinak dokumenataraca o najmračnijim likovima koji su koračali planetom, od masovnih ubica pa do manijaka. Ali...

Na naslovnoj strani izuzetno posećenog news sajta staviti ovakvu fotografiju – to ne da nije profesionalno, to ne da nije korektno, to je neetički. Ne samo što ne postoji ni trunka poštovanja prema porodici nastradale devojke i pijeteta prema njoj samoj, već se u obzir ne uzima činjenica da tom sajtu pristupaju i mlađe osobe. Brate, sestro, koliko um mora da bude poremećen, pa da ide na taj najniži i najbedniji shock value? Pa čak i da su stavili disclaimer da članak sadrži fotografije koje mogu delovati uznemirujuće na nekog sa osetljivom psihom ne bi bilo OK. Ovako je sve jadno, bedno i podmuklo.

Da li je slika leša neophodna? Ovo čak ni najgori mogući tabloid ne bi sebi dozvolio. Blic je prevazišao sam sebe. Čestitam, lešinari.  

PS U "practice what you preach" duhu, nisam okačila screencap naslovne strane sajta, već sam stavila link.  

Mnjeh 2

Vreme je za još jedan random muzički miks. :) Ni ovaj put nema track liste, već skidate „mačku u džaku“, ali ako bih morala da odaberem jednu reč kojom bih opisala Mnjeh vol.2, ta reč bi bila „hectic“... Što je potpuno razumljivo, s obzirom da sam duboko zagazila u fazu iščekivanja odlaska na godišnji odmor. A do tog istorijskog avgustovskog ponedeljka, ne preostaje mi ništa drugo nego da udahnem duboko, stisnem zube i zaronim u more obaveza, a u nadi da se neću udaviti.

Nadam se da će vam se dopasti. ;) Cheers!

Mnjeh vol. 2

4 laka komada - 4: "Umesto zaključka"

Znači, da apsolviramo: nacizam i fašizam nisu isto, sloboda govora je neprikosnovena, a zabrane nisu rešenje zato što mogu predstavljati opasan presedan. Ah, da, one more thing: Srbi su definitivno zbunjen narod kada je Drugi svetski rat u pitanju.

Pa opet, sve to što sam u prethodna 3 teksta navela nikako ne znači da treba ignorisati problem jačanja ekstremne desnice. Naprotiv. Problem je što naša "rešenja" za cilj imaju represiju (a svaka represija je ista, bilo da se sprovodi u cilju so-called demokratskih tekovina ili u cilju očuvanja apsolutne državne vlasti), a ne preventivu.

Pre svega, ne nasedajte na priče o "Vajmarskoj" Srbiji. To što se desilo u Nemačkoj je bio specifični splet okolnosti, što trenutnih, što istorijskih, i šanse da se takav scenario odigra u Srbiji su ravne šansama da klonirate sami sebe na WC šolji nakon obilnog obroka. To što je sada u Srbiji situacija teška i zaista podseća na situaciju u Nemačkoj u "ono" vreme nikako ne znači da će sutra da se pojavi neki lik koji će Srbe da naloži na ideju "super-rase", nadmoći i eugenike. Pobogu, kroz istoriju sveta, tolike zemlje su bile u većim nedaćama od Srbije, pa se nisu rađali novi Hitleri.

Da se ne lažemo - ekstremne desnice je uvek bilo. Od najranijeg detinjstva se sećam ponekog grafita sa svastikom na skrivenom zidu u gradu. Od toga niko nije pravio big deal. Matorci prođu, vide, coknu koji put, ljutito odmahnu glavom i krenu dalje. Ne mogu da se otmem utisku da se danas mediji prosto utrkuju ko će pre da uslika ekstremni grafit, samo da bi dalje mogli da eksploatišu spinovanu priču o "Vajmarskoj Srbiji", a da bi političar iz vlasti došao i ljutito, ali odlučno, prekrečio grafit. A upornom i neprimerenom medijskom pažnjom zapravo se daju odrešene ruke državi da se "svim raspoloživim snagama" bori protiv tog "super-zla". Po cenu ustavnih zabrana. Hm.

Ne kažem da je "neprijatelj" imaginaran, ali da li je zaista toliko moćan i jak koliko mu mi pridajemo na značaju? Imala sam priliku da u par navrata razmenim po nekoliko rečenica sa ljudima koji bi se mogli okarakterisati kao "ekstremna desnica". U najvećem broju slučajeva, u pitanju su klinci kojima je dosadno, kojima prija osećaj pripadnosti grupi, a kojima ponajviše treba reboot. Ali ne reboot u smislu policijske represije, već edukacije. Alo sine... Seti se streljanja đaka u Kragujevcu. Seti se Banjice. Aj' ne blamiraj se više i odrasti. Izuzetno je lako navesti prosečnog simpatizera tih ideologija u logičku zamku. Kao što rekoh, razgovor pali u 95% slučajeva. Preostalih 5% su budale koje laju, a ne ujedaju.

Međutim, ako u akutnoj epizodi panike i straha damo mandat državi da se u naše ime na neumeren način obračunava sa minornom i marginalnom grupom, apsolutno niko ne može garantovati da se ta državna sila jednog dana ne može okrenuti i protiv nas, samo zato što se ne slažemo sa svime što aktuelna vlast u tom trenutku radi.