Iako je od završetka Drugog svetskog rata prošlo toliko godina, najveći sukob na svetu ne prestaje da bude nepresušni izvor inspiracije autorima širom sveta. Ma koliko se činilo da su sve priče već odavno ispričane, uvek se pronađe novi detalj, nova nit od koje je satkan sukob u kome je život izgubilo preko 60 miliona ljudi.
Međutim, neke od tih priča nikada nisu dobile svoj život u kolektivnom sećanju i pijetetu svih nas. Jedna od njih je priča o notornom masakru italijanskih civila u malenom italijanskom selu Marzarbotto, koji su izvele SS trupe u periodu od 29. septembra do 4. oktobra 1944. godine. Tokom tih nekoliko dana, nemačka vojska je pogubila negde oko 700 civila (prema nekim navodima čak i više od 1.000), od čega veliki broj dece (više od 150 mlađih od 10 godina), žena i staraca. Baš kao i u slučaju „Kragujevačkog oktobra“, masakr je izvršen kao vid odmazde zbog aktivnosti italijanskih partizana na području Bolonje. Da. Ako niste znali, iako je Italija bila deo Trojnog pakta, istovremeno je bila i žarište žestoke antifašističke borbe. No, sada – o filmu.
Film prati Martinu, devojčicu od nekih 7-8 godina, koja je prestala da priča nakon smrti njenog mlađeg brata, zbog čega oseća krivicu. Ona živi sa roditeljima i širom familijom u skromnom seoskom domaćinstvu. Marzabotto se čini kao mestašce pošteđeno ratnih razaranja, koje povremeno pohode kako nemački vojnici radi kupovne hrane, tako i italijanski partizani radi skrivanja. Iako su motivi besparice, gladi, oskudice pristuni od prvog momenta, gledajući film na početku stičemo utisak postojanja „ratne idile“, barem za decu Marzabotta. Iako Martina vrlo mudro rezonuje šta se dešava oko nje, sva njena pažnja usmerena je na njenu majku koja je u drugom stanju. Ratna priča deluje samo kao backdrop priče o odrastanju tokom rata.
Međutim, kako vreme prolazi, tako se i okolnosti menjaju. Godina je 1944., Trojni pakt već neko vreme prima udarce na svim frontovima, tako da nemačke trupe postaju sve nervoznije i beskrupuloznije u sukobima sa partizanskim borcima, pri čemu njihov gnev najviše oseća lokalno stanovništvo. Sve do trenutka kada počinje odmazda. U opštem haosu i pometnji, Martinu nosi samo jedna misao: spasiti tek rođenog brata.
Da se razumemo: film je težak. Izuzetno. Nisam sigurna da li bi mi gledanje bilo „lakše“ da pre toga nisam znala za tragediju koja se dogodila u Marzabottu... Ovako sam čitav film provela u grčku, čekajući kada će se dogoditi ono što je neminovno. Pa opet, da nisam znala, verovatno bi šok do koga dolazi u drugoj polovini filma bio kudikamo jači, a naknadno saznanje da se sve to zaista i dogodilo bi imalo još jači impact. Režija je besprekorna, kadrovi i sam ambijent prelepi, muzika nenametljiva, a moćna... Gluma mlade Grete Zuccheri Montanari, koja glumi Martinu je jedan od najvećih kvaliteta ovog filma, iako je i ostatak glumačke ekipa odradio sjajan posao (naročito najmlađi statisti čija lica nećete tako lako zaboraviti). Uz nekoliko kadrova koji će vam zauvek ostati u sećanju, posebnost „L'uomo che verrà” je i to što je skoro ceo film snimljen na dijalektu italijanskog jezika specifičnom za oblast Bolonje, tako da su titlovi neophodni, čak iako znate italijanski jezik.
Iako je u pitanju „teška literatura”, cenim da je „L'uomo che verrà” film koji zaslužuje da bude pogledan od strane što većeg broja ljudi, naročito van Italije, a evo i zašto. Pored toga što je u pitanju film koji je zanatski odlično urađen, i što je u pitanju tragičan istorijski događaj, njegova antiratna poruka je ono što ga suštinski razlikuje od brojnih sličnih filmova. Za razliku od brojnih sličnih filmova koji se bave tragedijama Drugog svetskog rata, „L'uomo che verrà” nam skreće pažnju i na to da postoje i “druge” žrtve, podjednako nedužne i tragične, ali izgleda, “nedovoljno nedužne” – u ovom slučaju zato što su u pitanju Italijani, pripadnici nacije diskreditovane samom činjenicom da je Italija bila deo Trojnog pakta, bez obzira što je dželat isti.
Jednom rečenicom: film koji može da stoji rame uz rame sa “Šindlerovom listom”, ali za koji nikada nećete čuti.
