Dan počinje nekako obično. U tačno 06:25 me budi mobilni telefon, i to ovom melodijom. Nisam ljubitelj country muzike, ali oni stariji će se setiti da je ova pesma išla tokom najave TV programa na Prvom kanalu pre nekih... muchisimo godina. Onda na scenu stupa mp3 plejer na kome se nalazi specijalna „morning“ plejlista, satkana od najfinijih pesmica koje karakteriše lobotomizirajući ritam, a sve u cilju sprečavanja ova moja dva kilava kapka da se ponovo spuste.
E, onda dignem dupe iz kreveta sa namerom da dan započnem kako treba – čučnjevima! I onda čučnem jednom, uhvatim se za leđa, kažem „joj“, u kolenu nešto škljocne, i uhvatim se za „oligovit“ (nije to zbog godina, to je zato što se nisam zagrejala. Hehe. He. Yeah, right. Teši se, teši...) Nakon standardne jutarnje rutine (tušić, doručkić, hejtić kad pogledam kroz prozor), odlazim na posao.
A kada dođem tamo, prvo ću morati da sa izrazom lica a la Aphrodite Jones (ko gleda ID, zna o čem’ pričam) slušam porodične pripovetke i ispovesti ženskog dela kolektiva. I ne samo što ću morati da slušam, već ću morati da se pravim da me to zanima. Pošto to navodno, nalažu neke društvene konvencije. Šeldone, Šeldone, o, kako te razumem.
A onda ću da iskoristim svoje Bogom i zakonom dato pravo na 30 minuta pauze da odem do lekara i maznem uput za plastičnog hirurga. Pre nego što počnete da se tripujete, kod plastičara idem da mi sredi higrom na zglobu, a ne da se apgrejdujem. Settle down. Elem, znajući kako to zna da bude u ovo doba godine, ponela sam svoje tajno oružje: knjižicu dobrovoljnog davaoca krvi i donorsku karticu. Klinčić. Šipak. Nema popusta. Ima da čekam sa ostalim tifusarima i tuberanima. Izdržala sam oko 10 minuta. Fuck it, higrom može da sačeka (ako ništa, mlatnuću se po ruci Vujaklijom), poslednje što mi treba je da fasujem svinju ili neku drugu boleščinu od one štrokave rulje koja kao da se vratila iz juriša na Bastilju. Iiiiš!
I onda u neko doba dođem kući. Umesto mira i tišine toplog doma, dočekuje me Farma-Dvor-Štala-Svinjac-Kokošinjac (whatever) i keva koja mi usplahireno još sa vrata viče: „Dođi da vidiš šta rade ovo dvoje!“ U nekim normalnim situacijama, usledela bi britka replika. Ovako, samo sam se umorno odvukla u kuhinju, nacedila 4 limuna i drmnula lemon shot. Nadajmo se da će biti dovoljno da anulira 10 minuta i čekaonici.
A onda – mir. Ćebe preko glave, ugašeno svetlo, isključen kompjuter. Apsolutno zenovanje.... Koje je trajalo nekih 20 minuta. Komšinica bučno utrčava u stan, proklinjući banku koja ne daje čekove. Nakon nekoliko trenutaka, vrši brutalan upad u moju sobu, pali svetlo i sklanja ćebe sa mene. „Eeeej, jesi čula da ovaj ima sidu?!“ Pokušavam da budem fina. „Ko bre?“ „Ma ovaj, što je zapalio za inostranstvo?“ „Otkud ja znam?!“ „Pa ja sam mislila da ti znaš sve to“. „Molim?!“ „Hajde ustaj, da mi kuvaš onaj tvoj čaj!“
Onaj moj čaj je najobičniji zeleni čaj sa jasminom, koji se sprema prilično jednostavno, ali žena valjda voli da ja to odradim, pa celu proceduru diže na nivo nuklearne fisije. Toliko o mom večernjem odmoru.
I nekako se i taj dan priveo kraju. Umorna od svega, sa mozgom u overload fazi, uvukoh se u pidžu, i krenuh na počinak. „Čekaj, gde ćeš! Sad će ponoć! Kažu da valjda da se pogleda u nebo i da se poželi nešto, pošto je Bogojavljenska noć!“ Vid’ ti to. Freebie. Pa hajde. Mogu da sačekam još koji minut.
Ali – šta poželeti? Imala sam neka 2 minuta da smislim. Materijalne stvari su u startu otpale. Zamislih scenu kako ja molim Nebesa za sedmicu na Lotou ili nešto slično, a Bog kaže: „Sunce ti seljačko, ’oćeš pare, a? E pa ne može! Ja sam mislio da si ti idealista, a ista si kao svi ostali! Sveti Petre, deder, odmah jednu kugu na Užice... I zemljotres pride! Daću ja tebi sedmicu! Kuš!“ (to je ono što se u pravu zove „plus petitio!“ :D )
Kažu, ono što želiš govori dosta o tebi. Šta poželeti, a ne ispasti isprazan? Leđa koja ne bole ujutru? Kolektiv koji ne smara dosadnim pričama? Čekaonice bez gužvi? Uravnoteženu komšinicu? Malo mira? Skoro pa se osetih kao Stalker u Zoni. Izađoh na terasu, pogledah ka nebu, i faca mi se razvuče u neki pomalo blentav osmeh. Sve i da hoćeš, ne možeš da poželiš nešto isprazno i glupo. Nekako ti bezveze. Zato poželeh da sve bude OK. Nisam bila dovoljno precizna, ali sam sigurna da Šef razume moju dobru nameru.
Nisam pitala ostatak porodice šta je poželeo. Nije fora da se kaže. Samo sam, odlazeći na spavanje, preko ramena doviknula: „Nadam se da je bar neko od vas glodara poželeo pare“.
