Nikako da nateram sebe da pišem o dnevnopolitičkim dešavanjima. Ne samo što pisanjem o tome mračim sebe, već bedačim i čitaoce… Ali – kako živeti u Srbiji, a ignorisati nešto tako kancerogeno i bolesno?
U stvari, nisam ni htela da se bavim politikom na ovom blogu. Nismo mi mali, svi znamo kako nam je. Htela sam početkom godine da objavim tekst zahvalnice “majčici Srbiji” što mi je u odnosu na pre 3 godine zahvaljujući svojoj “mudroj ekonomskoj politici” bukvalno otela 150 evra od plate (što zamrzavanjem plate, što inflacijom, što rastom evra)… Ali sam se onda setila da ja još i imam posao. Šta bi tek rekli oni koji nemaju? Verovatno nećemo čuti u skorije vreme – ti ne mogu sebi da priušte kompjutere.
Eto, rekoh, nisam ni htela o politici, ali me Đavo prevario večeras, pa pogledah Dnevnik RTS-a. Znate ono, “vaše pravo da znate sve”. I eto, saznala sam da, po nečijoj brojanici, 650.000 ljudi živi ispod granice apsolutnog siromaštva. A da još toliko negde na toj granicu. Drugim rečima, 650.000 ljudi nema za hranu. A još toliko duša skok evra od desetak dinara deli od te pozicije. Znači, ne govorim o knjigama, putovanjima, mobilnim telefonima, pozorištu, bioskopu, obedovanju po restoranima, ishrani “à la carte”. Ne, ne. Govorim o ‘lebu.
Već sam nekad davno na blogu pomenula da na sajtu DS-a ne mogu da se pronađu predizborne kampanje posle 2000. godine. Verovatno im je strategija da se i dalje furaju kao revolucionari. Ono, “nije bitno šta smo obećavali nakon 5. oktobra, bitno je kako je bilo ranije”. A za sve ono što se desilo posle, krivi su (sledećim redosledom): Slobodan Milošević, Koštunjavi i DSS, Velja Ilić, i naravno, svetska ekonomska kriza, sa sve američkom hipotekarnom krizom i njihovim investicionim bankama, dužnim Grcima, Goldman Sachs, et cetera… A ukoliko rejting baš opadne, onda se u pomoć poziva pokojnik i na konto tradicionalne srpske patološke opsesije kultom ličnosti, ubiraju se jeftini politički poeni.
Da, govorim o Đinđiću. Oni ga ne zovu tako. Oni ga zovu “Zoran”. Tako valjda hoće da dokažu svoju nekadašnju prisnost sa njim. Ono, “nokat i meso”. OK, prestanite više. Na stranu što je to morbidno i neukusno, to je drsko i potcenjivački. A ja sam sigurna u 2 stvari: 1) da Đinđić može da vas čuje, ispovraćao bi se. 2) da je Đinđić još uvek živ, sigurna sam da bi javni diskurs o istom bio prilično različit od trenutnog. Ovako, Đinđić je ubijen, svi gresi su mu oprošteni (a da je grešio – grešio je, da se ne lažemo. Niko od te ekipe nije bio naivan), a njegov “lik i delo” se i dan danas zloupotrebljavaju zarad postizanja jeftinih dnevnopolitičkih poena. Svaki put kada vidim da je naziv bulevara ili ulice promenjen u njegovu slavu, uhvati me blaga mučnina (inače, preporuke UNESCO-a su, ako se ne varam, da se sačeka barem 30 godina nakon smrti lica, ali ko te pita…).
Ali dosta o Đikiju. Neću da kritikujem čoveka koji nije u poziciji da se brani. Prepustiću istoriji i nekim, nadam se, pametnijim generacijama da daju sud o tom periodu srpske istorije. Elem, kako imam pamćenje kao slon, setih se jedne od reklama iz DS-ove predizborne kampanje nakon 5. oktobra. “Priča” prati nekog “mladog intelektualca, poštenog i evropejskog”, koji prve godine kupuje nov frižider, naredne godine kupuje nova kola, a treće, ako se ne varam, šalje decu na studije u inostranstvo. Dobro, nisu puno pogrešili u reklami. Neka digne ruku prosečan Srbalj, sa prosečnom platom, koji NIJE član vladajućeg trusta mozgova, koji decu školuje na strani? Labuse, spusti ruku, ti se ne računaš!
A bolje da ne počinjem o G17+. Neverovatno je kako jedna tako minorna stranka od 5. oktobra u svojim šapama čvrsto drži resore ekonomije, bankarstva i zdravstva. I ne pušta. Znate, tamo gde su pare. To bi bilo sasvim OK da je u međuvremenu naša ekonomija ojačala i procvetala, a da je kurs stabilniji nego ikada. O Ministarstvu zdravlja i Tomici neću trošiti reči.
I opet se vraćam na Dnevnik. Frka u Tunisu. Nezaposleni student koji je prodavao robu da bi preživeo je ponovio “Jana Palaka” tako što se spalio u znak protesta što mu je policija oduzela robu, i uskratila mu kakav-takav izvor prihoda. Još uvek nisam sigurna da li je to groteskno koliko i prizor unesrećenog srpskog radnika koji sebi seče prste i jede ih.
Zastadoh sad da pročitam šta sam otkucala do sada, ‘ladno me je zabolela glava. Više od 10 godina je prošlo od “promena”. Deset godina, ej… U Srbiji skoro 1.5 milion siromašnih, niko ne preuzima odgovornost. Niko. Budžet je toliko prenapregnut, samo što nije pukao k’o tetiva. Kažu “biće para, prodaćemo Telekom”. Ma super, brate. Šta ćeš posle? Mislim, kad prodaš Telekom? Je l’ ostalo još šta iole vredno?
Pa čak i da prodaš Telekom i taj novac uložiš u proizvodnju, u industriju, pa ‘ajde… Da razumem. Ali neeee – ti tim novcem krpiš rupe u budžetu. Pa moraš. Koalicionom partneru Krksu si obećao stabilne penzije, Ivicnim maricama si obećao pomalo bezobraznu povišicu za naše uslove… Takođe, treba obnoviti vozni park javnih preduzeća. A tu je još i ona nesrećna afera oko izraelskog satelita. Pa gomila tetki, sestričina, bratanaca, švalera, švalerki, pašenoga, kumova i kumića koji glodare po raznim ministarstvima kao savetnici, sekretari, asistenti i sl.
Kad bolje razmislim, nije naš problem u mentalnom sklopu srpske političke elite. Oni su jednostavno takvi – karijeristi, oportunisti, čiji politički angažman doseže samo do zadovoljenja sopstvenih materijalnih interesa. Oni ne vide dalje, oni ne gledaju u budućnost (osim u predizbornim spotovima), oni se politikom bave zato što se lože na vlast i što žele da žive lajfstajlom “jagnjećih brigada”. Samo što naša ekonomija više nije jaka da izdrži “jagnjičare”. Promenljiva i nesigurna politička kombinatorika im ne garantuje da će i sutra biti na svojim pozicijama, tako da se trude da maksimalno iskoriste svoje trenutno pozicije i okoriste se koliko god mogu.
Ali opet – nije problem u njima. Problem je u nama. Mi smo im sve ovo dozvolili. Dobro, ja nisam, ne glasam već godinama, ali biću solidarna. S tim u vezi, zaboravili smo i šta je solidarnost. Nije nas briga. Lepo nam je u našim stanovima uzetim na kredit koje ćemo otplaćivati ko zna do kada, ušuškani smo u našu “mirnu svakodnevicu”, informišemo se preko interneta, visimo po YouTube, lajkujemo statuse na FB, svađamo se da li je bolji Android ili iOS, kriziramo kada Twitter zabaguje, brojimo followere, retweetujemo tuđe mudre misli… Da li se zapitamo da li komšija preko puta ima šta da jede? Ili smo u fazonu, “ko ga j***, što nije učio i išao na faks, nego je običan radnik koji je radio u velikom preduzeću koje je USPEŠNO privatizovano i sada je u stečaju?”
Možda je TEBI dobro, ali SRBIJI NIJE. Ma, i ja pišem gluposti… Kao da je to uopšte bilo kome bitno. Idi, lajkuj nešto.
