Planeta debila

Ništa nismo naučili. Ništa.

Ova priča počinje davno. Ne vidi joj se početak, a ni kraj joj se ne nazire. A možda se i nazire?

1938. godine, Hitler je elegantno ušetao u Čehoslovačku. U to vreme, Hitler je to nazvao "humanitarnom invervencijom", pošto su "zli Česi i Slovaci maltretirali ponosnu nemačku nacionalnu manjinu". Baš kao što je zauzimanje Gdanjska, tj Danciga bilo "humanitarno", pošto su Nemci "patili" pod "poljskim jarmom". Ništa nismo naučili.

Avgusta 1945. godine, američko ratno vazduhoplovstvo je bacilo atomsku bombu na Hirošimu. Grad koji je pre toga namerno bio pošteđen razaranja, da bi naučnici mogli detaljno da ispitaju koliko štete može da nanese njihovo "čedo". Za svaki slučaj, bacili su i bombu na Nagasaki, takođe do tada pošteđen bombardovanja. To za svaki slučaj, ako se Japanci premišljaju da li da kapituliraju sada ili odmah.

Stravični prizori koje je iza sebe ostavio "mališa" nisu bili dovoljni da naučimo da se sa radijacijom ne treba šaliti.

1979. godine, došlo je do havarije u nuklearnoj elektrani na Three Mile Island-u. Malo je nedostajalo da se dogodi najgori mogući scenario, da cela istočna obala SAD bude nenaseljiva, a da se u atmosferu emituje enormna količina radioaktivnih čestica. Ništa nismo naučili.

1983. godine, zahvaljujući pribranosti Stanislava Petrovog, sovjetskog oficira u anti-balističkoj bazi SSSR-a, nije došlo do Trećeg i Poslednjeg svetskog rata. Zbog grubih bagova satelitskih sistema, odsjaj sunca u oblacima na izuzetnim visinima je identifikovan kao lansiranje ICBM-a (interkontinentalnog balističkog projektila) iz SAD, upućenog Rusiji. Ruski oficir je overrajdovao automatske sisteme za uzbunjivanje (i odmazdu), zato što je logično pretpostavio da Amerikanci nikada ne bi započeli nuklearni rat lansiranjem samo jednog projektila. Kasnije je taj oficir popio nogaču iz Armije. A svet nikada nije bio bliži kraju. Definitivnom kraju - nuklearni rat niko ne bi preživeo. Ali ništa nismo naučili.

1986. godine, došlo je do najpoznatije havarije u nuklearnoj elektrani ikada. Černobilj. Nismo imali blage veze šta se dešava. Ni stanovnici Pripjata, grada u blizini elektrane nisu imali pojma. Šveđani su ti koji su digli galamu, kada su detektovali povećanu radijaciju. U Švedskoj. Čestice koje je u atmosferu izbacila eksplozija reaktora su se rasprišile širom Evrope. Korzika, Grčka, Italija, Francuska, Švedska... Jugoslavija.  Karcinomi tiroidne žlezde u Belorusiji su u ekspanziji. A u Pripjatu više ne žive ljudi. I neće moći da žive još vekovima. A mi ništa nismo naučili.

1999. godine, koristeći nešto što su "zapadni mediji" okarakterisali kao "masakr civila" u selu Račak na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vojnu akciju pod nazivom "Merciful Anvil". Nedelje i nedelje bombardovanja su uništile i ono malo industrije i privrede što je postojalo u Jugoslaviji. Bombardovanje postrojenja petrohemije je izazvalo ekološku katastrofu o kojoj nije "moderno" pričati u Srbiji. Kao što nije "pametno" pominjati činjenicu da je NATO na teritoriji Srbije koristio municiju sa osiromašenim uranijumom. U Italiji se, međutim, digla frka oko toga. Nije im bilo žao nas, već italijanskih vojnika u sastavu KFOR-a koji su ozračeni. A nama nije dovoljno što nam je voće i povrće puno cezijuma još od Černobilja. Tu je sad i uranijum. Ništa nismo naučili.

2003. godine, Amerika je izvršila invaziju na Irak. Rekoše da Sadam ima "oružje za masovno uništenje". Do današnjeg dana nije ništa pronađeno. Do današnjeg dana, od početka američke "intervencije", u Iraku je stradalo preko 200.000 ljudi. Što "koalicionih" vojnika, što iračkih civila. Naravno, to nema nikakve veze sa zalihama iračke nafte. Opet, ništa nismo naučili.

2011. godine, nakon katastrofalnog zemljotresa i cunamija koji je usledio, došlo je do teške havarije u nuklearnoj elektrani Fukušima. Sve u krugu od 50km od elektrane je evakuisano. Unutra su ostali tehničari. Njiih pedesetak. Žrtvuju svoje živote u pokušaju da spasu svoje porodice. I moju porodicu. I tvoju porodicu. Neće izdržati još dugo, radijacijska bolest je podmukla. Da li smo napokon naučili da je nuklearna energija isuviše opasna? Nismo.

2011. godine, nakon izveštaja o tome da Gadafi koristi ratnu avijaciju u obračunu sa "civilima" (nisam znala da civili raspolažu teškim naoružanjem, a do današnjeg dana nisam uspela da vidim konkretan snimak koji bi pokazao kako Gadafijevi avioni dejstvuju po "golorukoj nejači"), SAD, Britanija i Francuska su rešile da započnu "intervenciju". Humanitarnu, naravno. Koristeći bombe. Naravno. Ni to nema veze sa zalihama libijske nafte. Naravno. Da li smo naučili da prepoznamo zlo? Nismo.

Pa naravno da nismo. Danas ponovo proživljavam istu onu nevericu iz 1999. godine. S tim što je sada neverica pojačana besom i gnevom. Nekako, dok smo svi mi bili mete, proradio je i taj neki patološki inat i prkos... Lakše je kada ti primaš batine, nego kada gledaš kako drugi, kudikamo jači maltretira nekoga znatno slabijeg, a ti ne možeš ništa. Ova nemoć više boli.

Nemoć zbog svega... I zbog Japana, i zbog Libije... zbog svih nas. Spopala me je neka bolna spoznaja... Kao da smo svi mi u zatvoru. Naravno, možemo da biramo da li ćemo ceo dan da spavamo, da igramo basket, da pumpamo mišiće... Ali smo i dalje okruženi žicom. I u takvom okruženju stvaramo svoj mikrokosmos. Mentalitet zatvorskog dvorišta. A moral prosečne "prison bitch", koja se ne libi blow-joba zarad privida mira i spokoja u svojoj ćeliji.

A ja ne mogu ništa. Apsolutno ništa. Jedino što mi je preostalo je da se zavalim u svoju fotelju i gledam kako se koljemo zbog sebičnih interesa i kako uništavamo sve oko sebe. Na početku rekoh da se ovoj priči ne zna početak... a kraj će uslediti vrlo brzo, ako se ne opametimo.