Bol je tvoj najveći prijatelj. Da nema bola, ne bi znali kada smo u opasnosti. On nam signalizira da nešto nije OK. Pa opet, niko ga ne voli. „Ono što ne znam, ne može da me povredi“. Jer – ako me nešto boli, znam da uzrok tom bolu može biti nešto gadno, potencijalno zastrašujuće. A mi ne volimo da razmišljamo o potencijalno zastrašujućim scenarijima. Volimo neznanje. Ne čudi onda što je savršeno logično razmišljanje – ako me nešto ne boli, sve je OK sa mnom.
Ljudi ne vole bol. Ne volim ga ni ja. Zato su mudri umovi naše civilizacije osmislili čitavu klasu lekova koji se zovu analgetici. Suštinski, oni blokiraju poruke koje naše telo šalje mozgu da nešto nije OK. Kao dobronamerni sused koji te uporno zivka telefonom, jer ti se neki sumnjivi lik vrzma oko automobila, a ti mu uporno spuštaš slušalicu pošto je u toku „izbacivanje sa Dvora“. Tako neki analgetici sprečavaju sintezu enzima koji se zove ciklooksigenaza. A kada blokiraš COX (ciklooksigenazu, tj), ti znatno smanjuješ proizvodnju prostaglandina. A upravo ti prostaglandini mozgu prenose poruku: „jebote, boli te jetra/bubreg/bešika/jajnik/whatever, proveri to!“
A postoji i druga vrsta analgetika, to su oni opioidni. Oni se vezuju za opioidne receptore centralnog nervnog sistema. Dok je tvoj mozak „high“ na trodonu, oksikodonu ili morfijumu, prostaglandini se ubiše vrišteći „Alooo, brate/sestro, istrezni se, imamo ozbiljno frku!“ Mozak ne reaguje na to. On se „uradio“. Njemu je super. Tebi je super. „Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan“.
Zato ne volim analgetike. Zato što lažu. Zato što obmanjuju. Zato što nam „govore ono što želimo da čujemo“. U našim krhkim telima može da se odigrava prava drama, nešto što zahteva hitnu i momentalnu pažnju stručnog medicinskog osoblja. Možda je nešto trivijalno, poput karijesa. Ili istegnuća mišića. A možda je nešto potencijalno veoma opasno, letalno.
Zapamti, bol je tvoj prijatelj. On ti čuva glavu. Uvek.
Baš zato što bol ne kapiram kao smetnju – odbijam analgetike. Ne govorim samo o fizičkom bolu. Ma, znate vi o čemu ja pričam. Ne mogu da prihvatim te šarene pilule-lilule „sreće“ koje mi se nude. Ne želim svet da gledam „uduvanim“ očima. Ne želim da mi anagetici izmene percepciju, da me lažu i obmanjuju. Da mi skreću pažnju sa činjenice da nešto nije OK. I da me na taj način čine pasivnom u odnosu na uzrok tog bola.
Ako me glava jako zaboli jednom, popiću aspirin. Ako me jako zaboli ponovo, otići ću kod lekara na pregled. Ako dislociram članak, neću ležati kod kuće i kljukati se naproksenom, već ću otići kod ortopeda da ga vrati tamo gde mu je mesto. A ako me Srbija iz dana u dan šamara, izabraću da te udarce izdržim dostojanstveno i u svesnom stanju, u nadi (ma koliko zaludna ta nada bila) da nešto mogu da promenim, a ne u komi indukovanoj lepim obećanjima, šarenim slikama i osmesima.
Jer bol je tu. Sve vreme. Čak i kada si „high“. To što ga ignorišeš neće učiniti da bol nestane. Kada dejstvo analgetika prođe, eto njega ponovo da ti lupa na vrata i signalizira da ti lopov obija auto. Da ti se zapalio odžak. Da je ćerka počela da se drogira. Da ti je skočni zglob uganut. Da nešto nije OK.
Zato – reaguj na bol! Dok karijes ne preraste u sepsu. Dok uporna glavobolja ne preraste u tumor koji se ne može operisati. Dok čudno stezanje u grudima ne preraste u začepljenje krvnog suda. Dok lokalizovano spamovanje neposlušnih ćelija ne preraste u metastaze po celom telu. Reaguj. Uradi nešto, bilo šta. Samo se nemoj pretvarati da je sve u redu.
Bol je dobar. Gnev je dobar. Pravedni hejt je dobar. Ma koliko pokušavao da deformišeš svoju percepciju trivijalnim stvarima, da blokiraš ružno - realnost je samo jedna. A ako je realnost ružna, nemoj sedeti skrštenih ruku, pasivno, već uradi nešto. Bilo šta. Jer taj bol koji ignorišeš, o kome ne želiš da razmišljaš – baš taj bol ti može spasiti život zato što će te naterati na akciju.
Embrace the pain. That’s the only true friend you’ll ever have.
Ko razume, shvatiće.
