Ruku na srce, nisam radila ništa od suštinske važnosti što ne bih mogla da prekinem barem na trenutak, kada me je keva paničnim glasom pozvala da hitno, što pre, urgent, asap, statum dođem u dnevnu sobu.
„Brzo, gledaj šta će da se desi dok ja ne zapržim pasulj!“
„Ha?“
„Sve čekam sad će reklame, a njih nema... minut samo, ’ajde!“
„Ka-kako da gledam? Ne pratim ti ja ovo. Evo ti ga sin, dokoniše na fotelji, što mene cimaš?“
Vaistinu, burazer je bio u dnevnoj sobi, zavaljen u fotelju i čeprkao nešto po mom malenom Eee PC-u.
„Ja ne mogu, licitiram nešto na Limundu!“
„Sunce ti žarko, mislio si da je to vrsta sladoleda dok ti ja nisam pokazala!“
„Ajde, zlato, samo minut... Eto mene!“
Kud’ ću, šta ću, sedoh na ivicu ugaone garniture dok su se pred mojim očima smenjivale slike aktuelne turske telenovele.
„I šta ja sad treba da radim?“
„Šta rade? Čitaj mi šta govore!“ kevin glas je dopirao iz kuhinje.
„Ništa. Gledaju se. Neki Turčin tužno peva u pozadini... I dalje se gledaju... Gornji rakurs na sobu u kojoj su... i dalje se gledaju... tužna muzika... Turčin prestao da peva, sad je neki instrumental... Ova deluje uznemireno...“
„Ko? Nedžla?“
„Ne znam ja ko ti je ta.“
„Duga crna kosa?“
„Pomalo tužne oči?“
„Da, ta!“
„Nije ta“.
„Šta pričaju?“
„Evo došao je neki lik... opet se gledaju...“
„Ma pusti gledanje, o čemu pričaju?! Stvarno si nesposobna!“ kevin glas se mešao sa mirisom zaprške.
„Ona kaže... „Oženićeš se ti...“... sad više nije gornji rakurs, zumiraju njegovu facu...“
„Šta on kaže?“
„Ništa, ćuti. Ona kaže: „Udaću se ja, al’ plakaćemo svi kad god se sretnemo“...“
„Otkud sad to? Kakva udaja, pa ona...“ Kevina glava se promolila iz kuhinje u pokušaju da osmotri dešavanja na ekranu, ali bez uspeha.
„...mene pitaš... Evo, sad on kaže: „Jer imali smo svi osamnaest godina...“ a onda počinje da plače... kaže: „nismo znali tad koliko možemo“. Turčin opet peva. Opet se gledaju...“
U ovom trenutku, burazer je već odavno zaboravio na Limundo, i počeo da se previja od smeha. Jedan trenutak kasnije, ukazala se keva, noseći sa sobom miris najčuvenijeg srpskog toksina i zlobno rekla:
„A je li, ti to mene zajebavaš? Pazi da ti sutra slučajno ne kupim mladi sir na pijaci! Idi sama!“
„Ali maaaamaaaa...“
„Idi. Sama. Iznervirala si me. Briga me.“
„Ali maaaamaaaa... ja imam trauuuume od mlečnog dela pijace...“
„Ne zanima me. Leči ih!“
„Ali ali... bakice me vuku za rukav da kupim od njih, i svaka me zove „miiileee, liiikeee“. Ne mogu ja to. Moraš mi ti to kupiti, por faaaaaavoooor!“
„Ne zanima me. Misliš da si mnogo duhovita, je li?!“
„Pa niiiije... nego ti navalila „šta rade, šta rade!“ Turska serija, ne rade ništa, gledaju se po 5 minuta...“
„Rekla sam ti – sutra ideš sama na pijacu. Spucala si toliko godina u dupe, a bojiš se prodavačica sira! Ti si zrela za kliniku!“
„Ali...“
„Ćuti, gledam seriju“.
Na tome se završilo. Tu noć sam sanjala kako se nalazim u liftu sa Novim Fosilima, i kako svi zajedno pevamo „Ja sam za ples“. Pošto je lift bio mali, ja sam insistirala da idem pešice, zbog čega su se Sanja Doležal i Rajko Dujmić silno obradovali, a meni bilo drago.
Sum’ strange shit, my brothers and sisters, moram smanjiti sa kofeinom posle 18.
