Cipele

Fragment telefonskog razgovora koji se odigrao pre 20ak minuta, a koji sam morala da podelim sa vama dok ga nisam zaboravila. Hvala obližnjem otključanom HG520i!

„E, tu! Tu stvar stavi kao prvu na disk, važi? Ono, čim pustim da počne da gruva!“

„Dobro, dobro, ubeležila sam...“

„Kol'ko još imam pesama fore?“

„Ovde imaš... 12... i ta trinaesta... računaj još 4... možda bude i 5“

„Aha... dobro, dobro, dobro... šta bi mogli još... Aj mi predloži nešto?“

„Pa ne znam, stvarno“ (a u sebi se mislim, „nije ti dovoljno što ti režem disk, ti bi još i da ti ja smišljam sadržaj, PIIIIP ti materina?“)

„Eeeeee, znaš šta, znaš šta, znaš šta?“

„Šta?“

„Ona stvar iz Kill Billa!“

„Koja?“

„Ma ona, znaš, u onoj sceni kada Uma vozi motor... Ono, po Japanu!“

„Tomoyasu Hotei?“

„Čega?“

„Betl vidaut anr?“ (ovo „Battle without Honour“ sam izgovorila sa najšumadijskim mogućim akcentom da bi me lik razumeo)

„Ona kada prati Lusi Lu na motoru, znaš bre?“

„Znam, znam, to je ta stvar. Dobro, 'ajd još 3“

„E, to... Onda... stvari mi ono od Flojda, ali u ovoj tehno verziji... Ono, „Anadr brik in d vol“, imaš?“

„Dobro. Dalje?“

„E, stavi ono od Tiesta...“

„Koje?“

„Ma ono... u stvari, ne umem da ti objasnim... ništa, nemoj Tiesta... Eeeee, setio sam se, setio sam se, setio sam se! Stavi ono od Bejsment Džeksa! Ono sa onim šlogiranim spotom, sa majmunima, je l' znaš na šta mislim?“

„Where's your head at?“

„Verz jooo... e, ta! Bravo!“

„Ubeležila sam...“

„Još jedna, znači... Čekaj, šta bi mogli... šta bi mogli...“

„Ajde, ajde... daj mi naslov...“, postajala sam sve nestrpljivija. Zašto sam se uopšte i ponudila da nekome narežem disk? Sledeći put kada mi padne na pamet da nekome učinim uslugu, opaliću si šamarčinu iz sve snage.

„E, da! Stavi mi onu pesmu od Šeril Kol!“

„Dobro, koju?“

„Onu, „Šuz“... znaš...“

„Šuz? Jesi siguran da se zove tako?“

„Da, bre, „Šuz“, znaš je sigurno“

„Čekaj, bre, nema Šeril takvu pesmu... Da nisi pomešao sa Girls Aloud?“

„Molim?“

„Ona peva u Girls Aloud, možda si mislio na njihovu pesmu? Mada ni oni nemaju ništa gde se pominju cipele... koliko mi je poznato...“

„Ma, bre, ti... pominje cipele u refrenu, znaš sigurno!“

U tom trenutku, mozak počinje grozničavo da prebira po svojoj databazi pesama... Kakve sad cipele i Šeril Kol? Prvi album... nema. Drugi album, nema... Girls Aloud... ma, nema, da ga je*eš, nema... Da nije mislio na „Broken heels?“ Barem ima neke veze sa cipelama... Ali to je Alexandra Burke, nema šanse da ovaj papak zna ko je Alexandra Burke...

„Da nije možda „Broukn hiils“ od Aleksandre Burk?“

„Ama Šeril, bre, žena onog što igra za Čelzi... nemoj me zajebavati, bre...“

„Ja stvarno ne znam... Poznata pesma?“

„Da, bre, bila hit... svuda na TV i na radiju...“

„Aj mi otpevaj samo deo refrena, molim te, stvarno ne znam...“

„Čekaj, da ti otpevam... Kako ono počinje... A, da, nešto ovako: „I don't need a pair of shoes, baby if I got you, baby If I got you I don't need a pair of shoes...“ Znaš koja je? A? Je l' ti sad poznato? Ha... Halo? Alo? ... Ej... halo? Se čujemo? ... Prekinula se veza...“