WikiLeaks. I šta sad?

iliti: onaj ko nije uradio ništa loše, nema razloga da se plaši.

Ima li neko ko do sada nije čuo za WikiLeaks i Asanža? Nema? Alright then, u kratkim crtama: Asanž je Australijanac čiji su hobiji duge šetnje po plaži na mesečini, egzotični kokteli, a internetom kruže informacije da takođe voli kada ga uhvati letnji pljusak. Pored svega pobrojanog, njegov hobi je i stavljanje poverljivih dokumenata celokupnoj svetskoj javnosti na uvid. Cool, a?

Nakon „leakovanja“ (leak – curenje) kod nas ne toliko popularnih iračkih i avganistanskih „ratnih dnevnika“, koji su sadržali detalje o vojnim (bolje reći okupacionim?) akcijama „savezničkih“ snaga u Iraku i Avganistanu, Asanž se odlučio da za metu uzme američku diplomatiju. U ruke mu je dopalo preko četvrt miliona depeša razmenjenih između američkih ambasada širom sveta i državnog sekretarijata SAD. Depeše, od kojih neke datiraju još iz polovine šezdesetih godina prošlog veka, pokrivaju zaista raznovrsne teme. Počev od ekonomije, analiza unutrašnjih političkih prilika brojnih zemalja, pa do direktiva za špijuniranje zvaničnika UN iz Afrike. Od iranske želje da od Rusije kupi S300 PVO sisteme, pa do interesovanja Hilari Klinton za psihičko zdravlje argentinske predsednice Kristine Kirhner. Sve u svemu, good times.

Iako je tempo objavljivanja depeša prilično spor, a do sada objavljeni tekstovi nisu baš searchabilni (iako su dobro sortirani po nekoliko kriterijuma), ostaje utisak da su očekivanja mnogih pomalo... pa, izneverena. Istini za volju, javnosti je dostupno tek nešto manje od 900 depeša (manje od 1%), mada, sudeći po pisanjima ograničenog broja svetskih štampanih medija koji imaju ekskluzivni pristup kompletnoj arhivi – cela Cablegate afera neće obelodaniti neka epohalna otkrića. Osim kako funkcioniše formalni deo američke diplomatije.

I pored svih manjkavosti Cablegate-a, leakovanje ovih dokumenata predstavlja izuzetno značajan događaj, čije će posledice ostaviti dubok trag u budućnosti. Pre svega, odnos prema američkim diplomatama više neće biti isti, čak ni u „prijateljskim“ zemljama. Američka dipomatija je primila težak udarac od koga se neće tako lako oporaviti. Iako nisu procurele informacije od značaja za bezbednost samih SAD, neke stvari nanose priličnu štetu ugledu američke spoljne politike. Uopšte ne bi bilo iznenađenje da nakon ovoga gospođa Klinton podnese ostavku. Znači, nije šteta, koliko je BLAM.

Međutim, druga stvar, koja je još bitnija predstavlja neshvatljive propuste u zaštiti poverljivih podataka. Iako, kao što rekoh, leakovane depeše ne deluju naročito bitno i epohalno prosečnom čitaocu iz Srbije, Toronta, Hararea ili Lisabona, oni ipak nose određenu oznaku poverljivosti i sa njima sa mora postupati po određenom protokolu. A sve što je bilo potrebno da se podaci copy&paste-uju je disk označen sa „Lady Gaga“.

Nema sumnje da će nakon ove afere koja će dizati prašinu još par meseci biti napravljene neke krupne promene u smislu zaštite podataka i unutrašnjih komunikacija američkih dipomata i bezbednosnih službi, kao i da će biti uočene i začepljene brojne „rupe“. Međutim, postavljaju se druga pitanja.

Prvo, koliko Asanž zapravo zna? Nakon iračkih i avganistanskih ratnih dnevnika i aktuelne afere koja je dobila naziv Cablegate (po uzoru na čuvenu aferu Watergate nakon koje je predsednik Nikson bio prinuđen da podnese ostavku), Asanž je najavio objavljivanje podataka vezanih za poslovanje bankarskog sektora u SAD. A s obzirom na prilično ambiciozan wallpaper na jednom od nekoliko stotina mirror sajtova WikiLeaks-a, pitanje je kakvim sve informacijama Asanž još raspolaže?

Na kraju krajeva, aktuelna haranga na imenovanog bazirana kako na ličnoj diskreditaciji (seksualni delinkvent itd.), tako i na etiketiranju Asanža kao teroriste i razbojnika – može samo da učini uslugu Džulijenu i da od njega napravi heroja. Lidera potlačenih i poniženih, borca protiv američke hegemonije i zaštitnika istine. Histerično gašenje domena i servera koji hostuju dokumenta, pretnje tužbama, zamrzavanje donacija od strane PayPal-a, Interpolova „crvena poternica“ – sve to zapravo ide u prilog Asanžu i ljudima koje je okupio oko sebe.

Upravo taj hype vodi do drugog pitanja – da li je sve ovo zapravo američki manevar, tj da li je Asanž američki čovek? Iako ta teorija nije bez osnova (uvek treba biti sumnjičav kada su Amerikanci u pitanju), diplomatski blam i ozbiljno uzdrmano poverenje u SAD ipak sugerišu da se Asanž zaista igra sa vatrom.

Treće pitanje je zapravo, konstatacija. Kada nešto izađe na net i dobije toliku pažnju, nemoguće ga je uništiti i sakriti. Uprkos napadima na servere i gomilu drugih poteškoća sa kojima se WikiLeaks susreće zadnjih dana, svakodnevno se pojavljuju desetine novih mirror sajtova. Ukoliko se agresivna sajber kampanja na WikiLeaks uskoro ne obustavi, vrlo verovatno ćemo imati prilike da fajlove skidamo sa file-sharing servisa ili posredstvom torrenta. Jedno je sigurno – WikiLeaks neće biti ućutkan.

Na kraju, ili što bi Rusi rekli, „в конце концов“, iskoristiću ovaj post da Deda Asanž-mrazu napišem listu želja. Jesu diplomatske prepiske interesantno štivo za razbibrigu, ali mene nekako više zanimaju izveštaji o NSA, CIA i njihovim „false flag“ operacijama širom sveta. Znate, ona dokumenta koja se dostavljaju u super zaštićenim fasciklama koje čak ni ambasadori ne smeju da otvore. Takođe, zanima me ko su „veze“ američkih bezbednjaka u vladama širom sveta. Ko povlači konce? Ko su čiji novinari? Čije vlade drže multinacionalne kompanije, a koje multinacionalne kompanije imaju svoje vlade?

Hoću bre da znam sve. Uostalom, svi smo mi WikiLeaks. Zar ne? ;)