Gde smo ono beše stali?

Ah, da. Osvojili smo Davis Cup!

Jedna bitna stvar: drago mi je zbog toga. Ozbiljno. Dobro, nisam se radovala kao kada je Maraja Šerif pobedila na Jurosongu, al’ ’aj. Daj šta daš. Realno, nismo u poziciji da biramo.

Da ne ispadne sada da „gledam u zube“ ovoj pobedi – daleko bio, u pitanju je stvarno veliki uspeh, pogotovo ako se uzme u obzir da kao zemlja imamo katastrofalnu infrastrukturu kada je tenis u pitanju, a ovo mu dođe nešto kao osvajanje svetskog prvenstva. U tenisu. I uopšte nije bitno to što Francuzi možda i nisu bili u najjačem sastavu, finale je finale, pobeda je pobeda, jeeej, bravo mi! Konačno da u svet ode neka lepa slika iz Srbije. Istina, Francuzi sigurno nisu oduševljeni slikom, al’ jebiga.

E, sad, pošto sam ishvalila naše tenisere, red je za malo hejta. Ovaj put, hejt neću usmeriti na činjenicu da će se o ovome pričati narednih 10 dana. Mislim, i tu sam pomalo ambivalentna – o ovome i treba da se priča, ali mi tu nekako dominira ona stara „hleba i igara“. „Hajde da zamažemo oči narodu ovom pobedom, pa da zaboravimo na sve ono što ne valja“. Ne, ne. Ovaj put neće biti reči o nekim makro i mikro-fenomenima na nivou države. Ovaj put, nešto sasvim, sasvim, sasvim lično. Iliti: zašto ne volim tenis.

Zašto Šivon ne voli tenis?

Ovo bi mogao biti esej od nekih... 20 i kusur stranica, ali me sada mrzi da se smaram dubljim analizama, pa ću biti koncizna. Ukratko – tenis je buržujski sport. Apsolutno sve je podređeno teniseru. Tu je gomila „nedostojnih“ koji sakupljaju loptice koje lete na sve strane. „Nedostojnih“ koji dodaju loptice teniserima. I ne samo loptice, već i peškire. (Mislim se, uzmi sam peškir, peeep ti materina). 

Mislim da je tenis jedini sport u kome je sasvim prihvatljivo da u pauzama između gemova prezalogajiš i popiješ nešto, naravno dok neki „nedostojni“ stoji u pripravnosti pored tebe, spreman da ti ugađa. Jedini peer je glavni sudija, koji ceo meč provede zavaljen u stolici. I dok fudbaleri nastavljaju sa igrom i po najvećoj provali oblaka i vejavici, teniserčići trče u svoje svlačionice čim počne da pada kišica. Zato što su mnoooogo osetljivi. 

Dalje - odbojka je sport sličan tenisu. Iako je u pitanju ekipni sport, ima dosta zajedničkih elemenata. Bitan servis koji zahteva koncentraciju, smeč itd. Pa opet, na teniskom meču ne sme biti navijanja tokom poena. Neee, nikako. Teniserima smeta buka i navijanje. Ne smeš čak ni da se šetkaš po tribinama, i to ih dekoncentriše. To sve ukazuje da tenis nije populistički sport, već rekreacija prvobitno namenjena bogatašima 18. i 19. veka. Pa čak i dan danas, koliko roditelja svojoj deci može da prišuti neki entry level reket? A da ne pominjemo koliko je keša potrebno izdvojiti za odlaske na razne turnire širom sveta, koji su neophodni da bi se u tenisu napredovalo? Sam talenat je dovoljan da se nametneš u lokalnom TK ili u zemlji, ali ako hoćeš uspeh na strani, tu mora da se uleti sa velikim parama. 

U stvari, kad bolje razmislim, jedini sport koji je buržujskiji od tenisa je golf, gde bukvalno imaš roba koji ide za tobom, tegli ti torbu sa opremom i namešta ti loptice (lulz). Kriket je isto tu negde. (Samo buržuji mogu da budu toliko dokoni da ceo dan provedu na terenu za kriket. Smor.)

And that’s why I hate tennis. :) A ćelavcima – iskrene čestitke! Mnogo smo jaki! ;)

PS Džejn je mrtva, živela Siobhán! ;)