Jbg.

"Dobar daaan!"

"Dobar dan, zlato!"

Dok sam nepsretno pokušavala da se popenjem na stolicu u svom omiljenom fast-food joint-u koja je po dizajnu bila nalik barskoj (vidi se da nemam iskustva u kafanisanju), moj food dealer, simpatična sredovečna ženica koja me već dobro poznaje, znatiželjno je posmatrala moju zarumenjenu facu.

"Je l' to zahladnelo?"

"Bogami, poprilično. Ali nema veze, vreme mu je..." rekoh veselo, trudeći se da svojim dahom koliko-toliko ugrejem ruke. Iako je već nekoliko dana temperatura značajno opala, nikako da nateram sebe da se bacim u potragu za čuvenom "zimskom kesom", prepunom šalova, rukavica i kapa, koja je nemarno bačena u neki šifonjer početkom marta.

"'Oćemo li ono standardno?"

"Mm?"

"Sendvič sa salatom?"

"Ah... da... Sendvič, može".  

Dok sam sa cipela stresala sneg i na usne nanosila novi sjaj plavog labella, na trenutke veselo vireći kroz izlog i gledajući kako se snežni pokrivač na trotoaru sve više gomila, simpatična radnica fast food-a (kojoj, verovali ili ne, ne znam ime, znam samo nadimak... ali, for the sake of story, zvaćemo je... Vera? Može!) je rasekla veliku kiflu, u nju narendala malo biljnog sira i stavila je u toster, da se zagreje.

"Kažu da će ova zima biti najhladnija do sada".

"Ništa ja njima ne verujem, tetka Vera". Imam običaj da tetkujem gotivne ženske osobe, starije od mene. "Najavljivaše mraz i prethodnih dana, a ono skoro bio maj... Kako ste vi? Nemate gužve?"

"Eh... gotov veliki odmor, sad sam mirna do 5... onda ponovo nagrnu... A koleginici iz prve smene se razbolela mala, pa sam tu od 6 sati jutros".

"Od 6? Pa do kad?"

"Do 9 uveče".

"Auh... gadno".

"A ti, zlato? Sa posla?"

"Ne, danas mi slobodan dan... nekim divnim čudom. Bila kod lekara".

"Kod lekara? Jesi li dobro?"

"Eh... jesam..."

"Pa videh ja kada si ušla da si pomalo... hmmm..." Vera je pokušavala da se seti odgovarajuće reči.

"Kao pregaženo kuče?" Nasmejah se, iako mi nije bilo po volji što je tetka Vera iz fast food-a uspela da provali moju zimsku "happy face".

"Iju, kakvo pregaženo kuče! Pu, pu, pu! Pomeri se s mesta, dete!" Sendvič je bio zagrejan taman koliko treba. Biljni sir ne može da se otopi kao pravi, a nije fora da se sama kifla zapekne sa gornje strane. Onda bude mnogo tvrda. "Evo, samo da se pomfrit isprži... Još minutić..."

"A jesam nešto ubedačena... Vadila sam rezultate i-"

"Nisu ti dobri?" Vera nije fejkirala zabrinutost. Ona je jedna od onih dobrodušnih i jednostavnih ljudi kojima je bilo koja kompleksnija psihotvorevina, kao što je "lažna zabrinutost" i "dodvoravanje" apsolutno nepoznata. Viša matematika.

"Nije ništa strašno... Štitna žlezda me malo... malo..." Sada sam ja bila ta koja nisam uspevala da pronađem prigodnu i pristojnu reč. "...pa... drka. Nije ništa ozbiljno".

"Šta ti kaže lekar?"

"Ništa novo što već nisam znala".

"Moraš li da piješ lekove?"

"Još uvek ne... Mada... Izgleda da ću morati da menjam neke stvari vezane za ishranu".

"Uuuuu, super ako to možeš da regulišeš ishranom! Odlično!" Vera je izvadila rešetku sa pomfritom iz friteze, izručila krompir u metalnu posudu i posolila. "Moja komšinica isto ima problema sa istom tom... žlezdom. Ona ide u Čigotu svakih mesec dana".

"Ah, dobro, Čigota je više za one sa hipertiroidozom... Kojima štitnjača radi više nego što treba. Kod mene je kontra".

"I, šta ti kaže doktor?"

"Pa... izgleda da ću morati da se vratim na mlečne prerađevine... i jaja. I nadam se da će to biti dovoljno. A i B12 mi nizak, tako... ne znam još... " Iako je moj racionalni mozak savršeno znao šta se događa, jezik nije uspevao da prevali preko sebe činjenicu koja me je progonila od izlaska iz ordinacije. Ponestajalo mi je vazduha. Da li je moguće da ću morati da odustanem od veganstva? Sada, posle skoro godinu dana? Nije fer... Ne mogu... Moram. Kako ću? Glas mi je podrhtavao. "Teško mi je... Ne znam kako ću... Jebiga..."

Verino lice se promenilo. Trudila se da zadrži empatičan stav, ali su crte lica postale nekako skamenjene i grube.

"Eee, dete moje... Jutros sam od 6 ovde, a kući ću stići tek oko 10 sati. Sutra verovatno isto tako. Nisam imala slobodan dan već 4 meseca, a primam 14 'iljada. Muž šećeraš više ne radi, a žirant je čoveku koji je otišao u Rusiju i ne vraća se već pola godine. Ćerka završava srednju, a sin je u Beogradu na fakultetu. Juče su nam telefon isključili zbog neplaćanja. Nemam odakle. Bez telefona mogu, ali bez 'leba ne mogu". Filovala je kiflu pomfritom, kupus-salatom, rendanom šargarepom, krastavcem, senfom, kečapom... "Sin svaki dan traži... Ćerki još malo osamnesti rođendan... A ja ni za cipele za zimu nemam! Ne znam kako ću kući kad udare smetovi... Nemam. Nemam odakle."

Nisam znala šta da joj kažem. Gledala sam u pod, postajući svesna koji sam idiot. Vera je pakovala sendvič, i kucala fiskalni račun.

"A ti, drago moje dete, samo što ne zaplačeš što moraš da počneš da jedeš sir i kajmak. I to će ti rešiti sve tvoje probleme".

Jedino čime sam uspela da odgovorim je neki nespretni kiseli osmejak. "Pa da... u pravu ste..."

"Zlato, nemoj ti da se ljutiš što ja to ovako... Ja prema tebi i tvojima imam slobodu, znamo se dugo..."

"Ma kakva ljutnja... u pravu ste. Sve je ovo tako besmisleno... " Očajnički sam se trudila da promenem tok razgovora. Pružajući mi kesu sa sendvičom, Vera se blago nasmešila.

"Imaš posao, ne plaćaš stan gazdi, nisi u dugovima... i imaš dečije probleme. Ne plašim se ja za tebe".

Izlazeći iz fast food-a, i dalje sam bila u knock-downu od reality check-a koji mi je u facu sručila "tetka Vera". To što sam prolazeći pored kontejnera videla starijeg čoveka kako pretura po istom nimalo nije doprinelo mom (ne)raspoloženju.

Mislim da sam još uvek u knock-downu. 'Bem ti državu. 'Bem ti moje telo koje ne može da iskoristi veštački B12. 'Bem ti tiroidu sa svim njenim hormonima. 'Bem ti lekare i sve stručnjake. Ma... 'bem ti sve.