Hajde da se drogiramo, nek' se oči sjaaajeee...

napomena: apsolutno odbijam da prihvatim bilo koju odgovornost ukoliko neko nađe za shodno da zloupotrebi informacije u tekstu koji sledi. Sve informacije su informativnog karaktera.

"Mi djeca sa kolodvora Zoo"

U vreme kada sam odrastala i iz faze radoznalog detinjstva stupala u fazu buntovnog puberteta, među svim roditeljima apsolutni hit je bila knjiga „Mi djeca sa kolodvora Zoo“. Mame su se prosto utrkivale koja će pre da se dokopa dragocene knjige i uvali je svom potomku u šake. Zvali su se izdavači, bibliotekarkama se donosila kafa i ratluk, sve, sve, sve, samo da se dođe u posed te knjige. Zašto? Apparently, ta knjiga je bila prilično moćno sredstvo odvraćanja mlađanih pubertetlija od eksperimentisanja sa narkoticima. A kako i ne bi bila. Istinita priča o Kristijani F. koja je uvučena u svet džankiranja je zaista potresna i disturbična, ali iznad svega poučna.

Keva je bila presrećna kada je konačno uspela da je ulovi u biblioteci. Sećam se samo da je ušla u sobu 11-godišnje Šivon, stavila knjigu na radnu sto i rekla „Pročitaj ovu knjigu. Obavezno“. Namrgodila sam se (kao i svako slobodoumno dete koje ne voli kada mu neko drugi određuje čime treba da ispuni slobodno vreme), duboko uzdahnula i otvorivši knjigu, zapitala se „šta je to toliko bitno i interesantno“. Knjigu sam pročitala nakon 5-6 dana. Skapirala sam poentu, uredno referisala mami moju navodnu sablazan od narkotika i nastavila da odrastam. Da me ne shvatite pogrešno, knjiga je stvarno OK... za nekoga ko već nije imao jasnu predstavu o svetu droge. Što nije bio moj slučaj.

„Beba u ćošku drži špric u ruci. Šta radi? Igla se!“

Pu, pu, pu, daleko bilo da sam se drogirala kao dete. Svašta. Jedina hemija sa kojom sam imala iskustva je bio brufen sirup i poneki acetisal i palitrex. A i to što rekoh da je moja sablazan bila navodna, nije baš tačno. Kada rekoh da sam već ranije znala šta narkotici mogu da urade, mislila sam na situaciju kada sam sa 7 godina na televiziji imala prilike da vidim dokumentarac o heroinu. Jasno se sećam scene u kojoj je narkić krizirao. Kids, ako niste znali, narkić koji krizira usled nedostatka heroina je prilično, prilično jeziv prizor.

Povrh svega, par godina pre „Djece“, pročitala sam i jednu od knjiga iz koje je keva spremala neki od ispita na faksu (studirala medicinu). U pitanju je knjiga „Droga i ljudsko ponašanje“ od dr Stevana Petrovića. Bogato ilustrovana. Najzanimljiviji deo knjige mi je bio onaj sa ispovestima narkomana. I to onih hard-core. Od heroina, opijuma pa do LSD i pejotla. Vau. I dan danas mislim da bi to trebalo uvrstiti kao lektiru umesto ovih glupih anti-džank kampanja kojima se klinci smeju.

Knjiga je vaistinu fantastična, mada je izdanje koje moje porodica ima u posedu prilično zastarelo (s obzirom na izbor i dostupnost narkotika danas). Iako obiluje stručnom terminologijom, svaki laik može lako da je skapira, čak i ako ima 9 godina. A naučiš baš mnogo stvari. Recimo, da li ste znali da možete da se uradite i sa korom od banane? I muskatnim oraščićem? Mhm. Kaže knjiga.

Kada neko tako rano, poput yours truly dođe u dodir sa tom tematikom, neminovno je da tokom vremena bude u brojnim situacijama koje mu pružaju priliku da u praksi ispita ispravnost svog stava. A moj stav je tada bio prilično u black & white fazonu. Slika heroinskog zavisnika je bila isuviše duboko urezana u moju podsvest da ne samo da mi u životu nije palo na pamet da probam bilo šta od narkotika (čak ni ne pušim, niti konzumiram alkohol), već je svako za koga bih čula da se radi u mojim očima postao „hodajući leš sa tendencijom da ti provali u stan i ukrade sve dragocenosti zarad droge“. Nekako, osamdesete uopšte bile su veoma burna dekada kada je narko-scena u Jugoslaviji u pitanju. ("Pejzaži u magli", thank you!) Veoma trendy „fiksanje u venu“, eksperimentisanje sa svim i svačim, liberalan režim putovanja koji je mladim narkićima iz Juge omogućavao laku razmenu „iskustava“ sa „saborcima“ širom sveta... 

A kada nešto gledaš „crno-belo“, neminovno je da počneš da generalizuješ neke stvari... A generalizacija bilo čega dovodi do zauzimanja pogrešnog stava. Tek kasnije sam skapirala postojanje ogromnog broja nijansi „sive“.

Mediji - da li je substance abuse cool?

Vaistinu, narkići su jedan prilično uopšten pojam, koji obuhvata brojne i raznovrsne podgrupe. Pored uobičajenih „iglaša“, tu je ogroman broj „rekreativaca“, „funkcionalnih narkomana“, ali i „substance abuser“-a.

„Iglaše“ svakako uvrštavamo u one hard-core narkiće koji obično skončaju pre isteka roka. Supstance, a i sam metod drogiranja su im takvi da je lako napraviti grešku i „overiti“ se. Kod njih je najizraženija psihička i fizička zavisnost. Rekreativci su iznenađujuće brojna populacija. Rade se obično vikendom u društvu, i mahom koriste uslovno rečeno, „lakše“ droge, kao što je ekstazi. Oni imućniji koji to sebi mogu da priušte često iza sebe u toaletima noćnih klubova ostavljaju smotane flajere i nešto belog praha. „Funkcionalni narkomani“ su slični substance abuserima. Redovno koriste narkotike, ali upotreba istih još uvek nije dovela do asocijalnog i devijantnog ponašanja.

Na samom kraju, tu su „substance abuseri“. Pored rekreativaca, najbrojnija grupa. Najčešće koriste supstance koje su legalno dostupne, ali ne svima, već ograničenom broju lica, u ograničenim dozama. Supstance mogu biti raznovrsne, počev od morfina, pa preko lekova iz grupe benzodiazepina i antiepileptika, opijata koji se koriste u terapiji bola, antidepresiva, barbiturata, amfetamina, anksiolitika, pa do lekova koji su dostupni svima, ali sadrže neke od supstanci koje daju "dobar feeling" ili "buzz".

Substance abuseri su inače medijski izuzetno zahvalna i ekspolatisana grupa. Svi mi koji smo barem jednom gledali dogodovštine doktora Grega Hausa smo zapazili njegovu „navučenost“ na vikodin, moćan narkotički analgetik. Takođe, televizija izuzetno afirmativno govori i o glavnoj medicinskoj sestri Jackie Peyton ("Nurse Jackie") čiji je hobi ušmrkavanje izdrobljenih pain-killera. Nije potrebno napominjati da su i Greg i Džeki prikazani kao izuzetno pozitivni likovi, a njihova "tendencija" ka zloupotrebi lekova je prikazana više kao karakterna crta, ili što bi Englezi rekli "quirk". Štaviše, Greg verovatno nikada ne bi prestao da se radi vikodinom, da isti nije počeo ozbiljno da ispoljava svoja neželjena dejstva.

Upravo ti substance abuseri predstavljaju sivu zonu. Mnogi koji se bave fitnessom i body buildingom koriste klenbuterol, lek koji se koristi u lečenju astme, a iz razloga što ima stimulativno dejstvo, baš kao i efedrin. A da ne govorimo o upotrebi androgenih anaboličkih steroida. Toliko o onome – „bolje sport, nego droga“.

Svako od nas ima tetku koja je stalno na „bensedinima“ ili „bromazepamu“. Hell, sigurno da i mnogi od vas često posegnu za nekim tableticama za chillanje. Pa čak sam i ja par puta posegnula za Rinasekom iako rinoreja nije bila tako dramatična, samo da bih ostatak popodneva provela prijatno komirana zahvaljujući jednoj od supstanci koje ulaze u sastav leka protiv nazeba, a to je triprolidin. Da li sam ja samim tim bila substance abuser? Svakako. Da li se moje svakodnevno korišćenje kofeina u prilično visokim dozama može smatrati substance abuse-om? Svakako. Kofein mi nije neophodan, ali ga opet uzimam da bih se osećala bolje. Fizički - daje mi energiju i polet. Psihički, mojim mislima daje oštrinu i pobošljava mi koncentraciju. Nisam zavisnik, mogu i bez njega da preguram dan, ali ipak preferiram da ga unesem u sebe. Da li me to čini narkomanom?

Ako da, da li to znači da sam funkcionalni narkoman? Ili običan substance abuser? Ili ni jedno, ni drugo? Na kraju krajeva, kofein je svuda. U kafi. U čaju. U gomili energetskih napitaka koji se prodaju na svakom ćošku. Neki kažu da su energetski sokići "gateway" za ekstazi, kao što je marihuana "gateway" za teže droge. Da li onda možemo primeniti identičan princip i reći da je duvan "gateway" za marihuanu? A da je alkohol "gateway" za neki drugi narkotik?

Ako je alkoholizam ozbiljan društveni problem (a jeste), zbog čega policija ne bi zaustavljala lica koja pri sebi imaju veću količinu alkohola? Po čemu je, primera radi, trava opasnija od alkohola?

Nedavno sam imala priliku da gledam odličan BBC dokumentarac o najopasnijim drogama na „tržištu“. U ocenjivanju "opasnosti" supstanci, u obzir su uzimali nekoliko parametara, počev od štete koju nanosi samom organizmu, sposobnosti da izazove zavisnost, pa do "opasnosti po društvo" u celini. Svi eksperti su bili saglasni - da je alkohol izmišljen u današnje vreme, bio bi nezakonit. Takođe, saglasni su da je duvan kudikamo opasniji od LSD-a, a da je ekstazi manje-više bezopasan, pošto u Britaniji nije zabeležen nijedan slučaj smrti usled uzimanja istog.

Neželjena dejstva kopanja po stručnoj literaturi: glavobolja i paranoja

Naravno, to što je neka supstanca opasnija ili bezazlenija od druge nikako ne znači da nijedna od njih nema određena neželjena dejstva. Nema supstance koja u određenoj količini tokom određenog vremena ne može napraviti problem u vašem organizmu i narušiti zdravlje. Čak i obična voda.

Svojevremeno se u svetu i međ' lekarima digla velika galama oko jednog od omiljenih lekova u Srba, vazda sklonih samomedikaciji - novalgetola, tj analgina. Naime, metamizol (glavni sastojak istih) je optužen da može izazvati prilično ozbiljan zdravstveni problem - agranulocitozu. Iako su naknadna ispitivanja dokazala da je klinička studija koja je došla do navedenog zaključka prilično loše urađena i da je prepuna manjkavosti, čime je u maloj meri vraćeno poljuljano poverenje u „dobri, stari novalgetolčić“, strah od istog je ostao i dan danas.

Sa druge strane, acetaminofen, tj paracetamol koji je danas široko rasprostranjen u brojnim OTC lekovima (OTC - over the counter, lek koji se izdaje bez lekarskog recepta) kao što su Fervex, Coldrex, Febricet, Efferalgan, Caffetin Cold, Panadol itd. se ispostavilo da zna da bude izuzetno hepatotoksičan (oštećuje jetru) čak i u terapijskim dozama. Štaviše, u SAD i UK je zabeležen izuzetno visok broj smrtnih slučajeva usled upotrebe paracetamola.

Mala paralela: od LSD-a ne možete da se overdozirate, mada možete da „skrenete“ ako ste „skretanju“ inače skloni. Od paracetamola možete da se sje*ete čak i ako ga koristite kako piše na papiriću.

Ceo ovaj tekst (koji se poprilično odužio) je teško završiti konkretnim rešenjem za gomilu pitanja koja sam otvorila. Da se ne lažemo, droge je bilo oduvek i uvek će je biti. Svakako da bi određenim zakonskim rešenjima vezanim za „supstance“ bio rešen i problem kriminaliteta vezan za iste. Sa druge strane, upliv države na to tržište bi i „krajnjim korisnicima“ pružio izvesnu sigurnost. Ne zalažem se za legalizaciju kao takvu, ali smatram da je potrebna temeljna i detaljna revizija zakona i pravilnika koji određuju šta je „no-no“, a šta je „oh, yeah“. Jer, kao što rekoh, nije sve „crno-belo“. Verujte meni, apsolutnom strejteru na reč. ;)

PS

Kristijana F., autor knjige „Mi djeca sa kolodvora Zoo“ je pre par godina zadnji put viđena kako kupuje dop. Nakon toga joj se gubi svaki trag. Niste mali. Pamet u glavu, droga nije za zezanje.