Sindrom "Srbija"

Predlažem da se u međunarodni šifrarnik bolesti unese novi psihijatrijski poremećaj, isključivo grupnog karaktera, sačinjen od niza raznovrsnih psihopatoloških fenomena, objedinjenih pod nazivom sindrom „Srbija“.

Sindrom „Srbija“ predstavlja kulminaciju višegodišnjih frustracija na nacionalnom planu, koje se neizbežno reflektuju na mentalni život pojedinca, gde dolazi do njihove ekspanzije i međusobnog povezivanja na nivou grupe. Takve dodatno „obogaćene“ frustracije predstavljaju novi kvalitet koji pretenduje da postane novi obrazac ponašanja na nivou celog naroda.

Okidač za nastanak sindroma nikada nije jedan događaj, već niz neprijatnih i neočekivanih događaja, koji su van kontrole pojedinca, a koji postepeno i sistematski demontiraju njegov unutrašnji etički sklop. Marfijev zakon zaista postaje realnost i pravilo do te mere da pojedinac više ne očekuje da može da se dogodi nešto lepo i pozitivno. Sve to dovodi do potpunog gubitka samopoštovanja i samopouzdanja, tako da pojedinac nema volju da nešto promeni. Ono što je poseban kuriozitet je da pojedinac, iako suštinski sposoban da razlikuje „dobro“ od „lošeg“ i „pravdu“ od „nepravde“ u svojoj reakciji na istu ide u potpuno drugu krajnost, ponašajući se krajnje autodestruktivno, na svakom koraku radeći protiv sebe i svoj interesa.

Autodestruktivno ponašanje nije samo pasivno, u smislu da pojedinac ne čini ništa da popravi svoje stanje, već poprima i aktivne dimenzije, tako što pojedinac preduziima radnje koje se direktno kose sa njegovim interesima. Pa čak i kada to autodestruktivno ponašanje ima uspeha, pojedinac paradoksalno ne oseća zadovoljstvo, već se potreba za daljim degradiranjem sebe povećava. Za razliku od narkomana koji svesno žrtvuje svoje zdravlje, pa i život zarad nekoliko minuta „high“-a, pojedinac koji ima sindrom „Srbija“ to radi podstaknut iracionalnom mržnjom prema sebi.

Po svemu sudeći, u pitanju je specifičan mehanizam koji stanje bespomoćnosti i očaja, koje su koliko toliko normalne i zdrave reakcije na neki ružan događaj transformiše u iracionalno ponašanje. Osoba nije u mogućnosti da objektivno sagleda situaciju, već svu krivicu preuzima na sebe, opravdavajući tuđe postupke usmerene direktno protiv nje same, gde se već mogu pronaći analogije sa registrovanim psihijatrijskim poremećajem sindroma „pretučene žene“ (MKB10/ICD-9 T 74.1).

Na nivou pojedinca, prisutne su depresija, agresija, ali i elementi disocijativnog ponašanja. Na nivou grupe, paradoksalno, prisutni su elementi sebičnosti, potpunog nedostatka empatije i solidarnosti, masnovna histerija kao i sklonost ka autoritarnom ponašanju. Ta sklonost se reflektuje kroz uskraćivanje prava drugima na različito mišljenje.

Terapija? Za adekvatnom terapijom se traga svake 4 godine, ali se prognozira da lek neće biti pronađem još barem 40 godina. Za sada, jedine rezultate daje eksperimentalna terapija u vidu trajnog iseljenja iz Srbije i raskidanje svih veza sa njom.

Postpraznično-postprandijalni rantić

Šta je? Da niste možda očekivali tradicionalno veseli i raspevani Novogodišnji podcast, kao i svake druge godine? E pa NEMA. Što Katarina Anđelić a.k.a. „Cakana“ mudro reče (parafraziram): nema ništa gore od lažnog i ničim utemeljenog optimizma, tako sam i ja rešila da batalim forsiranje bilo čega, a ponajmanje optimizma.

Radovati se budućnosti u Srbiji je isto što i veseliti se dok vaš kanu velikom brzinom ide ka gigantskom vodopadu, a vi inače plivate kao sekira. E sad, ja jesam ljubitelj ekstremnih sportova i vaistinu s vremena na vreme imam suicidalne ideje, ali brate. Treba imati ponosa i mere.

Ovde bi sad trebalo da ide kao neka retrospektiva 2011.? Ono, uz instrumental iz „Grlom u jagode?“ E pa NEĆU. Kakva god prošla godina da je bila, 2012. teško da će biti bolja. Jedino ako stvarno spuca ona apokalipsa, to bi bilo hot. A ako ne spuca, uveravam vas da ćemo se sa setom prisećati „omražene“ 2011.

Uopšte, čemu praviti big deal oko cele Nove godine? Taj datum treba svesti na ono što zapravo jeste: vreme u godini kada je društveno poželjno trošiti novac koji imamo, jesti i piti poput raspusnih vavilonskih svinja (remember that one?) i po 150. put gledati „Žikinu dinastiju“ i „Tesnu kožu“.

S tim što su reprize domaćih filmova još i najmanje zlo u celoj priči. Pre par dana, Đavo me prevari pa pustih onu novu seriju „Folk“ na Prvoj. A na njoj, agresivno našminkana i obučena 12-godišnja devojčica uvija kukovima uz pesmu Hanke Paldum, dok se oko nje njiiše i uvija gomila pijanih i oznojenih primata. Što bi moja pokojna baka, Bog da joj dušu prosti, rekla: „Ovo za vreme Tita ne bi moglo da bude na televiziji“.

I realno ne bi. Pitam se doduše, šta bi kamarad Broz rekao i na emisije tipa „Ja imam talenat“, gde bolesni roditelji prijavljuju svoju prosečno talentovanu decu, ne bi li na njima zaradili koji dinar. Ne znam, da sam JA neka vlast, ja bih oformila posebnu službu pri Socijalnom koja bi pratila i nadzirala te porodice. Zloupotreba dece + patologija + boles'. I Broz bi rekao „Ne može to, drugovi, tako“. I poslao bi Rankovićevu ekipu da im rasturi studio. Old school.

Anyhoo... pomalo mi je deplasirano da sada ovde kačim neke smajliće i želim vam svima mnogo sreće, zdravlja, njanjanjanjanja u 2012. godini. To se valjda podrazumeva. Mislim, naravno da svakome od vas želim sve najbolje... ali moram da budem realna i kažem „drž'te se, ljudi“. Bolje biti neće.

Fried

Iz nekog, meni potpuno nepoznatog razloga, ovaj bend nikada nije stekao popularnost koju je zaslužio. Nisu bili miljenici kritike, a malobrojna publika koja je imala priliku da ih čuje svakako da nije ostala ravnodušna na odličan vokal Jonte Short, koja je zajedno sa Dejvidom Stilom (iz Fine Young Cannibals) činila sastav „Fried“.

Jedini album su izdali 2004. godine, a 3 godine kasnije je usledilo reizdanje pod nazivom „Things Chage“ sa 2 nove pesme.

U svakom slučaju, ako volite soul sa fank i bluz primesama, ovo je prava stvar za vas. Obratite pažnju na genijalne „You're With The Wrong One“, „Walk, Don't Run“, „Friends In Lo Places“, „Whatever I choose I loose“ i „Things Change“.

MEDIAFIRE

El Jefe

Ako kojim slučajem ne živite u Srbiji, ili pak živite u Srbiji, ali ste udobno ušuškani u sopstveni svet pa se ne tangirate naročito oko trivijalnih stvari i još trivijalnijih likova - onda verovatno ne znate ko je Aleksandar Tijanić. Obična Google pretraga će vam izlistati hiljade i hiljade stranica o dotičnom, a pretraga slika će vam pokazati krupnog čoveka, kockaste glave, još kockastije frizure koji izgleda ima patološku potrebu da se džekira pred objektivom fotoaparata.

Pored toga što voli da pozira, čovek prosto obožava da praktikuje omiljenu srpsku literarnu disciplinu u vidu kolumni i otvorenih pisama. Čovek je direktor televizije. Državne televizije. Šatro gistro, javnog servisa. Pomislio bi čovek da se u tim kolumnama i ostalim mozgotvorinama može pročitati štogod interesantno i zanimljivo o samoj televiziji, produkciji, izazovima sa kojima se ovaj medij susreće u 21. veku itd. Ali ne. Tijanićev intelekt je odveć prevelik, preširok, svesadržajan, omnipotentan, omniprisutan i papski nepogrešiv da bi se fokusirao na televiziju. On zna sve. U sve se razume. Uvek je u pravu. Čak i kada nije u pravu. On je ta fantastična statistička greška (ili rezultat direktne božanske intervencije) - on je hodajuća enciklopedija. Korups svih saznanja do kojih je došla ljudska civilizacija. Od prve rečenice Knjige Postanja, pa do onoga o čemu ćemo tek slušati i učiti vekovima unapred. To je naš Acika. Alfa i omega. Onaj koji je bio, koji jeste i koji će biti. Svesadržitelj.

Prostim narodnim rečnikom, on je "mlatiša". Galamdžija koji svima gura prst u oko, psetance koje laje, ali nikada ne ujeda, živeći duboko u uverenju da mu i to "lajuckanje" daje kredibilitet. Možda u moru mlađih i "perspektivnih" novinarki, uniformisanih u dominatrix fazonu, pseudointelektualnog swaga. Njegov bunt je fejk, a njegova "stručnost" je autentična koliko i Karleušino poprsje.

Direktor televizije. Državne televzije. Nečega što "El Jefe" pokušava da nam proda kao "javni servis". I vaistinu nas servisira, i to računima za TV pretplatu, bezobrazno visoku za naše uslove, a još bezobraznije nesrazmernu kvalitetu programa (bolje reći pomija) koji nam servira iz dana u dan. Više nego "javni", televizija je i lični "El Jefeov" servis za obračun sa svim neistomišljenicima. Tj naivnim ljudima koji veruju da ima svrhe pričati sa "mlatišom". U maniru najelitnijeg flejmera sa foruma pre nekoliko godina, "El Jefe" jedva čeka da mu neko uputi hejt ili kritiku. Kao kakva attention whore, sešće za svoj laptop, skuckaće odgovor i mejlom (u čijem naslovu je nešto tipa: DESKU - HITNO!, a sigurno je stavio sebe u Cc i Bcc da se sam sebi divi kasnije) proslediti isti taj odgovor redakciji naredne udarne informativne emisije; nekom zbunjenom spikeru koji će sa neskrivenim "wtf" pogledom izmumlati jedan od trejdmarkovanih "El Jefeovih" odgovora. Tu negde, u sendviču između vesti sa Kosova, sranja u Siriji i eksplozija u Liježu. Sasvim realno, pošto je napad na ego "El Jefea" jednak, ako ne i kobniji i strašniji od bilo kog sranja, bilo gde na svetu. I zato će "El Jefe" iskoristiti sve svoje moći i prerogative kao glavonja (što u prenesenom smislu, što bukvalno) i preko jednog od najvećih parazita Srbije (tj "javnog servisa") napušiti i na sve načine poniziti protivnika, pri čemu će njegova biti poslednja.

I ne, nije dovoljno, vi zemaljsko roblje i sužnji koje mori glad, nije dovoljno što plaćate TV pretplatu, uzaludno se nadajući da ćete na dva kanala RTS-a moći da vidite nešto kvalitetno i originalno. Ne, ne. Za obrazovne i naučne emisije se nema novca i/ili vremena. Ali pogodite za šta ima? Za Radoša Bajića. Za Sinišu "Aman Čoveče Prestani Više Da Pišeš Izvršiću Suicid" Pavića. Žiku Šarenicu. Za Ivana Bosiljčića u sosu od Mir Jam na hiljadu načina. Za ostalo "igrano" smeće "rekordne gledanosti" čija umetnička vrednost može da se poredi jedino sa skečevima u Grand Show-u. S tim što ovi iz Granda ne tripuju da su hochkultur.

I onda se tako desi da jedan od naših (boljih) glumaca, inače jedan od protagonista podjednako bljutave "Bele lađe" (koncept "šibanje mrtvog konja" koji je postao zaštitnik znak "El Jefeove" umetničke vizije) zatraži da bude dobro plaćen za svoju ulogu. Za strane uslove - smešno. Ali ne toliko tragikomično kao iznos pretplate. Naravno, na njemu je da traži, na "El Jefeu" je da odluči da li će da mu izađe u susret ili ne. "El Jefe" je procenio da glumac traži previše. I sve bi moglo da se završi džentlmenskim sporazumom i prekidu sradnje. Ali neeee... "El Jefe" je morao da pokaže svoj drama queen / attention whore karakter time što je u javnost izneo pojedinosti tih pregovora i stavio glumca na stub srama, javno ga prozvavši u sred Dnevnika. Jadno? Bedno? Smrdljivo? Patetično? Govnarski? Izaberite izraz koji vam najviše pogoduje, nećete pogrešiti. Štaviše, isti taj izraz slobodno reprizirajte svaki put kada se ukaže potreba. Baš kao što "El Jefe" ne vidi problem u konstantnom repriziranju domaćih serija iz osamdesetih i devedesetih, i to u udarnim terminima. A sva njegova priča o profesionalizmu i stručnosti pada u vodu i u njoj se davi (kao ona trudna devojka iz Eminemove pesme "Stan") samim podsećanjem na dan kada je uhapšen Ratko Mladić, a RTS se direktno uključio u... program BBC i CNN. Da ima barem trunku moralnog integriteta, Tijanić bi sam sebi potpisao momentalni otkaz. "Sreća" naša, pa mu je obraz kao đon minerskih čizmi.

I nastaviće on i dalje da lajucka. Bez obzira ko sutra dođe na vlast. Taj pliva u svakoj sredini.

A što se "javnog servisa" tiče... Recimo da je zreo za jedan detaljan servis. Ali od vrha. Što se mene tiče, Bogu hvala, imam kablovsku, tako da sam davno prestala da budem osuđena samo na jebene rođake sa sela, čupave babe piromanke, ranjene orlove i ostalu prašinu. A Bogu hvala još više, imam internet, imam gde da se informišem. Ali se onda na trenutak setim da je Srbija, ona jadna, krezuba i nepismena dobrim delom osuđena da živi u El Jefeovom svetu. Oni zaslužuju bolje, mnogo bolje od Tijanića.

Dragi gledaoci, hvala na pažnji i doviđenja!

Poslednji glas Srbije?

Sećam se svog polaganja ispita iz Naslednog prava. Davno to beše, ima podosta godina, ali se odlično sećam svakog detalja. Dobila sam 3 pitanja, od čega sam znala 2, a treće prilično loše. Ono, sećam se tih stranica u udžbeniku, ali da me ubiješ - nisam mogla da konkretizujem ono što sam znala. Takozvano "maglovito" pitanje. I tako ja razmišljam u sebi... "Da l' da vratim pitanja, da se ne blamiram? Ma jok. 'Ajde da probam, šta bude - bude. Ko zna, možda i prođem, Bog čuva budale!" I počnem ja da odgovaram. Prvo pitanje - super. Profesor samo viče "Dalje, koleginice... dalje... sledeće". Krajičkom oka vidim da je uzeo naliv-pero u ruku u fazonu "sad ćemo da upišemo neku lepu ocenicu u indeks, samo da vidimo koju"... Međutim, onda dođe "maglovito" pitanje. Pošto ga nisam znala najbolje, primenila sam dobru, staru studentsku strategiju: pričaj bilo šta, samo da ima veze sa pitanjem, koliko-toliko. I tako ja počnem da blebećem "susedno" ispitno pitanje, počnem da vezujem sa drugim pravnim oblastima... Toliko pričam, toliko sam se razmahala... Skoro do te mere da sam na trenutak pomislila da ću moćda i položiti... Međutim... Profesor se samo nasmešio, skinuo naočare i rekao mi: "Koleginice... vi ste na trećem pitanju ovde pred mene istresli jedan veliki džak, prepun koječega. I ja sada treba da prebiram po tom džaku i uzmem ono što mi treba da bih vam dao šesticu, je l' tako? A ja sam već stariji čovek, i nikako ne mogu da pronađem to što tražim, a vi namerno nećete da mi pomognete. Hajde da se vidimo u narednom roku!"

Gledajući "Prvi glas Srbije" svih ovih meseci, nikako nisam mogla da se otmem utisku da su ljudi iz "Prve" ispred nas prosuli jedan takav džak. A u taj džak su strpali sve čega su mogli da se dosete kada "su izvukli pitanje" muzičkog talent-show programa. Pa da vidimo kako su "odgovorili".

Audicije (koje su manje više standardne u ovakvim takmičenjima) su "obogatili" konceptom propadanja kroz rupu. Naravno, tu prepoznajemo "Ruski rulet", licencni kviz koji je davno išao na Pinku. A onda su došle eliminacije u vidu eliminacionih "radionica". Radionice su neodoljivo podsećale na "Boot Camp", drugu fazu takođe licencnog X Factor-a. Takmičari su ponovo podeljeni u grupe (po ko zna kakvom ključu, možda i random), i svaka grupa je dobila svog "mentora". Ponovo je u pitanju koncept preuzet iz "X Factor"-a. Mada do kraja nije ostalo jasno iz čega se to mentorstvo sastoji? Oni koji prate X Factor znaju da su mentori koji čine stručni žiri u stalnoj i neposrednoj vezi sa svojim "štićenicima" (koji su u originalnom show programu razvrstani u kategorije: boys, girls, over  25s & grupe), oni im lično biraju pesme i daju sugestije i usmerenja, i samim tim između mentora postoji konkurencija. S druge strane, uloga mentora u PGS je tako do kraja ostala misterija. Što se procesa eliminacije tiče, sličan princip kao u X Factoru - dvoje sa najmanje glasova idu u okršaj, pevaju ponovo i onda mentori odlučuju ko ide dalje, a ko otpada. Ah, da, onda se vraćamo na rupu. Famoznu rupu, kao vid završnog poniženja učesnika. A sudbina pobednika je krajnje neizvesna, pošto još uvek ne znamo koja je nagrada za osvojeno prvo mesto. Možda titula "prvog glasa?" Album niko ne spominje.

No, pre nego se osvrnem na žiri, druga bitna stvar. PGS je od početka reklamiran kao šou koji neće favorizovati nijednu vrstu muzike, kao i da se zaista bira "prvi glas", bez obzira na žanr. OK, to tako ne ide. To je bullshit. Apsolutno je OK menjati žanrove, ali ne i... pa, hajde da to nazovem "kategorije". Postoje zabavnajci, postoje narodnjaci. Zabavnjaci dalje mogu biti rokeri, baladžije, popići, r'n'b... A narodnjaci mogu biti grandizovani (sa orijentalnim trilerima), a mogu biti i u "od izvora dva putića" fazonu. A opet mogu furati i boemski/sevdah fazon. Potpuno je u redu da jednog izvođača šetaš kroz različite muzičke žanrove, ali u okviru iste kategorije. "Od Nirvane do Silvane" je legitimno muzičko opredeljenje, ali za slušaoca, ne izvođača. Ali očigledno je da ljudi iz produkcije nisu želeli da se odluče za jednu kategoriju - a i zašto bi? Bitan je profit, a profit, kao i gledanost su svakako impozantnije ako se u šou ubaci i poneki narodnjak. Jer - ovo je Srbija, a ono što PGS nudi neko dobronameran može nazvati "stilskim hermafroditom". Ja ću biti malo oštrija i okarakterisati ga kao bućkuriš. Ili pomije? Kakogod.

A sada - žiri. Već smo apsolvirali da njihova uloga nije baš najjasnija. Ne bih se dalje bavila komparacijom sa X Factorom (suvišno je), samo ću izdvojiti par upečatljivih detalja. Pre svega, sastav. Očigledno je ko je "glavni" u žiriju i čija se sluša - Vlado. Lena Kovačević, kojoj ne možemo osporiti simpatičnost je do PGS-a bila relativni... ummm... how should I put this... anonimus? To što produkcija iz epizode u epizodu istu taguje kao "džez divu" je pomalo smešno i patetično, iako ne sporim njenu muzičku darovitost. Na kraju, tu je i izvesni Mare koji iza sebe ima ostvarene značajne rezultate, ali je i on (da se ne lažemo) - anonimus. Kada se ovo troje ukombinuju, dobijemo sledeću situaciju: 75% komentara se svodi na garderobu učesnika, 5% na interpretaciju, a ostalih 20% na šlihtanje i ulagivanje omiljenim im kandidatima. Štaviše, u nekoliko navrata se činilo da žiri i mi preko TV-a ne čujemo isti zvuk, pošto su neki katastrofalni falševi izvođača okarakterisani kao vrhunska interpretacija. Pa, mis'im ono... WTF?

A kada smo već kod "omiljenih" kandidata, nije teško primetiti uporno forsiranje određenih učesnika, a to se najbolje vidi po pesmama koje im produkcija dodeljuje. Dok se određeni "manje simpatični" kandidati šetaju kroz ne samo žanrove, već i kategorije, pri čemu im se uporno dodeljuju pesme koje im ne leže, za to vreme su "omiljeni" kandidati udobno smešteni u svoj "comfort zone". Nećemo o imenima, svako ko je gledao zna o čemu pričam.

In summation - iako se krije iza pretencioznog naziva, "Prvi glas Srbije" je daleko od toga. Što po formatu, što po realizaciji (počev od loših matrica, napadnog voditelja i žirija koji na trenutke deluje kao da je u alkoholisanom stanju). Glamur bogato opremljenog stejdža jednostavno bledi u poređenju sa svedenom, casual, štap+kanap varijantom koja je krasila neprevaziđeni 3K-Dur. Savetodavna uloga "mentora - članova žirija" deluje nedovoljna u poređenju sa drilom koji su učesnici imali u "Operaciji Trijumf". Povrh svega, sudeći po dosadašnjim eliminacijama, svakako da "glas" nije najbitniji, a opet - očigledno nije ni taj neki "x faktor".

Šta je onda bitno? Proizvodnja još jedne "zvezde" koja će se bez problema utopiti u more njonjavih i kilavih "pop" izvođača? Još jedan prosek? Čak je i "Grand" pošteniji od toga.

Vidimo se u narednom roku... ako ga uopšte bude.