Predlažem da se u međunarodni šifrarnik bolesti unese
novi psihijatrijski poremećaj, isključivo grupnog karaktera, sačinjen od niza
raznovrsnih psihopatoloških fenomena, objedinjenih pod nazivom sindrom „Srbija“.
Sindrom „Srbija“ predstavlja kulminaciju višegodišnjih
frustracija na nacionalnom planu, koje se neizbežno reflektuju na mentalni
život pojedinca, gde dolazi do njihove ekspanzije i međusobnog povezivanja na
nivou grupe. Takve dodatno „obogaćene“ frustracije predstavljaju novi kvalitet
koji pretenduje da postane novi obrazac ponašanja na nivou celog naroda.
Okidač za nastanak sindroma nikada nije jedan događaj,
već niz neprijatnih i neočekivanih događaja, koji su van kontrole pojedinca, a koji
postepeno i sistematski demontiraju njegov unutrašnji etički sklop. Marfijev
zakon zaista postaje realnost i pravilo do te mere da pojedinac više ne očekuje
da može da se dogodi nešto lepo i pozitivno. Sve to dovodi do potpunog gubitka
samopoštovanja i samopouzdanja, tako da pojedinac nema volju da nešto promeni.
Ono što je poseban kuriozitet je da pojedinac, iako suštinski sposoban da
razlikuje „dobro“ od „lošeg“ i „pravdu“ od „nepravde“ u svojoj reakciji na istu
ide u potpuno drugu krajnost, ponašajući se krajnje autodestruktivno, na svakom
koraku radeći protiv sebe i svoj interesa.
Autodestruktivno ponašanje nije samo pasivno, u smislu
da pojedinac ne čini ništa da popravi svoje stanje, već poprima i aktivne
dimenzije, tako što pojedinac preduziima radnje koje se direktno kose sa
njegovim interesima. Pa čak i kada to autodestruktivno ponašanje ima uspeha,
pojedinac paradoksalno ne oseća zadovoljstvo, već se potreba za daljim degradiranjem
sebe povećava. Za razliku od narkomana koji svesno žrtvuje svoje zdravlje, pa i
život zarad nekoliko minuta „high“-a, pojedinac koji ima sindrom „Srbija“ to
radi podstaknut iracionalnom mržnjom prema sebi.
Po svemu sudeći, u pitanju je specifičan mehanizam
koji stanje bespomoćnosti i očaja, koje su koliko toliko normalne i zdrave
reakcije na neki ružan događaj transformiše u iracionalno ponašanje. Osoba nije
u mogućnosti da objektivno sagleda situaciju, već svu krivicu preuzima na sebe,
opravdavajući tuđe postupke usmerene direktno protiv nje same, gde se već mogu
pronaći analogije sa registrovanim psihijatrijskim poremećajem sindroma „pretučene
žene“ (MKB10/ICD-9 T 74.1).
Na nivou pojedinca, prisutne su depresija, agresija, ali
i elementi disocijativnog ponašanja. Na nivou grupe, paradoksalno, prisutni su
elementi sebičnosti, potpunog nedostatka empatije i solidarnosti, masnovna
histerija kao i sklonost ka autoritarnom ponašanju. Ta sklonost se reflektuje
kroz uskraćivanje prava drugima na različito mišljenje.
Terapija? Za adekvatnom terapijom se traga svake 4
godine, ali se prognozira da lek neće biti pronađem još barem 40 godina. Za
sada, jedine rezultate daje eksperimentalna terapija u vidu trajnog iseljenja
iz Srbije i raskidanje svih veza sa njom.
